Злочини партизана над српским народом

Истина о комунистичким секташима излази на видело...мржња према свему српском била је изнад свега

OTKRIVAMO: Decenijama skrivana tajna niških komunista – Skojevci otkinuli brk Stevanu Sinđeliću

Da se pred njih nije isprečio solunski ratnih Aleksandar Mišić, Skojevci iz sela Kamenica bi možda i porušili čitav spomenik Sinđelićevim junacima na Čegru, ali je jedan od ideološki zajapurenih skojevaca ipak stigao da hicem iz pištolja otkine jedan brk na Sinđelićevoj bisti.


Juriš sa ciljem rušenja Spomenika Sinđelićevim junacima na Čegru, u vreme ideološke komunističke zajapurenosti posle Drugog svetskog rata kada je pevanje pesme “Oj vojvodo Sinđeliću” smatrano demonstrirajem ekstremnog srpskog nacioalizma i šovinizma, zamalo nisu izveli Skojevci iz sela Kamenica.

Srećom, kada je čuo kud su krenuli i šta su naumili pred nih je u poslednjem trenutku stao starina, solunski ratnik Aleksandar Mišić govoreći im da je suludo to što nameravaju da rade i urade.

Tako je čika Aleksandar uspeo da zaustavi ovu skojevsku akciju, ali je jedan od njih ipak uspeo da opali metak i pištolja i otkine brk na bisti vojvode Sinđelića.

Otkinuti brk je praktično preko noći vraćen i zavaren na Sinđelićevoj bisti, a čitav događaj čuvan je decenijama kao velika tajna među niškim komunistima.

I sami su očigledno bili svesni da je ova skojevska akcija mogla da postane i još jedna velika “srpska bruka”. Ali, sa čuvanjem ove tajne izostala je i svakako potrebna zahvalnost plemenitom soluncu iz Kamenice, Aleksandru Mišiću koji je ipak uspeo da urazumi mlade komuniste da odustanu od svoje sulude akcije.

-“Aman ljudi, vi izgleda niste svesni šta ste naumili i da time možete okaljati obraz za sva vremena! Zar vojvoda Sinđelić i njegovi junaci, čije su lobanje uzidane u najstravičniji spomenik na svetu Ćele kulu, zaslužuju da im to učine potomci naroda kojem su pripadali i za čiju su slobodu u boju sa Turcima i postrali”, reči su kojim je čika Aleksandar urazumio kameničke skojevce.

A ovu tajnu potpisniku ovih redova otkrio je u jednom razgovoru istoričar u penziji Bogomir Stanković, koji je dvanaest godina bio direktor Narodnog muzeja u Nišu i recezent knjige “Čegarski bol”, višedecenijskog čuvara Spomenika na Čegru Selomira Seleta Markovića.

Stanković još navodi da je sa Spomenika na Čegru posle Drugog svetskog rata nestala na kojoj je pisalo kada je podignut i kome je posvećen, kao I da je aprila 1927.godine otvaranju i osveštenju spomenika prisustvovao I kralj Aleksandar.

Čegarski spomenik je inače na međi između atara sela Kamenica i Matejevac i česte su zađevice između meštana dva sela oko toga “čiji je to spomenik” i ko polaže “više prava na njega”!.

Milorad Doderović

http://niskevesti.info/decenijama-s...ista-skojevci-otkinuli-brk-stevanu-sindelicu/
 
ЛОКАЦИЈЕ ГРОБНИЦА И СПИСАК ЖРТАВА ЗАПАДНО-БАЧКИ ОКРУГ

05.gif
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Апатин[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]2779[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]10[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]2789[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Кула[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]1033[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]7[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]1040[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Оџаци[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]2499[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]5[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]2504[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Сомбор - град[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]4651[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]4[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD][TD]4655[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TD]Укупно лица:[/TD]
[TD]10988[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


ЛОКАЦИЈЕ ГРОБНИЦА И СПИСАК ЖРТАВА ЈУЖНО-БАЧКИ ОКРУГ

06.gif
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Бач[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]624[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]3[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]627[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Бачка Паланка[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]2444[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]8[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]2452[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Бачки Петровац[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]722[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]722[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Беочин[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]44[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]44[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Бечеј[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]490[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]5[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]495[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Врбас[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]2431[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]44[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]2475[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Жабаљ[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]1343[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]16[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]1359[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Нови Сад - град[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]1302[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]24[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]1326[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Србобран[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]303[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]323[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]626[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Сремски Карловци[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]161[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]3[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]164[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Темерин[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]657[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]8[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]665[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TH]Тител[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD]Број становника од 1948. год.[/TD]
[TD]0[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број локација од 1944. год.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број убијених од 1944. год[/TD]
[TD]366[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Број несталих од 1944. год[/TD]
[TD]4[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Укупно од 1944. год[/TD]
[TD]370[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 212"]
[TR]
[TD]Укупно лица:[/TD]
[TD]11325[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

- - - - - - - - - -

eto, po nalazu komisije republike srbije u samo dva vojvodjanska okruga, skoro 23.000 stradalih ili više nego trećina od ukupnog broja stradalih gradjana srbije
 
Poslednja izmena od moderatora:
ЖЕНЕ НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ:
У чисткама које су спровели комунисти након рата трагичну судбину доживеле су и жене које су због различитих веза са ЈВуО покретом или као идеолошки противници проглашене народним непријатељима, а потом биле убијене од ОЗН-е. Осим више стотина стрељаних, такође је око 17 000 жена претежно Немица - фолксдојчерки страдало у логорима у Војводини уз око 5.000 деце међу којима доста беба....
Даница Михајловић.jpg

Даница Михајловић, од оца Михајла, рођена 1924. године у Београду, где је имала пребивалиште, стрељана је као народни непријатељ, у новембру 1944. године негде у Београду.
Јелена Михајловић.jpg

Јелена Михајловић, од оца Михајла, рођена и с пребивалиштем у Београду, где је и убијена у новембру 1944. године.
Душанка Остојић.jpg

Душанка Остојић, од оца Спире, рођена 1917. године у Пожеги, где је имала пребивалиште, стрељана је Косјерићу, на локацији Ражана, у новембру 1944. године, као сарадник ЈВуО.
Љубица Остојић.jpg

Љубица Остојић, од оца Спире, рођена 1908. године, с пребивалиштем у Пожеги, заробљена је као припадница ЈВуО и стрељана у Источној Босни, маја 1945, заједно с Јожом Певецом,
шефом центра везе ЈВуО.
ЖЕНЕ – Народни непријатељи.jpg

http://uimenaroda.net/likvidacija/sudbine-malih-velikih-ljudi-zene/
 
Poslednja izmena:
prvopregledaj spiskove, pa ćeš videti i sama
radi se o 59.000 stradalih GRADJANA srbije !!!

Radi se o mnogo većem broju.Kao što je već objašnjeno nedostaju brojne knjige likvidacija a dobar deo ubijenih ubijen je bez da je o tome vođena bilo kakva evidencija odnosno da je to bilo gde zabeleženo.Mnogi stanovnici Srbije su ubijeni i u Bosni i Hercegovini i u Sloveniji kao ratni zarobljenici čime se komisija nije bavila.,
 
Poslednja izmena od moderatora:
Takvi su ubijani u Kragujevcu, Novom Sadu, Jasenovcu od vasih gazda i saveznika.

позната је и реакција усташких савезника на њихове покоље Срба...онда када и сами нису убијали Србе, комунисти су навијали за усташке злочине над Србима...

Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:

Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."

Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.

Знамо да је Јасеновац радио пуном паром до последњег дана рата...све што су комунисти и урадили по питању Јасеновца било је уништавање доказа стравичних злочина њихове хрватске браће над Србима

са сигурношћу се данас може рећи да су српски титоисти највећи издајници и изроди у читавој српској историји...да ли то неко може да оспори?
 
Poslednja izmena:
РЕХАБИЛИТОВАН ЧЕТНИК ИЗ ВРЧИНА Живко Теофиловић жртва из политичких и идеолошких разлога

Живко Теофиловић, рођен 1912. године, из Врчина крајем 20. година прошлог века отишао је са својом мајком Живаном на пијацу у Београд где је увидео да се трешње добро продају. Због тога је набавио дрво трешње, накалемио га и следеће године дошао из војске. Отац Милутин му је убрзо предао домаћинство а Живан је проширио засадом винове лозе на око 5 000 садница.

Сејао је Милутин све што је могао и упорним радом 1938. године већ је имао изграђену кућу од цигле што је била реткост у Врчину. Када су Швабе окупирале Србију, у јулу 1941 године Милутина контактира капетан Краљевске војске који га позива да им се придружи у борби против окупатора. Милутин је у почетку даљу радио на њиви а ноћу је патролирао.

