- Poruka
- 21.076
Ivan Gončarov u svom romanu „Oblomov“ kaže:
"Znaš li, Andrej, u meni nije gorela ni goruća ni spasonosna vatra. Nikada u mom životu nije bilo
jutra koje je postepeno postajalo šarenije i pretvaralo se u svetao dan kao drugi.
Moj život je počeo onako kako se gasi. Čudno, čim sam upoznao sebe, osetio sam da počinjem da
bledim. Onda, dok sam čitao knjige i u njima pronalazio istine koje nisam mogao da koristim u životu,
dok sam slušao tračeve, podsmehe, hladno, zlo, prazno brbljanje među prijateljima, dok sam se
pridruživao besciljnim, neljubavnim društvima, postajao sam gori."
Ovaj citat gotovo sam po sebi sažima duh Gončarovljevog romana „Oblomov“ – ispovest unutrašnjeg
sloma, sporog, ali dubokog iscrpljenja. Oblomovljev glas ovde zvuči kao odjek ne samo pojedinačnog
lika, već i epohe, klase, pa čak i ljudskog stanja.
Rečenica u ovom odlomku:
"Moj život je počeo da se gasi“...
izražava egzistencijalni umor sa jasnoćom koja se retko sreće u književnosti. Nije ni tragična ni herojska;
to je jednostavno život koji se tiho urušava u sebe.
Oblomovljeve reči se ne mogu objasniti pukom lenjošću ili neodlučnošću. One su rastvaranje duše koja
ne može da se nosi sa besmislom. Knjige mu ne nude nadu, već beskorisno znanje. Ljudi mu ne donose
prijateljstvo, već površno brbljanje. Društvo mu ne daje pravac, već prazninu.
A onda dolazi ova rečenica, kao udarac:
"Uzaludno sam trošio svoj život, svoj um.“
Ovo bi mogao biti unutrašnji glas mnogih ljudi, ne samo jednog lika - posebno u savremenom svetu, gde
se naši životi vrte u krug, ali retko kuda idu.
On: Oblomov.
Ja: Samo ja, sa sveskom u krilu i pitanjima koja ne traže odgovore
- nego hrabrost da se slušaju.
Rekla sam mu:
"Znaš, pišem o onima što su se umorili pre nego što su krenuli.
A svaki put — kao zaboravljena senka između redova — uđeš ti."
Nije se ni nasmejao. Samo je rekao:
"Ne ulazim ja, nego me svet zaboravi, pa stanem gde me ostavi.
Ne tražim smisao više. Samo da mi niko ne objašnjava zašto treba
da žurim dok sve u meni želi da stane."
Gledala sam ga, a nisam imala potrebu da ga popravljam. To je luksuz
koji ostavljam drugima - onima što veruju da znaju bolje.
Pitala sam tiho:
"Kad si odlučio da ti je tišina sigurnija od sveta?"
On je ćutao kratko, pa rekao:
"Kad su se moji prvi pokušaji pretvorili u šale.
Kad sam video da se toplina meri funkcijom.
Kad je moj um postao smešan, jer nije bio isplativ."
A ja sam se naslonila na zid zamišljeno.
Jer poznajem taj osećaj.
I rekla:
"Ja pišem o Šunjalici. O njoj koja ne traži pažnju, ali beleži odsustva.
Ona ostavlja cedulje tamo gde niko ne pita "kako si", ali svi očekuju
da si funkcionalan. Možda bi je voleo."
Oblomov je pomerio pogled. Prvi put.
"Ako ona ne traži da postanem neko drugi - možda bih.
Umoran sam od reformi. I od onih što viču "POKRENI SE", a ni sami
ne znaju gde idu."
Onda sam mu rekla:
"Možda tvoje stanje nije inertnost - nego tihi bunt.
Možda ne spavaš... možda čekaš da neko primeti da nisi nestao,
nego si stao - na vreme."
Sledećeg jutra, otvorila sam prozor.
Ispod jastuka - poruka.
Rukopis poznat, reči neočekivane:
"Možda nisi došla da me probudiš.
Možda si došla da ostaneš, dok se svet ne odluči šta da radi s
ljudima koji ne jure.
Ako to jeste - ostani.
A ako odeš - napiši mi bar kako se prepoznaje svet koji ne kopa
rovove već prostire ćebad.
- O."
Nisam odgovorila.
Ali jesam napisala cedulju.
"Ne moraš da ustaješ.
Ali makar proviri -
možda si potreban nekome
ko se još nije naučio ćutanju."
Tišina s dve strane jastuka.
Ni snovi tu ne spavaju mirno.
Ali reči - počinju da puze.
I možda, možda...
neko ponovo odluči da svet još uvek vredi ustajanja...
