Злогласни затвор Главњача
* Грађанство није знало ко су повереници ОЗН-е, они су били у цивилу и шпијунирали обичан свет?
– Да, и то свуда. У министарствима, предузећима, школама. Чланови КП Југославије (КПЈ), добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле, био је тако раширен да је свака зграда имала настојника – шпијуна. Настојници зграда су имали задатак да за ОЗН-у контролишу станаре и посетиоце и сарађују са агентима задуженим за њихову улицу! О сумњивим лицима вођени су досијеи, који су, опет по совјетском моделу били категоризовани у „противнике власти” према врстама непријатеља народни непријатељи, кулаци, ибеовци, екстремна емиграција …Агенти су сарађивали на заједничком циљу искорењивања „непријатеља” и то по совјетском методу „покривања”: на 10 грађана по један повереник!
* Кад би комшија-агент пријавио комшију као противника власти, да ли је неко проверавао податке, или је мотив да се неко нађе у затвору, или буде стрељан, могла бити и љубомора, лична мржња и безразложна осветољубивост?
– Тешко да је ико проверавао чињенице, посебно непосредно по завршетку рата. Чим је неко жигосан, или је у њега уперен прст, често је одвођен пред стрељачки вод. Касније је ОЗН-а наводно водила истражни поступак, а на суду су врхунски доказ била признања дата у истрази, иако су она често извлачена под стравичном тортуром.
* Кад је ОЗН-а престала са бесомучним убијањем и хапшењем и колико–толико покушавала да чињеницама оправда репресију?
– Репресија се у Србији институционализује преко војних судова и судова части већ од фебруара 1945. а још више,по окончању рата у Југославији и после избора и доношења првог Устава нове Југославије. Маја 1946. је реорганизован и издвојен Други одсек ОЗН-е који је назван Управа државне безбедности, односно УДБ-а. Трећи одсек је претворен у Контраобавештајну службу Југословенске Армије (КОС), која постаје самостална служба Војске, са задатком да заштити Армију од деловања спољњег и унутрашњег непријатеља.
Списак стрељаних ОЗН-е Леће (АС, БИА)
И тада се наставља са прогонима, репресијама и појединачним ликвидацијама, али у далеко мањем броју. Примера ради, више није било депеша попут једног локалног извештаја сачуваног у Хрватској. Њега је послао Александар Ранковић, 15. мај 1945. по ослобођењу Загреба. Децидирано пише: „Рад ОЗН-е у Загребу је незадовољавајући, за десет дана стрељали сте само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност чишћења Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших директива да све радите брзо и ефикасно и све свршите у првим данима”.
* То наређење показује да се комунистички режим после Другог светског рата, својски трудио да пре устоличења судова и других грађанских институција, ликвидира што више оних који су били сметња комунистичкој идеологији. Зашто су се одлучили на тај корак безвлашћа?
– Вероватно су оправдано страховали да би масовно извођење људи пред судове, узбуркало широке масе, а плашили су се уличних немира и неког пуча, и наравно повратка краљевске владе из емиграције. Користили су ту ратну атмосферу страха за идеолошке чистке и политичке прогоне и наравно злопупотребљавали и инструментализовали антифашизам кроз често паушалне и нетачне оптужбе за колаборацију и ратне злочине.
* Да ли сте из обимне документације коју сте видели могли да наслутите по ком су критеријуму вршили репресију и јесу ли њихови идеолошки циљеви били најважнији?
– Пре свега су желели да се отресу припадника ,,буржоаског слоја”, индустријалаца, занатлија и трговаца. Потом су им сметали свештеници, па интелектуалци, професори универзитета. Припадници предратне политичке елите махом антикомунистичке. Ликвидирали су примера ради, професоре Илију Пржића и Бранка Поповића коме су накачили злочин да је цинкарио студенте комунисте и потписао Апел 1941. године, иако то није урадио. Прва тачка у његовој оптужници била је да је он био противник Народног ослободилачког покрета. Раденко Станковић, признати кардиолог и краљевски намесник,ухапшен је и осуђен на 12 година, у међувремену се разболео и умро. Он је био угледни доктор медицине, чак и светски признат пре рата краљевски намесник.
Бранко Поповић, стрељани декан Техничког факултета и сликар
Илија Пржић, стрељани професор Правног факултета БУ
Књижевник Глигорије Божовић се на једној сахрани истрчао, критиковао Народно ослободилачки покрет и његове челнике па је одмах, по ослобођењу 5. јануара 1945. стрељан. У Србији је ликвидиран чак секретар Црвеног крста Петар Зец што је преседан у Европи…
Власт се није разрачунавала само са политичарима, већ и са државним чиновницима. Чак су и министри и предратни чиновници у неполитичким министарствима – за пољопривреду или социјалну политику били стрељани што није био случај ни у једној Немачкој, Аустрији, Француској. На пример, нацистички министар финансија је осуђен у Нирнбергу на само 10 година затвора рецимо…
Оптужнице су биле штуре и непрецизне – с квалификацијама дела попут: народни непријатељ, противи се народноослободилачком покрету, организовање против друштвеног уређења, организовање групе за преврат…
* Револуционарна власт је елиминисала некомунистичку уметничку елиту Србије сматрајући да се ни они неће уклопити у нови социјални миље?