Рат је полако одмицао а партизани су преузимали превласт. Живко се пред крај рата није хтео сакрити и изјављивао је да нема чега да се боји јер ништа лоше није урадио, чак није никога ни убио. Међутим нова власт састављена од комуниста ликвидирала је Живка 21. новембра 1944. године.

Због изнетих и доказаних чињеница, Виши суд у Београду рехабилитовао је прошле године Живка Теофиловића утврдивши да је ликвидиран искључиво из политичких и идеолошких разлога.

Према неким сведочанствима, те 1944. године Четници са подручја садашње ГО Гроцка масовно су одвожени у то место. Сведочи се о масовним убиствима Комуниста над Четницима, где су многа тела бачена у Дунав.

Локални свештеник из Врчина саставио је списак свих убијених од стране Комунистичке власти, за које се не зна ни где су сахрањени као ни да ли су потомци поднели захтев за рехабилитацију.


29356167_174360036699490_1848916775920467968_o.jpg

29432565_174360073366153_6851644890745405440_o.jpg


http://ziginfo.rs/reabilitovan-cetnik-iz-vrcina-zivko-teofilovic-zrtva-iz-politickih/
 
О стравичним злочинима комуниста над Србима у ЦГ и Херцеговини пише још један партизански првборац

Zločin komunističkog vođstvа nаd srpskim nаrodom u toku rаtа 1941-1945. bilo je tzv. "lijevo skretаnje" u Crnoj Gori i Hercegovini, što u stvаri predstаvljа posebаn oblik komunističkog genocidа nаd srpskim nаrodom.

To se može nаzvаti "sječom srpskih knezovа" jer su ubijаni nаjugledniji Srbi. To je posebаn oblik komunističkog zločinа, primjenjivаn nа više nаčinа i u više mjestа nаd srpskim nаrodom. Ovаj mаsovni zločin komunisti su nаzvаli "lijevo skretаnje", tobože, to su sаmo greške pretjerivаnjа komunistа u revolucionаrnosti, u "ljevičаrenju", а inаče većinа ubijenih su, i po dаnаšnjoj ocjeni komunistа, bili krivi – zаslužili su smrt.

U tom zločinu je u Crnoj Gori ubijeno oko 1.600 nаjobrаzovаnijih ljudi: oficirа, đаkа, prаvnikа, profesorа, ljekаrа, inženjerа, studenаtа,uglednih domаćinа, junаkа sа Mojkovcа, Бregаlnice, Tаrаbošа, nаjuglednijih ljudi togа vremenа u Crnoj Gori.

Dа je toliko intelektuаlаcа i obrаzovаnih ljudi ubijeno u cijelojEvropi osjetilo bi se u svim oblаstimа njenog životа, а ne u mаloj Crnoj Gori u kojoj jetаdа bilo jedvа 400.000 stаnovnikа. Sаmo zа jednu noć 1942. godine u Kolаšinu ubijeno je oko 300 nаjuglednijih ljudi togа krаjа. Čаk su ubili i jednog psа koji nije htio dа seodvoji od svogа gаzde, pа su gа rаzаpeli nа groblju tih nesrećnikа i to nаzvаli "Pаsjegroblje".

U srpskom plemenu Vаsojevićimа ubili su sаmo zа jedаn dаn 250 ljudi, а u brаstvu Kаrаdžićа ubili su 72 muškаrcа, nаpunili su Srbimа oko sedаm dubokih jаmа uCrnoj Gori, čime su se izjednаčili sа ustаšаmа koji su u približno u isto vrijeme uHercegovini bаcili 12 hiljаdа Srbа u oko 30 hercegovаčkih jаmа dubokih i do 200metаrа.

Premа tome, komunisti su u Hercegovini i Crnoj Gori isto kаo i ustаše bаcаle Srbe u jаme, ubijаli noževimа, kаmаmа, sjekiricаmа, mаljevimа, rаznim tupim predmetimа,kidаli dijelove tijelа živih nevinih ljudi, sve dаkle kаo i hrvаtskih fаšisti-ustаše, jer sudirektive dobijаli iz istog centrа – iz Bаtikаnа.

Komunisti su tokom "lijevog skretаnjа" u Hercegovini ubili oko 500 nаjuglednijih Srbа,gotovo u isto vrijeme kаd su i ustаše u njoj ubili oko 12.000 Srbа, od čegа su veliki broj bile žene, djecа i stаrci. Zа rаzliku od njih, komunisti su se trudili dа ubiju što više Srbа muškаrаcа, nаročito srpske intelegencije i srpskih uglednikа, srpsku nаcionаlnu elitu, dа bi nа tаj nаčin obezglаvili sаv srpski nаrod i tаko gа lаkše pretvorili u poslušno roblje


Dr Novica Vojinovic - Zlocini Komunista Nad Srpskim Narodom u 20. Veku
https://www.scribd.com/document/338...ocini-Komunista-Nad-Srpskim-Narodom-u-20-Veku
 
Poslednja izmena:
Прилози о Србима Лике и Горског Котара страдалим од партизана и КП Хрватске (1). Из „Американског Србобрана“ 1944. г.

У Лондону сам 2000. г. нашао у библиотеци тамошње Црквене општине више примерака „Американског Србобрана“ из ратног периода 1941 – 1945. Између осталих бројева, пажњу су ми привукла два броја са краја јула 1944. у којима се наводе пописи Срба убијених од стране партизана у четири општине Лике и Горског Котара; у попису (први део је објављен 27. јула 1944.) су наведене жртве ратних злочина али и борци Југословенске војске у отаџбини који су пали у борби.


Пише: Никола Милованчев

Општине Гомирје, Дабар, Доњи Лапац и Брлог су само један део овог подручја, зато је у списковима обухваћен мали део жртава убијених од партизана у тим крајевима. Осим тога, спискови су непотпуни јер су достављани у тешким ратним условима, прво са терена у штаб Драже Михаиловића а одатле радио-везом у Сједињене Америчке Државе.

Овај попис је значајан и за црквену историју јер се у њему налазе и имена тројице убијених свештеника Српске православне цркве као и подаци о преко 20 срушених православних храмова. При томе у вези манастира Гомирја треба имати на уму да су први злочин и скрнављење манастира извршиле усташе а не партизани; било је то на Духовски понедељак, 2. јуна 1941. (Атанасије Јевтић: Запис из манастира Гомирја 1941-45. г., „Видослов“, бр. 33, Тврдош-Требиње 2004., стр. 113). У вези тог манастира је српски емигрант Никица Косановић, родом из околине Огулина, после рата уредник „Канадског Србобрана“, записао да су српски манастир у Гомирју „у пролеће 1942. године спалиле удружене снаге усташа и комуниста“ (Споменица организације српских четника „Равна Гора“, Крагујевац 2008., стр. 429). Послератна историографија НОБ је истицала усташка недела а прећуткивала партизанска, док је хрватска емигрантска публицистика чинила обратно. Тако је нпр. хрватски емигрант др Динко Шуљак у својој књизи „Тражио сам Радићеву Хрватску“ (Хрватска ревија, Минхен 1988.), у вези партизанских злочина над Србима и Српском православном црквом у Лици записао: »Успоредо с убојствима рушили су и православне цркве, манастире и храмове. У једној малој зони Лике, у првом периоду својих терористичких aкцијa комунисти су уништили или оштетили 25 цркaвa“ (католичке цркве комунисти нису рушили и девастирали – нап. Н. М.).

„Американски Србобран“ пак наводи 22 цркве односно манастира уништене, оштећене и оскрнављене од партизана, уз напомену да је списак непотпун. Динко Шуљак је добро познавао прилике у тим крајевима: био је чиновник НДХ у Цриквеници, Карлобагу и на Пагу до капитулације Италије а после тога је мобилисан у партизане, са којима је боравио у Лици. Као партизан и Хрват (а наклоњен усташкој власти) могао је изблиза да упозна политику КПХ према Србима и православној цркви у Лици; тако је нпр. за Шкаре код Оточца записао драстичан број: 182 убијених (Шкаре су биле чисто српске). Он пише да су Брлогу у кратком раздобљу, крајем 1941. и почетком 1942. хрватски комунисти убили 88 људи (није написао да су све то били Срби већ је употребио израз „људи демократске оријентације“). С обзиром да „Американски Србобран“ наводи „само“ 42 титоистичке жртве у Брлогу, јасно је да је попис који овде доносимо само делић стварног броја жртава.

