Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Na slavu se ne zove
- Huan i Eva Peron
- Kontrapredlog koji je Evropa dala...
- Lažni nalozi, lažni profili
- На данашњи дан 1997. године преминуо...
- Nemački list: Srbija na poslednjem...
- 💃80% debelih žena ae razvede posle...
- Ko je Muhamed bin Zajed?
- Zasto ljudi kace zastave na kucu?
- "U NAREDNIH 36-48 SATI ĆU IZAĆI SA...
Злочини партизана над српским народом
- Začetnik teme Koča
- Datum pokretanja
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Prilog: Istorijska dokumenta o stradanju Srbske crkve pod komunistima
Rezolucija sveštenstva arhijerejskih namjesništava nikšićkog, šavničkog i kolašinskog, donesena na zajedničkom bratskom sastanku u Nikšiću, dana 29. decembra 1943. godine, a povodom teškog stanja u kome se nalazi naš narod
Pismo Mitropolita Skopskog Josifa Blažu Jovanoviću, predsedniku vlade NR Crne Gore
Pismo patrijarha srbskog Gavrila Dožića maršalu Josipu Brozu
https://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-prilog.html
Rezolucija sveštenstva arhijerejskih namjesništava nikšićkog, šavničkog i kolašinskog, donesena na zajedničkom bratskom sastanku u Nikšiću, dana 29. decembra 1943. godine, a povodom teškog stanja u kome se nalazi naš narod
Pismo Mitropolita Skopskog Josifa Blažu Jovanoviću, predsedniku vlade NR Crne Gore
Pismo patrijarha srbskog Gavrila Dožića maršalu Josipu Brozu
https://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-prilog.html
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
...moze se zakljuciti da su partizani prednjacili, kako vremenski, tako i po okrutnosti zlocina. Ako su dobili ime „mosinovci”, dobili su ga upravo zbog okrutnosti Mose Pijade jos u 1941. godine. Djilas tada nije zaostajao za njim. Dedijer misli da ga je, zapravo, premasio. Cak je sam, 27. aprila 1942. godine, u pismu partizanskom svesteniku Bosku Popovicu priznao:
„Mozda sam upravo ja izrekao vise smrtnih kazni od bilo koga drugog, takvu sudbinu mi je naredila borba. Uprkos tome, imam potpuno mirnu savest.”292
Svoje politicke protivnike, tada, pre svega, separatisticke „zelenase”, koji su u julu 1941. osnovali Kraljevinu Crnu Goru, „krilase”, kao i sve ostale politicke protivnike, cak i samo pretpostavljene, tj. petu kolonu, masovno su ubijali i bacali u jame, da ih rodbina nije mogla ni sahraniti. Zato im je i nadeveno ime „jamari”.
S kraja 1941. godine poznat je, vec pomenuti, slucaj iz Kolasina, kad su vise od 200 nacionalista cetnika, medju njima je bilo i mnogo ranjenika, pobili i zajedno sa crknutim psima pobacali u jame. Kad su Italijani pocetkom januara 1942. godine obustavili vojnicku kontrolu, pretezno planinskog puta Podgorica-Lijeva Rijeka-Bijelo Polje, ukinuli su baze u Lijevoj Rijeci, Matesevu i Kolasinu. Ta mesta su odmah zaposele nacionalisticke snage, Lijevu Rijeku, na primer, Djordjije Lasic, a Kolasin sudija Ljubo Minic. Dva dana kasnije, u Kolasin su upale jake partizanske snage i isterale nacionaliste. Komandant Minic, koga su hteli uhvatiti zivog, pobegao im je (ponovo). Zato su priredili jedan od najokrutnijih masovnih pokolja, u kojem su zrtve padale na sve strane.
Slicno se dogadjalo i na drugim mestima. U Hercegovini je bio obicaj da, u zelji da dokazu svoju predanost partiji, sinovi igraju kolo oko pobijenih reakcionarnih oceva. I o tome izvestava Djilas.Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je
„Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293
Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor.
„Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294
Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
Pred podivljanoscu partizana, nije mogla da zazmuri ni Titova obozavateljka, Filis Oti:
„Divljali su po Crnoj Gori i palili, pljackalii ubijali”, izvestavala je. „Najekstremniji oblik vladavine poceo je da se uvodi sa sovjetima, ubijanjem protivnika i dozvoljavanjem osvete296
_________________
293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.
294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio:
„Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”.
(B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.
295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri Cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76.
„Mozda sam upravo ja izrekao vise smrtnih kazni od bilo koga drugog, takvu sudbinu mi je naredila borba. Uprkos tome, imam potpuno mirnu savest.”292
Svoje politicke protivnike, tada, pre svega, separatisticke „zelenase”, koji su u julu 1941. osnovali Kraljevinu Crnu Goru, „krilase”, kao i sve ostale politicke protivnike, cak i samo pretpostavljene, tj. petu kolonu, masovno su ubijali i bacali u jame, da ih rodbina nije mogla ni sahraniti. Zato im je i nadeveno ime „jamari”.