"Znaš li, Andrej, u meni nije gorela ni goruća ni spasonosna vatra. Nikada u mom životu nije bilo
jutra koje je postepeno postajalo šarenije i pretvaralo se u svetao dan kao drugi.
Moj život je počeo onako kako se gasi. Čudno, čim sam upoznao sebe, osetio sam da počinjem da
bledim. Onda, dok sam čitao knjige i u njima pronalazio istine koje nisam mogao da koristim u životu,
dok sam slušao tračeve, podsmehe, hladno, zlo, prazno brbljanje među prijateljima, dok sam se
pridruživao besciljnim, neljubavnim društvima, postajao sam gori."
Ovaj citat gotovo sam po sebi sažima duh Gončarovljevog romana „Oblomov“ – ispovest unutrašnjeg
sloma, sporog, ali dubokog iscrpljenja. Oblomovljev glas ovde zvuči kao odjek ne samo pojedinačnog
lika, već i epohe, klase, pa čak i ljudskog stanja.
Rečenica u ovom odlomku:
"Moj život je počeo da se gasi“...
izražava egzistencijalni umor sa jasnoćom koja se retko sreće u književnosti. Nije ni tragična ni herojska;
to je jednostavno život koji se tiho urušava u sebe.
Oblomovljeve reči se ne mogu objasniti pukom lenjošću ili neodlučnošću. One su rastvaranje duše koja
ne može da se nosi sa besmislom. Knjige mu ne nude nadu, već beskorisno znanje. Ljudi mu ne donose
prijateljstvo, već površno brbljanje. Društvo mu ne daje pravac, već prazninu.
A onda dolazi ova rečenica, kao udarac:
"Uzaludno sam trošio svoj život, svoj um.“
Ovo bi mogao biti unutrašnji glas mnogih ljudi, ne samo jednog lika - posebno u savremenom svetu, gde
se naši životi vrte u krug, ali retko kuda idu.
Tišina s dve strane jastuka
(odlomak iz rukopisa — niko ne zna iz kog)On: Oblomov.
Ja: Samo ja, sa sveskom u krilu i pitanjima koja ne traže odgovore
- nego hrabrost da se slušaju.
Rekla sam mu:
"Znaš, pišem o onima što su se umorili pre nego što su krenuli.
A svaki put — kao zaboravljena senka između redova — uđeš ti."
Nije se ni nasmejao. Samo je rekao:
"Ne ulazim ja, nego me svet zaboravi, pa stanem gde me ostavi.
Ne tražim smisao više. Samo da mi niko ne objašnjava zašto treba
da žurim dok sve u meni želi da stane."
Gledala sam ga, a nisam imala potrebu da ga popravljam. To je luksuz
koji ostavljam drugima - onima što veruju da znaju bolje.
Pitala sam tiho:
"Kad si odlučio da ti je tišina sigurnija od sveta?"
On je ćutao kratko, pa rekao:
"Kad su se moji prvi pokušaji pretvorili u šale.
Kad sam video da se toplina meri funkcijom.
Kad je moj um postao smešan, jer nije bio isplativ."
A ja sam se naslonila na zid zamišljeno.
Jer poznajem taj osećaj.
I rekla:
"Ja pišem o Šunjalici. O njoj koja ne traži pažnju, ali beleži odsustva.
Ona ostavlja cedulje tamo gde niko ne pita "kako si", ali svi očekuju
da si funkcionalan. Možda bi je voleo."
Oblomov je pomerio pogled. Prvi put.
"Ako ona ne traži da postanem neko drugi - možda bih.
Umoran sam od reformi. I od onih što viču "POKRENI SE", a ni sami
ne znaju gde idu."
Onda sam mu rekla:
"Možda tvoje stanje nije inertnost - nego tihi bunt.
Možda ne spavaš... možda čekaš da neko primeti da nisi nestao,
nego si stao - na vreme."
Sledećeg jutra, otvorila sam prozor.
Ispod jastuka - poruka.
Rukopis poznat, reči neočekivane:
"Možda nisi došla da me probudiš.
Možda si došla da ostaneš, dok se svet ne odluči šta da radi s
ljudima koji ne jure.
Ako to jeste - ostani.
A ako odeš - napiši mi bar kako se prepoznaje svet koji ne kopa
rovove već prostire ćebad.
- O."
Nisam odgovorila.
Ali jesam napisala cedulju.
"Ne moraš da ustaješ.
Ali makar proviri -
možda si potreban nekome
ko se još nije naučio ćutanju."
Tišina s dve strane jastuka.
Ni snovi tu ne spavaju mirno.
Ali reči - počinju da puze.
I možda, možda...
neko ponovo odluči da svet još uvek vredi ustajanja...