О усташким злочинима над српским живљем ових, рубних делова Српства, је много више писано, док о истребљењу Срба тих крајева учињених од стране КП Хрватске односно клике Хебранг – Бакарић – Крајачић – Броз у Титовој Југославији није могло да се пише; зато се на овом месту нећемо освртати на чињеницу да Динко Шуљак избегава да говори о усташким злочинима над Србима Лике; о томе други пут. Jасно је да су и једни и други били на истом задатку, што изманипулисане српске масе у партизанском покрету у Хрватској нису на време схватиле а када су почеле да схваћају 1944. године, било је прекасно. Тај задатак је од 1990. до 1995. г. довршио др Фрањо Туђман, који је симболички повезао обе ове опције: најпре је био службеник Министарства оружаних снага НДХ (до јуна 1942.) а касније генерал Титове ЈНА (Јосип Манолић, „Шпијуни и домовина“, Загреб 2016.).



(„Американски Србобран“, четвртак, 27. јул 1944.)

„Доносимо овде најновији извештај о злочинима Партизана, почињених над српским народом у нашој несретној и пострадалој старој домовини. Из овог извештаја видеће наши читаоци колико су далеко отишли несретни партизани у својој поживенчености у убијању родољубивих Срба и Српкиња само зато што се нису хтели одрећи свога Српства, своје вере прадедовске и своје крсне свеће. Не само да су своје противнике Србе родољубе убијали, него су их пре тога и на најзверскији начин мучили, што је све овде тачно описано од лица из тих крајева која су овај извештај доставила главној команди ген. Драже Михаиловића. Многи ће наши Срби наћи међу овим именима своје најмилије и ми им изражавамо наше најискреније саучешће. Верујемо да ће после ових злочина почињених над нашим тамошњим народом, најпре од хрватских усташа, па после од поживенчених партизана ускоро сванути сунце толико жељене слободе.

manastir.jpg
 
Poslednja izmena:
СПИСАК

Срба убијених од стране партизана-комуниста у општини Гомирје. (Списак је непотпун – број убијених је знатно већи)

Мамула Милош, Глишин, ратар, 20 г. стар. Убијен у Гомирју.

Мамула Нико, Ђурин, ратар, 20 година стар. Убијен у Гомирју.

Мамула Душан, пекар, 23 год. стар. Убијен у Гомирју.

Мамула Стево, Стојанов, ратар, 25 г. стар. Убијен у Гомирју.

Стојановић Симеон, Божин, ратар, 25 г. стар. Убијен у Гомирју.

Мусулин Вајо, Дмитров, ратар, 26 г. стар. Убијен у Гомирју.

Мусулин Лука, Јосипов, ратар, 22 г. стар. Убијен у Гомирју.

Мрвош Раде, Божин, ратар, 26 г. стар. Убијен у Гомирју.

Лепосавић Рајо, поручник, 35 г. стар. Убијен у Гомирју.

Трбовић Сава, удова, домаћица, 35 година стара. Убијена носећи погинулог поручника Лепосавића Рајка из борбе.

Трбојевић Милош, трговац шумом, 43 г. стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Мамула Милош, лугар, стар 55 година, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Стипановић Вајо, Рајков, ратар, 48 г. стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Вујновић Љубан, ратар, 48 година стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Милановић Милош, тесар, 43 г. стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Вујновић Радиша, ратар, 25 година стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Мусулин Дмитар, ратар, 55 година стар, из Гомирја. Убијен код куће.

Мрвош Никола, ратар, 50 година стар, из Гомирја. Убијен у Дрежници.

Мамула Смиља, домаћица, 24 г. стара, из Гомирја. Убијена у Дрежници.

Стојановић Којо, ковач, 60 година стар, из Гомирја. Убијен на Здијеву Вучник код Српских Моравица.

Милановић Анђа, домаћица, 65 г. стара, из Гомирја. Убијена код куће.

Трбојевић Анђелија, удова Николе, домаћица, 60 год. стара. Убијена марта 1942. у Гомирју.

Косановић Дмитар, ратар, 65 г. стар, из Гомирја. Убијен марта 1942. у Гомирју. остала му жена и једно дете.

Косановић ?, жена Дмитрова, домаћица, 61 г. стара, из Гомирја. Убијена марта 1942. у Гомирју.

Буза Милош, трговац, из Гомирја. На свиреп начин убијен у Дрежници марта 1942, зато што је хтео пребацивати избегле југословенске официре у шуму у борбу против окупатора и усташа.


СПИСАК
Срба убијених од стране партизана-комуниста у општини ДАБАР. (Списак је непотпун – број убијених је знатно већи)

Лужаић Душан, из Петринић Поља. Стрељан у Шкарама.

Лужаић Дане, Стевин, 27 година стар, из Петринић Поља. Стрељан у Шкарама.

Лужаић Ђуро, Будин, 35 година стар, из Петринић Поља. Стрељан у Шкарама.

Лужаић Арсе, Будин, ратар, 20 година стар, из Петринић Поља. Стрељан у Шкарама.

Лужаић Јово, Будин, ратар, 29 година стар, из Петринић Поља. Стрељан у Дабру.

Клиска Ђуро, Милин, такозвани „Брђанин”, стар око 35 година, из Дабра. Стрељан у Кореници.

СПИСАК
Срба убијених од стране партизана у општини ДОЊИ ЛАПАЦ.

(Списак је непотпун – број убијених је знатно већи)

Мајсторовић ?… протојереј, из Личких Дољана. Убијен у Госпићу.

Мајсторовић Милојко, правник и претседник општине, 30 г. стар, из Дољана. Убијен у Госпићу.

Дукић Милан, трговац, из Доњег Лапца. Убијен и бачен у бездан „Кук” код Д. Лапца.

Влатковић Младен, трговац, 36 година стар, из Д. Лапца. Убијен и бачен у бездан „Кук”. Остала му жена.

Влатковић Јандрија, претседник општине, 48 година стар, из Доњег Лапца. Убијен и бачен у бездан „Кук”. Остала му жена.

Обрадовић Пајо, парох, 60 год. стар, из Небљуса. Убијен заједно са женом 55 г. старом и децом.

Богуновић Никола, парох, 36 г. стар, из Доњег Лапца. Убијен заједно са женом 32. г. старом.

СПИСАК
Срба убијених од стране партизана-комуниста у општини БРЛОГ.

(Списак је непотпун – број убијених је знатно већи)

Никшић Мирко, Петров, поднаредник Краљеве Гарде, 24. г. стар, из Брлога. Стрељан 12. јуна 1942. у Брлогу.

Вукадиновић Вујо, Розин, рудар, 29 год. стар, из Брлога. Стрељан јуна 1942. г.

Кнежевић Јован, Будин, ратар, 20 год. стар, из Брлога. Стрељан јуна 1942. г.

Бранковић Станко, Николин, 25 година стар, из Брлога. Стрељан јуна 1942 г. у Брлогу заједно са наведенима.

Жакула Милан, Мићин, активни поручник, 32 г. стар, из Дренова Кланца. Мучен на дивљачки начин; избијани му зуби, живом очи вађене, нокти чупани, и коначно полужив бачен у бездан у шуми звана „Богавча” код села Шкара месеца јануара 1942. Остала му жена и једно дете.

(наставиће се)

СПИСАК
Срба убијених од стране партизана-комуниста у општини БРЛОГ.

(Списак је непотпун – број убијених је знатно већи)

− Свршетак –

Рапаић Никола, гостионичар, 42 г. стар, из Брлога. Бачен жив у ватру у Брлогу. Остала му жена и двоје деце.

Карлеуша Исо, Вајин, ратар, 18 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Хајдуковић Иле, Манин, ратар, 32 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена идвоје деце.

Хајдуковић Ђуро, Манин, брат Иле, ратар, око 17 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Врзић Петар, ратар, 18 г. стар, из Врзића. Убијен у Брлогу.

Галовић Мима, ратар, 35 година стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Глумац Петар, Илијин, 19 година стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Љубобратовић Михајло, ратар, 47 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и седмеро деце.

Хајдуковић Дане, Мићин, ратар, 47 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена.

Рапаић Мића, ратар, 20 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Хајдуковић Богдан, зван „Курија”, Марков, око 47 г. стар, из Брлога. Остала му жена и петеро деце.

Косовац Симо, Данин, 18 год. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Рапаић Миле, зван „Муса”, Илијин, ратар, 23 г. стар, из Брлога. Убијен у Шкалићу.

Галовић Илија, ратар, 45 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и петеро деце.

Маљковић Јово, ратар, 40 год. стар, из Брлога. Убијен у Личкој Јасеници. Остала му жена и троје деце.

Смиљанић Никола, Манин, око 29 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и двоје деце.

Платиша Јово, ратар, 40 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и троје деце.

Шкорић Мане, ратар, 40 г. стар, из Српског Поља. Убијен у Брлогу. Остала му жена и четверо деце.

Варда Божо, ратар, 60 г. стар, из Српског Поља. Убијен у Брлогу.

Рапаић Ђуро, ратар, око 45 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и четверо деце.