– О томе можда најбоље сведочи документ у којем је Милан Трешњић, начелник ОЗН-е, описао на који се начин ослобађао политичких и класних непријатеља. Сведочио је да је само у 12. кварту на Дедињу, ликвидирао око 800 – 900 људи за два – три месеца крајем 1944. Што потврђују и сачуване књиге стрељаних из архиве државне безбедности.
У Србији је чак страдало 15-ак глумаца што је преседан у Европи а најпознатији су свакако Јован Танић и Александар Цветковић са оптужбом да су забављали народ у емисији Радио Београда „Весељаци“. Наводно, један је на сцени изговорио: „иду партизани”, а други питао „Ко иде, патлиџани?”.
Мање је познато да су у аматерском позоришту на Чукарици, у којем је играо и Милан Срдоч, партизани стрељали још четворицу глумаца. Срдоч је преживео јер је био међу оним срећницима које су партизани, уместо на стрељање, крајем 1944. слали на Сремски фронт да се у јединицама Југословенске армије боре против немачке војске која се повлачила са Балкана.
Један глумац Лазар Јовановић се грешком нашао на списку стрељаних објављеном у Политици 27. 11. 1944. наводно суђених пред Војним судом првог пролетерског корпуса.Тај списак 105 заправо 104 стрељана сведочи о анархији и масовности злочина и није једини на којем су се нашли и живи људи.
Хапшено је још много уметника, али њих је, бар како је сведочила Олга Спиридиновић, од стрељања спасила Митра Митровић и Милован Ђилас, пошто су неколико недеља провели у затвору.
Ти који су се спасли, попут Жанке Стокић, касније су извођени пред Суд части, који је додуше био институција кратког даха замишљен да се јавно, морално на стуб срама ставе они који су сарађивали с Немцима или су желели капитализам и Краља.
* Једно цело поглавље ваше књиге „Између српа и чекића” посвећено је репресији у култури – на који је то начин утицано на тај ресор?
– Поред већ поменутих репресија на Универзитетима, забрањивани су филмови, провођена цензура, сузбијана је слобода медија…Али, су се дешавале и далеко горе ствари. Многи глумци стрељани су и утамничени, јер су забављали народ и водили га у грех. Десетковани су и новинари. Стрељани су и Јован Тановић, један од директора „Политике“, Велибор Бата Јовановић, спортски новинар „Обнове“, Глишић Душан, технички уредник «Новог времена», па Богдан Симић, Александар Бабовић…
* Ипак, ОЗН-а је стрељала и многобројне „обичне” људе. По ком су принципу они бирани за одстрел? Да ли је ОЗН-а имала доушнике и по еснафима?
– Да. И они су углавном били плаћени или су им обећаване функције после формирања нових институција. Цинкарили су дакле пријатеље и колеге и из каријеристичких а не само из личних побуда. Власти су требали такви људи. Поратна опозициона ,,Демократија“ које је иначе забрањена после седмог броја уочи избора новембра 1945. Баш кад је донела један поспрдан чланак баш на тему партијских прелетача и каријериста који не бирају средства. Многи од тих каријеристичких доушника или пак људи који су се препоручивали вршећи репресију касније су добили заслужену награду, дошавши на високу партијску функцију за коју су заложили главу свог комшије или колеге…Таквих не недостаје ни данас.
* Било је и оних који су игром судбине избегли стрељање. Шта се дешавало са њима?
– „Срећници“ који би у првом таласу избегли стрељачки вод, награђивани су углавном одласком на Сремски фронт, где су, имали шансу да преживе. Али много их се тискало по затворима. У Србији, они су били претесни да приме све који су били осуђени да ко зна због чега робијају. Примера ради, у Забели, која је пре Другог светског рата имала места за око 500 затвореника, од 1945. до 1951. године, смештано је и стоструко више. За тих шест година кроз Забелу је прошло 42.000. Били су и у истуреним објектима, јер унутра нису могли сви да стану. У нормално време, у ћелијама је било по троје, четворо људи. Имали су право да пиши, пуше, шетају…
Слично је било и у Сремској Митровици. После рата у ћелијама тог затвора, у којима је раније било по 15 затвореника, боравило је и преко 200. Имали су собног старешину који је цртао кредом 50 центиметара са два метра, колико је припадало сваком утамниченом.
Александар Цветковић, глумац
http://www.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/
Meko srce....
