Или можда овако:
Ево рецимо да је неки ваш српски предак (дјед, прадјед...) причао на сеоском посијелу дивну стару српску народнну причу коју су сви око њега пажљиво слушали. Ту се случајно затекао и неки аустријски чиновник коме се прича изузетно свидјела и који је причу вашег претка записао... латиницом. Некако сте, након много труда, дошли до тог, за вас изузетно значајног рукописа. Гледате та мрска слова на папиру, препознајете причу свог драгог претка... и шта? Схватате да су ваши српски преци говорили својим (и вашим) матерњим хрватским језиком
Целокупни опус српских народних умотворина је забележен на ћирилици, и нашим садашњим и будућим генерацијама је несврсисходно Ваше умишљање неког аустријског чиновника који их бележи латиницом.
Срби су српски језик писали латиницом само под присилом, насиљем и окупацијом. То насиље је у разним периодима и на разним географским просторима имало различите облике: Римско свештенство је у ширење хришћанства кренуло са ставом да су само јеврејски, грчки и латински језик достојни Библије и хришћанске вере, а да су сви остали језици и остала писма – „ђавоља дела“. Римско свештенство је целој Западној Европи заједно са хришћанском вером „у пакету“ наметнуло и латинско писмо:
Тако су збрисани са европског тла британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне; „илочко писмо“ са Филипина, писмо са Ускршњих острва, бројна сликовна писма разних јужноамеричких народа, и сл.
У хабсбуршкој манархији – сурово насиље двора, католичке цркве, школског система, судства и војске над српским народом да се одрекне православне вере, јулијанског календара и ћирилице. За време хабсбуршке окупације Србије 1915 – 1918. г. ћирилица је била забрањена у јавном животу и школском систему, а у Аустријском царству чак и у приватном животу:
У Краљевини СХС и Југославији Карађорђевићи су више марили за Југославију него за Србију, и били су спремни да жртвују српски народ зарад Југославије, па да не би Александра Белића, краљ Александар би прогурао став Јована Скерлића да сви „Југословени“ говоре екавски и пишу латиницом.
Комунисти су у Краљевини Југославији на свом конгресу у Дрездену донели одлуку да пишу латиницом, јер су у ћирилици видели „симбол српског национализма и великосрпског хегемонизма“. Коча Поповић и његови салонски комунисти су 1931. објавили први број „Надреализма“ на – латиници:
25.4.1941. г. усташка власт у НДХ доноси закон о забрани ћирилице у Хрватској. Иста забрана је први пут донета 1914, а трећи пут 1992. одмах после оцепљења:
Године 1948. америчка ЦИА у разговору са југословенским министром културе отворено признаје да је сугерисала југословенској влади да напусти ћирилицу да би тиме показала своју „спремност да раскине са Стаљином“:
У ФНРЈ и СФРЈ после Новосадског „договора“ од 10.12.1954. г. креће „искорењивање ћирилице пољупцима и загрљајима братства и јединства“. У Краљевини су интелектуалци комунисти почели да користе латиницу, а у комунистичкој Југославији су ту праксу наставили и радници, попут мајстора Цветанова из Пирота 1968. године:
Поред српског писма, настављени су виво експерименти и на језику српског народа – српскохрватски и хрватски:
И преводиоци 1982. г. нису изостали у давању свог „доприноса братству и јединству“ – штампање превода ћирилицом било је скупље од штампања латиницом:
Пошто је за 60 година рођено више генерација српског народа у диригованом окружењу „равноправности писама и богатства двоазбучја“, оне су одрастале на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па су саме наставиле да користе латиницу. Данас се Срби бију за туђе у уверењу да бране своје! Године 2013. Народна банка Србије је забранила употребу службеног ћириличног писма у електронском банкарству:
Године 2012. фирма „Горење“ расписује конкурс за радна места и напомиње да кандидати могу да се пријаве – само на латиници:
Пошта Србије нуди грађанима диск за проналажење поштанског адресног кода (ПАК), и изричито наводи да се код уношења имена морају користити слова Ð, Č, Ć, Š, Ž, чиме практично искључује могућност коришћења ћирилице за исписивање српских имена и презимена. Срби су у Србији – дискриминисани:
Државна установа Агенција за привредне регистре забрањује коришћење ћирилице:
Дакле, од појаве ћирилице у 10. веку до данас, Срби латиницом пишу само под присилом, насиљем и окупацијом.