Рапаић Дане, син реченог Ђуре, ратар, 18 г. стар. Убијен у Брлогу.

Рапаић Јово, Николин, зван „Русић”, ратар, 21 г. стар, из Брлога. Заклан у Брлогу.

Огризовић Ђуро, Илијин, ратар, 17 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Вукадиновић ?…, Ђурин, Кос, ратар, 19 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу.

Огризовић Ђуро, ратар, 35 г. стар, из Брлога, убијен у Брлогу.

Бранковић Дане, Миланов, млинар, 41 г. стар, из Брлога. Убијен у Брлогу. Остала му жена и шестеро деце.

Рапаић Ђуро, Петров, обућар, око 25 г. стар, из Добрице, живео у Брлогу. Убијен у Црној Власти.

Пеиновић Јово, Пајин, трговац, 22 г. стар, из Брлога. Са женом и дететом, служавком и слугом убијени и изгорели у кући. Пре убиства опљачкани.

Љуботина Милан, Божин, ратар, 21 г. стар, из Српског Поља. Бачен жив у ватру у Брлогу.

Лаврња Бранко, Будин, 22 год. стар, из Бјељевина. Убијен у Брлогу.

Лаврња Раде, Милин, 25 г. стар, из Бјељевина. Убијен у Брлогу.

Јањатовић Илија, Божин, 21 г. стар, из Српског Поља. Убијен у Брлогу.

Јањатовић Петар, Николин, 23 г. стар, из Српског Поља. Убијен у Јасеници.

Маљковић Милан, Игљатијин, ратар, 37 г. стар, из Водотеча, живео у Брлогу. Убијен у Брлогу. Остала му жена и четверо деце.

Платиша Симо, Алексин, ратар, око 32 г. стар, из Војводуше, живео у Брлогу. Убијен у Брлогу. Остала му жена и двоје деце.

Томић Ђуро, ратар, око 57 год. стар, из Тужевића, живео у Брлогу. Убијен у Брлогу. Остало му троје деце.

Платиша Марко, Радин, жандармеријски поднаредник, око 27 год. стар, из Војводуше, живео у Брлогу. Убијен у Јасеници.

Платиша Јово, жандармеријски наредник, око 38 г. стар, из Војводуше, живео у Брлогу. Убијен у Личкој Јасеници.

СПИСАК
попаљених и уништених цркава од стране партизана на територији Лике и Кордуна

У Лици и Кордуну не постоји ни једна православна црква а да није запаљена, порушена или потпуно демолирана од стране партизана.

Износимо списак порушених и запаљених цркава само за извесна места и села илустрације ради и добивање бар приближне слике.

Црква у селу Шкарама запаљена 23. марта 1943. г. по наређењу политичког комесара.

Црква у селу Дољани запаљена по наређењу политичког комесара 11. јула 1942. године.

Цркве у: Јасенку, Дрежници, Туку, Водотечу, Дабру, Мочилама, Примишљу, Тржићу, Тоболићу, Плашком, Личкој Јасеници, Турјанском опљачкане, демолиране и потом запаљене.

Црква у Црној Власти запаљена 21. марта 1943. године.

Чувени манастир у Гомирју запаљен и потпуно уништен, његова црква опљачкана, демолирана и оскрнављена.

Цркве у: Доњем Лапцу, Томин Гају, Брувну, Мазину и Зрмањи уништене и запаљене.“


http://jadovno.com/prilozi-o-srbima...hrvatske-1-iz-amerikanskog-srbobrana-1944-g/#
 
Kako piše protojerej Džomić u trećoj knjizi “Stradanje Srpske Crkve od komunista”, provjereni i autentični podaci govore da su komunisti u toku Drugog svjetskog rata pobili više od 480 srpskih sveštenika, monaha i bogoslova. Dakle više nego sve vojne formacije na prostorima okupirane i raskomadane Jugoslavije. Zločini komunista su često bili propraćeni pjesmom i veseljem koji su izvođeni nad izmučenim, iskasapljenim i unakaženim tijelima žrtava.

Ta ubistva su, prije svega bila ideološke prirode jer žrtve nisu htjele, niti mogle prihvatiti ponude da se pridruže komunističkom pokretu iz etičkih razloga, jer su bili i ostali vjerni Bogu i hrišćanstvu, pravoslavnoj crkvi i njenoj misiji u narodu. Često se dešavalo da egzekutori zaigraju kolo iznad onih koji su bili na izdisaju, umirali u najvećim mukama. Posebno surov tretman imali su prema pravoslavnim sveštenicima jer su u njima videli svoje glavne ideološke protivnike.

Bestijalna iživljavanja pratile su obično pjesme :
“Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga”,
“Ustaj seljo, ustaj rode, da se braniš od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša”,
“Padaj, kišo, krv operi kud prolaze proleteri”,
“Mi smo protiv Boga i vladara, protiv crkve i oltara”...

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:541955-Streljanja-neduznih

Свети Свештеномученик Лука Црмнички, старији брат Светозара Вукмановића- Темпа

luka-vukmanovic.jpg
Sv_Luka_Crmnicki.jpg


Luka Vukmanović rodio se 1907. godine. Najstariji brat Đuro, komunistički aktivist u Parizu, umro mu je 1927. godine, u 23. godini života. Otac mu je umro 1928. Prethodno je umrla sestra Milica, sa samo 19 godina, nakon što je rodila vanbračno dijete (sa tom pričom Tempo je počeo svoje čuvene Memoare, ). Za tri godine umrlo je njih troje u kući. Kuća je ostala na Lukinoj i Tempovoj majci.

...речи које је Светозар, деведесетих година прошлог века, једном другом приликом изговорио Митрополиту Амфилохију, гласе:
„Мој брат Лука је био бољи и паметнији од мене. Он ме је школовао. Пола своје свештеничке плате је користио за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Када сам дипломирао права рекао ми је: Светозаре, сад имаш диплому, нађи посао и ради, од мене више не тражи. А ја млад, занет идејом, нисам га много слушао“…
Ипак, после рата, комунистички генерал Светозар Вукмановић звани Темпо, делимично се одужио своме брату и Светитељу Луки на тај начин што је школовао сву децу свога брата, и побринуо се о њима за све време док нису стасали за самостални живот.

Sveštenik Luka Vukmanović imao je 37. godina kada je ubijen. Otišao je na "zli put", kako su, poslije, u Crnoj Gori nazivali odstupanje onih koji su iz ovih krajeva, preko Bosne, Hrvatske i Slovenije, pokušali da spasu glave pred krvožednim komunistima.

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/05/article-05.html
https://radiosvetigora.wordpress.com/2009/08/11/свети-свештеномученик-лука-црмнички/
 
Poslednja izmena:
Усташки злочини над Србима нису злочини ако се у битном није огрешено о принципе НОБ.а,
донесена је одлука на Конгресу правника антифашиста у Глини августа 1944.г.
Радити законито значи остварити принципе НОБа изражене у законима..


23vm3qg.png


2nlxr9x.png


Прикривање злочина лажним извештајима

sghh6g.png


http://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica, Djuro, Ustaski pokolji Srba u glinskoj crkvi.pdf
 
Poslednja izmena:
Усташки злочини над Србима нису злочини ако се у битном није огрешено о принципе НОБ.а,
донесена је одлука на Конгресу правника антифашиста у Глини августа 1944.г.
Радити законито значи остварити принципе НОБа изражене у законима..


23vm3qg.png


2nlxr9x.png


Прикривање злочина лажним извештајима

sghh6g.png


http://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica, Djuro, Ustaski pokolji Srba u glinskoj crkvi.pdf

Свака част на овоме!

С Т Р А Ш Н О !!!

- - - - - - - - - -

Никола Милованчев: Прилози о Србима страдалим од партизана и КП Хрватске (2)

Кaзивaњe Мане Пешута о убиству дечака Николе Вукелића и његових родитеља Маре и Раде из Вере код Плашког.

Пише: Никола Милованчев:

Приликом убистава Срба од стране КП Хрватске на подручју Лике наилазимо и на неретке примере да су приликом убистава родитеља убијана и деца. Један од таквих жалосних примера је случај породице Вукелић из села Вера код Плашког. На жалост, многи од злочина хрватских комуниста остаће непознати јер су жртве партизана сакриване и изостављане из пописа страдалих у II. светском рату. Тако и ово троје убијених из породице Вукелић у селу Вера код Плашког није евидентирано у попису ратних жртава Плашчанске долине који је објављен у зборнику „Плашчанска долина и околица у НОР-у 1941-1945.“, Карловац 1976.

С обзиром да су документи о партизанским злочинима над српским народом били и јесу недоступни, прекрајани или уништавани, као једини извор о њима остају успомене преживелих које су објављене у емиграцији. Један од таквих чланака је и текст Мане Пешута „Страдање наших сестара и мајки од комуниста за време прошлог рата“, објављен у Чикагу, јуна 1978, у 40. свесци Гласника Српског историско-културног друштва „Његош“ (стр. 56-68). Из овог чланка преносимо сведочење о убиству дечака Николе и његових родитеља Маре и Раде. Сведок догађаја био је сам Мане Пешут, који је у то време још био партизански официр али је већ припремао међу партизанима устанак против комуниста на подручју Горње Лике, Горског Котара, јужног Кордуна и Баније и прелазак у четничке редове.

Пешут је написао и књигу „Револуција у Лици 1941-1945“ (Билефелд, 1966.), а осим у „Његошу“, своје историјске чланке је објављивао и у часопису „Бели орао“, који је излазио у Немачкој а Пешут га је од 1987. и уређивао. Умро је у Билефелду 2002. године. Његово сведочанство је драгоцено, јер је до марта 1942. комунистичке злочине над Србима у Хрватској пратио непосредно, као један од устаника; ови злочини су му отворили очи и мотивисали га да крене у правцу разобличавања политике КП Хрватске према Србима.

У опису злочина који доносимо, главни актер је комунистички народни херој Вјекослав (Славко) Клобучар – Чорт, продужена рука политкомесара Кордуна и Баније Већеслава Веце Хољевца, такође комунистичког народног хероја и од 1952-1962. градоначелника Загреба а затим експонираног хрватског националисте и потписника „Декларације о хрватском књижевном језику“ 1967. године.

По наређењу штаба 3. партизанског батаљона, 2. кордунског одреда, једне врло хладне зимске ноћи, јануара 1942. године, комунистичка патрола под командом Дане Скенџића, упала је ноћу у село Веру и ухапсила Раду Вукелића, његову жену Мару и деветогодишњег сина Николу. Одведени су у штаб батаљона у Мочила, на суђење. Оптужени су: да су Италијанима продали литар млека, а и од њих примили два мала војничка хлеба. То је „издаја народне борбе“, гласила је оптужба. Знајући „величину греха“, свако је знао да ће они бити стрељани.

На суђењу су се састали Бранко Латас, политички комесар батаљона, Мићо Бараћ, командант и Славко Клобучар “Чорт”, оперативни официр. После краће псовке, шамарања и гажења ногама ухапшених, изречена је пресуда: казна смрти за све троје. Мара се бранила да је направила обичну замену артикала: млеко за два хлеба од по 250 грама, јер јој дете није окусило хлеба већ недељу дана. Истина, Италијани су тих дана свакодневно долазили у села. Нису ништа отимали, већ су само нудили замену артикала. У великој беди живота, Мара је учинила само оно што би урадила свака мајка тих дана. Али је ипак морала умрети. Молила је да стрељају само њу, ако је крива и ако већ мора умрети, а дете и мужа да поштеде, јер су невини. Није помогло.

За ово је сазнао председник „народног одбора“ Перо Косановић, честит и поштен човек. Свим силама се заузео да спаси ову јадну и невину породицу, али није успео. Видећи да им нема спаса, молио је Бараћа, као најчовечнијег од њих тројице судија, да спаси бар дете, што је овај и одобрио. Раде и Мара су одведени до једне провалије, звана „Плашчанско гробље“, коју су комунисти пунили Србима Плашког и околине. Комесар Латас је наредио партизану да пуца најпре у Мару, која је била везана ланцем. Пушка је планула и она је пала на земљу, у локви крви. А и Раде је одмах после ње убијен. Комесар рече партизану: „Мислим да ова ‘кучка’ још није мртва, пуцај још једном“. Мара је била жива и рекла комесару: „Пуцај, Бранко, а даће Бог да и ти са твојим друговима будеш угушен у нашој крви“. Планула је пушка још једном и коначно је укинут живот ове несрећне жене и мајке. Мара и Раде су бачени у провалију у којој и данданас леже њихове кости, измешане са костима многих српских мученица и мученика, пре и после њих. О њима нико више у завичају не сме мислити, нити однети букет цвећа, као симбол љубави и поштовања.

Месец дана касније, по стрељању Маре и Раде, посетио сам овај штаб батаљона. То је била и моја последња посета једној партизанској јединици и штабу. Тих дана је све врило на терену, као у кошници: текла је била револуција под окупацијом. Свега која недеља дана делила нас је од тешког и крвавог обрачуна између четника и партизана у Горњој Лици, јужном Кордуну, Горском котару и Банији. Створена је илегална четничка организација у партизанству Хрватске, којој сам био на челу. Она је радила свој посао од децембра 1941. године, а била је разграната у сваком српском селу и свакој партизанској јединици, где су постојали сигурни услови. Зато баш, пред избијање овог револта, обилазио сам партизанске штабове, хтевши имати најсвежије информације о њима, а што је врло важно у моменту преврата и крвавог обрачуна. Истина, на терену је амо-тамо крстарило неколико четничких одреда, али тиме нисмо били задовољни. Требало је отети наше људе од комуниста, који су били преварени и силом мобилисани, а исто тако смо хтели имати и оружје тих бораца, јер је и оно наше, четничко. Ето, хтели смо само оно што је наше. У штабу батаљона нашао сам Драгана Кесера, из Крњака, Кордуи, предратног комунисту, а радио је у штабу батаљона. Било је ту и неколико партизана, као стража, а с њима и један малишан, ценио сам да је десетогодишњак.

Кесер ми рече да ће се увече у штаб вратити комесар и командант, па их могу сачекати. То време сам искористио у разговору с њим, а потом и с једним партизаном, коју годину млађи од мене, лепе спољашности, висок и природно интелигентан. Добио сам утисак да је члан Партије, али новајлија.

У разговору је сам партизан почео причу о малом Николи. Рече да је сироче изгубило мајку и оца, јер су били издајници. Знао сам за тај случај и пре тога, зато ме интересовала свака ситница. И овај младић прича искрено, тврдо верујући да сам њихов човек, иако смо се први пут срели и видели. И раније сам долазио у овај штаб, али он није ту био. Рече ми да је био на стрељању и да му је комесар рекао да пуца још једном у „кучку“, јер је још жива била.

Добија се утисак да је партизан још пре који месец дана био добар и честит човек, јер показује извесну сенку племенитости, што ће ускоро и то на његовом лицу потамнети, јер је већ добрим делом постао звер, а за шта се постарао његов комесар. Штета за овог младића, који је у цвету свога живота, годину-две преко двадесет, а већ разбојник; али није он сам.

Упитах партизана за дете: пита ли за родитеље? Да, рече он. Рекли смо му да су му мајка и отац послати на рад у млинове на реци Корани и да ће и он ускоро до њих. Плаче мали стално и хтео би одмах поћи родитељима, мало сетно рече партизан. Тог момента сам мислио да су тиме заиста тешили дете и умиривали га, не слутећи ништа даље. Међутим, недељу дана касније је овај мој саговорник, по наређењу комесара Латаса, убио и дете и бацио га у исту провалију, у којој су били мајка и отац.

Клетва Маре Вукелић се обистинила, али не само за комесара, већ за сва три члана суда. Недељу дана после убиства детета у једној акцији убијен је с леђа Мићо Бараћ. Убио га је његов оперативни официр Клобучар, по наређењу Партије.[1] Сумњало се да Бараћ јатакује с четницима. Месец и по дана касније погинуо је и комесар Латас у четничком револту, почетком априла 1942. године. А три месеца после њега гине и Клобучар, као последњи. Клетва и невина крв жртава угушила је и њихове животе.

[1] У својој књизи „Револуција у Лици 1941-1945.“, на ст. 104, Мане Пешут даје још више података о Славку Клобучару: „Бараћа је убио његов оперативни официр Славко Клобучар – Чорт, по налогу политкомесара Кордуна и Баније Веце Хољевца, а потом је преузео команду над батаљоном. Мићо Бараћ био је одан комунистима, али му они нису много веровали. Иако је радио за њих, по својим гледиштима остао им је стран“.

http://jadovno.com/prilozi-o-srbima-stradalim-od-partizana-i-kp-hrvatske-2/#.WsUFES5uaUl
 
SKRIVAO KOMUNISTE, A ONI GA STRELJALI

Aleksandar Simović (1889–1945), nosilac Albanske spomenice i francuske Legije časti, u Drugom svetskom ratu skrivao je komuniste, a oni su ga - streljali
Simović je u rodnom Obrenovcu dobio ulicu još 2006, a zvanično je rehabilitovan tek nedavno, marta ove godine. Ovaj poznati industrijalac skrivao je vodeće komuniste od okupatora. Dva puta su ga tokom rata hapsili nacisti, a na kraju komunisti.
- Januara 1943. Nemci ga sprovode u logor na Banjici, gde je bio šest meseci. Mučen je, prebijan. Bio je određen i za streljanje jer je utvrđeno da je skrivao Aleksandra Rankovića, Koču Popovića, Milovana Đilasa i Avdu Huma. Uhapšen je tada i Simovićev sin Mitar - navodi istoričar dr Srđan Cvetković, koji je istražio sudbinu Simovića.

Pravi šok za Aleksandra Simovića ipak se desio januara 1945. godine, kada su ga uhapsili partizani čije je predvodnike skrivao i pomagao im! Cvetković navodi da je Simović streljan, iako je skrivao čelnike Komunističke partije, jer su lokalni komunisti kao i u svim drugim krajevima hteli da uzmu imovinu

Aleksandar Simović (1889-1945).jpg


https://www.blic.rs/vesti/drustvo/s...ustrijalac-aleksandar-simovic-nedavno/l7ekxs1
 
HAPSILI SMO SRPSKE DOMAĆINE DA BISMO IM OTELI ŽENE I ĆERKE

Dražević je bio mnogo toga, partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe. Možda i jedan jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi, ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju, i da se borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika. Priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka odmah posle oslobođenja, izvršena iz obesti i najnižih strasti.

https://www.ekspres.net/istorija/hapsili-smo-srpske-domacine-da-bismo-im-oteli-zene-i-cerke
 

Dražević

Ni protiv kakve se mi buržoazije nismo borili. Pa mi smo uglavnom bili sinovi tih bogatih seljaka, činovnika ili buržuja, koji su morali voditi računa o svakom dinaru. Dakle, buržujski sinovi ni izbliza nisu živeli tako luksuzno, bezbrižno i obesno kao posle partizanski sinovi. Zbog toga smo možda nepromišljeno i revoluciju napravili...Pošteno govoreći, naša revolucija bila je osveta i pobuna nesvršenih studenata i đaka, koji su u odlasku u šumu, u partizane, videli zgodnu prečicu kojom bi stigli do bogatstva, vlasti i visokih položaja, mesto da se dalje gnjave školama i postepenim penjanjem na birokratskoj hijerarhiji.

U prvim danima ustanka, kao ilegalac, dobio sam zadatak da dovedem u partizane dvojicu naših simpatizera, inače sinove jednog bogatog trgovca. Bili su se dobro pripremili i krenuli u gojzericama, sa ruksacima na leđima, kao na kakav skautski pohod. Stigli smo u jedinicu uveče, i ja sam otišao na konak u jednu kolibu, dok su njih novajlije poslali u vodenicu. Ujutru su me obavestili da su ih tokom noći za svaki slučaj streljali kao nemačke špijune. Naime, jadnici su pred spavanje, po navici, hteli da operu zube, pa su sa četkicama i zubnom pastom u rukama izašli na jaz u nameri da tamo pod branom taj svoj higijenski obred i obave. Ali, straži, tj. neotesanim seoskim mladićima sve te čudne i nepoznate radnje, iskradanje iz vodenice, šunjanje po mraku, saginjanje, struganje nečim po ustima učinile su se sumnjivim. Bez dvoumljenja, podigli su puške i na licu mesta ih pobili…

http://www.ekspres.net/istorija/ratko-drazevic-titov-mustafa-golubic-ubica-spijun-svaler
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:410252-Podrum-Ozne---streliste
 
Епископ бачки Иринеј Ћирић – Спасао децу, а скојевци га изболи ножем (ВИДЕО)

13. децембра 1955. године, умро је Епископ бачки Иринеј Ћирић, један од најзначајнијих архијереја СПЦ у прошлом веку. Из злогласног мађарског концентрационог логора Шарвар спасао је 2.800 деце, а умро од батинања.

У години која је на измаку навршило се шездесет и две године од упокојења епископа Иринеја Ћирића (1884-1955), једног од најзначајнијих и најтрагичнијих архијереја СПЦ не само свог доба, но целог прошлог века. На челу Епархије бачке Ћирић је, наиме, био током Другог светског рата, када је она, окупана у невиној српској крви, била под мађарском окупацијом. То ће га, доцније, практично коштати живота.

– После рата, комунистичке власти су га због наводне сарадње са окупатором 17 месеци држале у кућном притвору. Литургију је први пут поново служио о Ускрсу 1946. Ја сам на њој био чтец што је, узгред, најнижи свештенички чин – сећа се новосадски адвокат Коста Хаџи, којем је тада било 13 година.

Упркос претећој сенци оптужбе за колаборацију која, иначе, никада није судски озваничена, Ћирић је, вели наш саговорник, недуго после Ускрса кренуо у обилазак епархије. У Оџацима су га, међутим, сачекали острашћени скојевци и готово убили. Поред бруталног пребијања, више пута је убоден ножем.

Најмлађи епископ: Ђирић је рођен 1884. у Сремским Карловцима. Са свега 22 године завршио је Духовну академију у Москви, а у 24. је докторирао на групи за семитске језике Универзитета у Бечу. Када је 1922. рукоположен за владику бачког, било му је само 38 година и био је најмлађи епископ свог доба.

– Причало се да је то била заседа, али то нико није истраживао, а владика, иначе, тих и необично одмерен човек се од повреда практично никада није опоравио – каже Коста Хаџи.

Готово све време од пребијања до смрти 1955. Ћирић је провео у постељи у Владичанском двору. Коста Хаџи је, иначе, син оног Косте Хаџија којег ће се и наши читаоци сигурно сетити из ТВ серије „Монтевидео“, такође адвоката и међуратног генералног секретара Фудбалског савеза Југославије. За ову причу је, међутим, важније то што је он био и Ћирићев близак пријатељ и, заједно са председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом, сарадник у узвишеном подухвату избављења заточеника злогласног мађарског концентрационог логора Шарвар.

– Они су из тог логора 1942. спасли 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима и распоредили их у породице широм Епархије бачке, где су дочекали крај рата – каже мр Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.

У том логору је, да подсетимо, од глади и болести скончало преко 3.000 бачких Срба, махом солунских добровољаца и њихових потомака који су, после Првог светског рата, насељени у Бачку.

А каква је заиста била Ћирићева „колаборација“, речито говори књига „Стенографски записи са суђења главноодговорнима за рацију у Јужној Бачкој 1942“ историчара др Александра Касаша. Током окупације, Ћирић јесте био посланик у мађарском парламенту, али је, заправо, чинио све да, у страшним околностима, спасе припаднике сопственог народа, укључујући и идеолошке неистомишљенике.

Изложба: Изложба посвећена Иринеју Ћирићу, коју је припремила Гордана Петковић, организована је пре две године у Културном центру Новог Сада. Приказано је мноштво драгоцених фотографија и докумената, Ђирићеве одоре, митре и панагије и аутопортрети и иконе, пошто се веома успешно бавио и сликарством и иконографијом.

„Епископ Ћирић ми се у седам-осам случајева обратио за помиловање и у свима сам му изашао у сусрет, осим у случају његове молбе за помиловање Светозара Марковића“, наводи се у стенограму поратног саслушања Ференца Сомбатхељија, начелника Генералштаба мађарске војске, објављеног у Касашевој књизи.

Реч је о Светозару Марковићу Този (1913-1943), једном од вођа комунистичког покрета и уреднику „Слободне Војводине“ (данашњи „Дневник“) која је, на својим страницама, Ћирића означавала као издајника и претила му послератном одмаздом која ће се, нажалост, и догодити.

Ћирићу је замерано и на држању током мађарске рације у јануару 1942. у којој је у јужној Бачкој зверски убијено преко 4.000 Срба и Јавреја, а којом је командовао генерал Ференц Фекетехалми Цајднер. Описујући припреме за тај злочин, Цајднер је, наводи се Касашовој књизи, на саслушању 1945. рекао:

„Ја сам имао замисао да створим јаз између партизана и осталог српског становништва и за то сам хтео да задобијем помоћ епископа Ћирића, али ме је он одбио. Тек касније је изашао један његов проглас, али у деформисаном облику“.

Своју верзију прогласа који треба да створи поменути јаз, Цајднер је, како сам наводи, Ћирићу дао још 8. јануара 1942, тражећи само да га потпише, што је овај одбио. Онај „деформисани“, с позивом Србима на мир, који је под новим Цајднеровим притиском очајни владика сам написао, а који му је, после рата, спочитаван као издајнички, објављен је 22. јануара, дан пошто је почео крвави мађарски пир у Новом Саду.

„Ето видиш, сад ја морам да признам оно у шта нисам уверен, али кад ће то ублажити горку судбину нашег народа, ја морам да му дам оно што тражи“, рекао је, пишући га, свом секретару, презвитеру Николи Драгојлову, а овај, како се наводи у Касашевој књизи, посведочио 1945. пред истражним органима.

Подсећамо да је, присуству архијереја сабраних на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио 15. маја ове године у Музеју Српске Православне Цркве у Београду изложбу „На гласу светости – Иринеј Ћирић, епископ бачки (1884-1955)“. Изложба је заједнички подухват Музеја града Новог Сада и Епархије бачке.


 
Комунистички злочини у Теслином селу!

Треба се подсјетити да нису све жртве страдале само у логорима Госпић (Јадовно, Паг) и Јасеновац, већ су бројни Срби од априлског рата 1941. страдавали по личким селима, на кућном прагу, у масовним сеоским ликвидацијама, бацани у поноре и јаме


Пише: др Никола Жутић

Мане Пешут, рођен је у селу Јања Гора у општини Плашки. Као подофицир учествовао је у aприлском рату 1941; по капитулацији југослoвенске војске избјегао је хапшење, па је у околини Плашког организовао равногорске четничке одборе. Постао је и командант батаљона Динарске четничке дивизије. У љето 1943. партизански војни суд осуђује га на смрт по наређењу Главног штаба за Хрватску. Након рата емигрирао је у Њемачку, гдје је од 1980. на челу патриотске организације Српске народне одбране. Као припадник СНО писао је радове о српском страдању у НДХ. Од 1987. уређивао је двомјесечник „Бели орао.” Умро је 2002. године у Њемачкој.

Посебну пажњу Пешут је посветио ,,Радучкој трагедији“, коју су осмислили и реализовали на монструозан начин хрватски комунисти (по замислима команданта и комесара Главног штаба Хрватске, Ивана Рукавине и Владе Бакарића, са Јаковом Блажевићем и српским ,,скојевцима“ – Миланом Купрешанин и Милан Баста). Овај Пешутов чланак објављен је у ,,Гласнику Српског историјско-културног друштва Његош“, Чикаго, свеска 49, децембар 1982. године:

Други свјетски рат посијао је ужасну пустош у нашој отаџбини. Окупација земље од вишеструког окупатора подијељене на окупационе зоне, створила је немогуће стање. Распиривана мржња од стране окупатора, преко домаћих издајника, који су се ставили у њихову службу, изазвала је трагедију каква није била никада раније. Од Југославије као државе није било ни трага. Створена је усташка Хрватска – од Јадрана до Дрине и Земуна. Остали дјелови земље подијељени су између сусједа. Ужа Србија и Црна Гора биле су окупиране.

Што се Србије тиче, у њој су Њемци показали своју праву тевтонску културу и човјечност кроз крагујевачку трагедију уз мноштво других стратишта. У НДХ вршени су покољи Срба, какве ум људски није могао замислити, а који су дневно гутали стотине и хиљаде душа: само и једино зато што су Срби и православци.

Током времена и појавом комуниста у српском простору у ужој Хрватској развио се братоубилачки рат под окупацијом, упоредо са усташким покољима Срба. За здрав разум и за људе добре воље, оно што су комунисти урадили у погледу Срба на овом простору, био је злочин раван злочину хрватских усташа, јер је тиме слабљен отпор српског народа у борби за опстанак.

До појаве, а потом и преваре комуниста у редовима српских устаника, под именом четника, кољачке експедиције усташа биле су сузбијене у градове, гдје су тражили од окупатора помоћ. Почетком комунистичке револуције, усташе су се опет осилиле и почеле са новим покољима Срба. То им је било олакшано, јер су четничке снаге биле ослабљене, а шпијунажа у корист усташа била је веома успјешна, преко комуниста у редовима српских четника.

У љето 1942. године, главни штаб партизана Хрватске имао је план да у Лици уништи четништво. Ово му је изгледало могуће и реално, јер је српски фронт у овом простору био разбијен на четништво и партизанство. Вјероватно договорно, и Главни усташки штаб у Загребу у исто вријеме одлучује да појача акцију покоља Срба на овом простору. Тако долази до једновременог упада усташких кољачких експедиција у српска насеља и до партизанске офанзиве на четничке снаге. И усташе и партизани сматрали су да ће једновременом акцијом лакше доћи до циља, јер четници немају резерве људства за попуну губитака у борбама.

По том плану, против села Радуча, у коме је био непотпун четнички батаљон од око 120 бораца, упућена је Девета хрватска партизанска бригада. Укупна снага комуниста била је 1.200 бораца, под комадом Милана Купрешанина и комесара Милана Басте. Наредба главног штаба Хрватске тој бригади гласила је: ,,До темеља сатрти ту четничку банду“. Ово је било довољно јасно упутство за Купрешанина и Басту, да тај план изведу на себи својствен начин. Акција на Радуч, као што је већ речено, била је само једна у склопу општег плана Главног штаба за Хрватску: уништење српског фронта на овом простору.

Два дана и двије ноћи комунисти су безуспјешно нападали четнике у Радучу. Извели су и десет јуриша, али без успјеха. О предаји четници нису ни размишљали. Главни штаб Хрватске доста је нервозно пратио ток борбе, јер су браниоцима Радуча пошли у помоћ и четници из Медака и Почитеља. Командант и комесар Главног штаба Хрватске, Иван Рукавина и Владо Бакарић врше пресију на Купрешанина и Басту да употријебе сва средства, дозвољена и недозвољена, за уништење четника у Радучу. Наиме, они су схватили своје шефове, што је значило, комунистичким језиком – или побиједити или умријети, а направити масакр какав сами желе. Зато се они одлучују и на најгоре – да испред свога стрељачког строја сврстају четничке породице, као и народ њима наклоњен, а потом да крену у напад.

Није дуго требало да се жене, дјеца и старци истјерају из својих домова и сврстају испред партизана, за полазак у напад. Наравно, речено им је: или ће се ваши предати или ћете сви до једног изгинути. Наређено је да мајке зову синове да се предају и да им се неће ништа десити, јер је командант Купрешанин дао ,,часну ријеч“ да ниједном четнику неће ни длака са главе фалити.

,,Предвечерје се спуштало. Језа је хватала сваког четника, јер су сви били свјесни зла које је ту. Одлука се морала донијети одмах. Постојала су два излаза: пробој или смрт. За пробој су сви, али их мучи судбина породица које ће патризани побити… Дошао је моменат гдје су се мишљења разилазила, али су се сагласили да се пробију они којима, зна се, комунисти не би живот опростили. Ова група се пробијала до засједе комунистичке и бомбама себи крчила пут. Од свих њих извукла су се четворица.

Онај дио четника који се жтрвовао за спас својих најмилијих, похватан је и побијен на најгрознији начин: кундацима пушака, кољем, ђоновима ципела и ножевима. Тако се у Радучу направила кланица каква се нигдје не памти. Убијених 84 четника је траг дивљег и разбојничког дјела комуниста у Радучу“. (Јовица Љубојевић)

,,Партизани, којима није то први посао, сладили су се људској крви браће по имену који се сбјесно жртвоваше за спас својих. Једни туку кољем и разбијају лобање људске, други кољу ножевима, а трећи газе по живим људским лешевима који се обливају врелом крви, а потом пљују по њима. Ја, лично, као и многи други нисам могао то да гледам. Чуо сам како један полумртав четник тупим гласом каже: Зар је то твоја часна ријеч, Милане, сине српске мајке? Видим да су комшије и да се добро знају.

Призори су језивији један од другога. Три су рођена брата. Два су већ искасапљена, а трећег младића од својих 17 година, лијепо развијеног и стаситог, два партизана воде до Купрешанина. Питају га шта да раде са њим: Друже команданте, два смо му брата већ убили. – И њега као трећег убијте, рекао је Купрешанин као да се не ради о људском бићу“. (Исо Влатковић)

http://www.sedmica.me/komunisticki-zlocini-u-teslinzhhom-selu-raducu/
 
Poslednja izmena:
Uz najviše državne počasti sahranjeni posmrtni ostaci dva borca JVuO

U nedelju, 22. aprila 2018. godine, uz verske i vojne počasti Vojske Republike Srbije izvršen prenos posmrtnih ostataka dva pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), Jaroslava Milutinovića i Radosava Radonjića iz sela Jezdina, u kriptu novog hrama Uspenije Presvete Bogorodice. Hram, čija je gradnja započeta 1991. godine uz pomoć srpske političke emigracije i lokalne samouprave, namenjen je žrtvama komunističkog terora.

Srpska pravoslavna crkva je jedan dan u godini (22. april) posvetila stradalima u Jasenovcu i svim logorima i stratištima u Drugom svetskom ratu. Zato je ovaj dan, kada se podsećamo na masovna stradanja svojih predaka, primeren za sećanje i molitvu za spasenje duša stradalih u masovnim zločinima komunista posle rata.

Jaroslav Milutinović i Radosav Radonjić su tipični primeri komunističkog ratnog zločina. Kao srpski vojnici i rodoljubi bili su pripadnici JVuO zakletih pred Bogom, Kralju i Otadžbini. To je nakon dolaska komunista na vlast bio veliki greh koji se plaćao glavom. Ta zakletva je došla „glave“ mnogim pripadnicima JVuO (najviše Srbima), kako tokom rata od strane nacista i fašista, okupatora i domaćih izdajnika (ustaša, domobrana, balista i dr.) tako i ništa manje nakon rata od strane komunističke okupacione vlasti.


Krajnje surov način egzekucije potvrđen je od strane državnih organa Republike Srbije (Viši sud Čačak, Javno tužilaštvo, PU Čačak) nakon izvršenih rehabilitacija (2008, 2010), ekshumacije 17. oktobra 2017. i posebno nalazom sudskog patologa iz Beograda. Materijalni dokazi o načinu izvršenja egzekucija od strane komunističke vlasti toga vremena jasno pokazuju da je njihovo nedelo bilo protiv svih međunarodnih zakona i konvencija. To su bili ratni zločini, zločini protiv čovečnosti.

Porodice nastradalih su izrazile želju da se ostaci nastradalih polože u kriptu novog hrama, koji je i podignut za tu namenu, tj. žrtvama komunističkog terora. Vojne počasti su na zahtev Komisije iz Čačka odobrene od strane nadležnih vojnih vlasti. Posmrtne ostatke su nakon verskog obreda, uz činodejstvovanje sveštenstva SPC, u kriptu hrama ispratili porodice nastradalih, pripadnici Ravnogorskog pokreta i prisutnih građana.

http://www.regionalnevesti.net/?p=30831
 
Uz najviše državne počasti sahranjeni posmrtni ostaci dva borca JVuO

U nedelju, 22. aprila 2018. godine, uz verske i vojne počasti Vojske Republike Srbije izvršen prenos posmrtnih ostataka dva pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), Jaroslava Milutinovića i Radosava Radonjića iz sela Jezdina, u kriptu novog hrama Uspenije Presvete Bogorodice. Hram, čija je gradnja započeta 1991. godine uz pomoć srpske političke emigracije i lokalne samouprave, namenjen je žrtvama komunističkog terora.

Srpska pravoslavna crkva je jedan dan u godini (22. april) posvetila stradalima u Jasenovcu i svim logorima i stratištima u Drugom svetskom ratu. Zato je ovaj dan, kada se podsećamo na masovna stradanja svojih predaka, primeren za sećanje i molitvu za spasenje duša stradalih u masovnim zločinima komunista posle rata.

Jaroslav Milutinović i Radosav Radonjić su tipični primeri komunističkog ratnog zločina. Kao srpski vojnici i rodoljubi bili su pripadnici JVuO zakletih pred Bogom, Kralju i Otadžbini. To je nakon dolaska komunista na vlast bio veliki greh koji se plaćao glavom. Ta zakletva je došla „glave“ mnogim pripadnicima JVuO (najviše Srbima), kako tokom rata od strane nacista i fašista, okupatora i domaćih izdajnika (ustaša, domobrana, balista i dr.) tako i ništa manje nakon rata od strane komunističke okupacione vlasti.


Krajnje surov način egzekucije potvrđen je od strane državnih organa Republike Srbije (Viši sud Čačak, Javno tužilaštvo, PU Čačak) nakon izvršenih rehabilitacija (2008, 2010), ekshumacije 17. oktobra 2017. i posebno nalazom sudskog patologa iz Beograda. Materijalni dokazi o načinu izvršenja egzekucija od strane komunističke vlasti toga vremena jasno pokazuju da je njihovo nedelo bilo protiv svih međunarodnih zakona i konvencija. To su bili ratni zločini, zločini protiv čovečnosti.

Porodice nastradalih su izrazile želju da se ostaci nastradalih polože u kriptu novog hrama, koji je i podignut za tu namenu, tj. žrtvama komunističkog terora. Vojne počasti su na zahtev Komisije iz Čačka odobrene od strane nadležnih vojnih vlasti. Posmrtne ostatke su nakon verskog obreda, uz činodejstvovanje sveštenstva SPC, u kriptu hrama ispratili porodice nastradalih, pripadnici Ravnogorskog pokreta i prisutnih građana.

http://www.regionalnevesti.net/?p=30831

Слава им!

Posmrtni ostaci dva pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), Jaroslava Milutinovića i Radosava Radonjića iz sela Jezdina, koji su surovo ubijeni 6. novembra 1945. godine, položeni su danas u kriptu novog hrama Uspenije Presvete Bogorodice u Čačku uz verske i vojne počasti, i prisustvo čelnika grada.


Prema rečima predsednika Komisije za pronalaženje i evidentiranje svih tajnih grobnica na teritoriji grada Čačka, istoričara Gorana Davidovića, ekshumacija tela ubijenih vojnika izvršena je 17. oktobra 2017., uz poštovanje svih zakonskih propisa Republike Srbije koji regulišu ovu problematiku, a nakon sudske rehabilitacije 2010. godine.

– Ovo je prvi put da je ekshumacija izvršena uz sve zakonske i vojne počasti. Jaroslav Milutinović i Radosav Radonjić ubijeni su krajnje surovo, zaklani su, a potom su overeni pucnjem u potiljak 6. novembra 1945. godine. Nalazi sudskih patologa su potvrdili te priče. Ubijeni su bez suda, bez presude, od strane lokalne policije iz Jezdine. Imena egzekutora se znaju, tužilaštvo i Sud za ratne zločine su ovaj slučaj okarakterisali kao teško ubistvo, ali po svim parametrima, jer su ubistvo izvele zvanične vlasti, to je ratni zločin i zločin protiv čovečnosti. Do mesta ubistva došli smo na osnovu izjave jednog starijeg sugrađnina koji je prisustvovao ubistvu i koji je nožem zarezao jednu bukvu na kojoj je ostao trag i dan danas – rekao je Davidović, navodeći podatak da je Viši sud u Čačku do sada rehabilitovao preko 1.000 građana.


Komisija za pronalaženje i evidentiranje svih tajnih grobnica na teritoriji grada Čačka formirana je marta 2011. godine, i nastavlja da radi na pronalaženju ubijenih sugrađana od strane nove vlasti 1945. godine, ali je najveći problem obezbeđivanje novca. Postoje indicije o grobnicama pored Morave ali se one nalaze na velikim dubinama, što se ne može uraditi ručno već su potrebne mašine.

vojska-1.jpg


http://ozonpress.net/drustvo/u-crkvu-polozeni-ostaci-dva-svirepo-ubijena-vojnika-foto/

Свака част за Чачак и Србију!
 
Poslednja izmena:
ЖИНЕТ ТОДОРОВИЋ, матуранткиња стручне учитељске школе у Београду

У ИМЕ НАРОДА! - УБИСТВО У ОЗН-и! Жинет Тодоровић (1925–1945), убијена у београдској ОЗН-и маја 1945. након што је ухапшена због поседовања опозиционих летака. Подвргавана је тортури иследника. Породици је речено да је наводно скочила кроз прозор Озне на Обилићевом венцу. Забрањено је било отворити мртвачки ковчег а на сахрани су могли бити само најближи.

ЖИНЕТ ТОДОРОВИЋ.jpg


ТОДОРОВИЋ ЖИНЕТ (1925-1945) матурант стручне учитељске школе у Београду. Рођена је у Ансију (Француска) у породици заступника продаје аутомобила и аутоделова Штајер и камиона Берлијет. Ухапшена је пре Првог маја 1945. у краља Милана 10. заједно са другим омладинцима који су опозиционо били оријетисани и растурали летке. Наводно је код ње пронадјен летак Драже Михаиловића. Ухапшена је и ислеђивана у истражном затвору ОЗН-е на Обилићевом венцу. Остали су већином пуштени или осуђени на затворске казне. Њен отац је позван тек након три недеље да му кажу да је скочила са трећег спрата зграде ОЗН-е. Према исказу позанице које је преузела тело обе ноге су јој биле наводно пребијене а породици је било забрањено присуство приликом примопредаје тела нити је смео да се отвара сандук. Саслушавали су је извесни Видаковић и Глумац. Сахрана је извршена 18. маја 1945. на Новом гробљу. УДБ-а је пратила организацију сахране и дозволила присуство само најближих. Н. Л. на слици са сахране је била је уцењена да сарадјује са УДБ-ом, буде дошник и прати породицу Жинет Тодоровић што је и признала на самрти њеној сестри. Занимљиво је да је још један из те групе омладинаца, студент Ђорђе Грујић такође тих дана ,,искочио” кроз прозор ОЗН-е.
http://uimenaroda.net/likvidacija/zinet-todorovic-maturantkinja-strucne-uciteljske-skole-u-beogradu/
 

Back
Top