S kraja 1941. godine poznat je, vec pomenuti, slucaj iz Kolasina, kad su vise od 200 nacionalista cetnika, medju njima je bilo i mnogo ranjenika, pobili i zajedno sa crknutim psima pobacali u jame. Kad su Italijani pocetkom januara 1942. godine obustavili vojnicku kontrolu, pretezno planinskog puta Podgorica-Lijeva Rijeka-Bijelo Polje, ukinuli su baze u Lijevoj Rijeci, Matesevu i Kolasinu. Ta mesta su odmah zaposele nacionalisticke snage, Lijevu Rijeku, na primer, Djordjije Lasic, a Kolasin sudija Ljubo Minic. Dva dana kasnije, u Kolasin su upale jake partizanske snage i isterale nacionaliste. Komandant Minic, koga su hteli uhvatiti zivog, pobegao im je (ponovo). Zato su priredili jedan od najokrutnijih masovnih pokolja, u kojem su zrtve padale na sve strane.
Slicno se dogadjalo i na drugim mestima. U Hercegovini je bio obicaj da, u zelji da dokazu svoju predanost partiji, sinovi igraju kolo oko pobijenih reakcionarnih oceva. I o tome izvestava Djilas.Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je
„Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293
Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor.
„Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294
Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
Pred podivljanoscu partizana, nije mogla da zazmuri ni Titova obozavateljka, Filis Oti:
„Divljali su po Crnoj Gori i palili, pljackalii ubijali”, izvestavala je. „Najekstremniji oblik vladavine poceo je da se uvodi sa sovjetima, ubijanjem protivnika i dozvoljavanjem osvete296
_________________
293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.
294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio:
„Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”.
(B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.
295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri Cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76.
Poslednja izmena:
Rasejani Prorok
Buduća legenda
- Poruka
- 30.233
Obratiti pažnju na "ONA PREZIMENA"
prekodrinska
- - - - - - - - - -
napišite jednom ODAKLE JE UBICA, mater seljobersku otimačku
dan danas otimate varate i lažete po Beogradu, nema to veze sa državnim već sa familijarnim uredjenjem
prekodrinska
- - - - - - - - - -
napišite jednom ODAKLE JE UBICA, mater seljobersku otimačku
dan danas otimate varate i lažete po Beogradu, nema to veze sa državnim već sa familijarnim uredjenjem
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
А још већи грех је што су навијали за усташке злочине над Србима...изражавали забринутост да би усташки злочини над Србима могли да буду мањи него што јесу или не дај Боже престану...
и све су ти записали...никада нису ни крили
Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:
Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."
(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)
и све су ти записали...никада нису ни крили
Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:
Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."
(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe", pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na smrt, uz uobičajenu konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica, Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević. Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.
Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje". Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja", piše:
„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića..."
Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942", objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje ''diktature proletarijata'', kao ''zakonom neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom''.
U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki" u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj" Petar Drapšin.
Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje". Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja", piše:
„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića..."
Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942", objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje ''diktature proletarijata'', kao ''zakonom neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom''.
U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki" u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj" Petar Drapšin.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
knjige "Kratka istorija satiranja" objavio je prepričanu verziju pisma profesora Aleksandra Pavkovića, koju je naveo u tekstu za Nedeljnik:
Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja ljudi pripremanih za javne procese uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković, 16. septembra 1998.
Njegov pokojni otac Ante Paković, koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je rodom sa Pelješca, iz partizanske porodice u kojoj su postradali dva sina i ćerka. Ante Pavković je diplomirao 1944. u Zagrebu, a posle rata bio je cenjen psihijatar u Beogradu, zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu dobro gledan u režimu.
Jednog trenutka 1948. ili 1949 - sin Aleksandar nije mogao da se seti - dr Ante Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. A da takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to. Onda su im rukovodioci rekli - a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas - da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Kada se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.
Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim - u pismu se ne kaže da li je to bio profesor Vujić - otputovao u inostranstvo. (Aleksandar pri tome opisno pominje Lemansko jezero i Ženevu.) Tamo su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije; izgleda da su njihova pitanja bila tako formulisana kao da se interesuju prvenstveno za optuženike u Sovjetskom Savezu.
Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli, "za Centralni komitet", da naprave eksperiment s nespavanjem nad desetak "posebno tvrdih komunista", koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: "Ali, Đido, mi to ne radimo!" Posle te upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.
Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: "Ovo su ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sad ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za lične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada - bežite!"
Ubrzo, odista, dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva - "zbog nebudnosti". A 1952. poslan je na studijsko putovanje u inostranstvo, odakle se nije vratio. Nažalost, u takvim okolnostima porodica Pavković se rasturila, jer kada je njegova supruga sedamdesetih godina najzad dobila pasoš, ovaj je već dugo bio u drugom braku. Sedamdesetih i osamdesetih godina u dva-tri maha dolazio je u tadašnju Jugoslaviju, odlazio je u Zagreb i u svoj rodni kraj, ali zbog straha od Udbe, u Beograd, gde je imao mnogo prijatelja, nije smeo ulaziti. Umro je kao strani državljanin 1984.
Mlađi Pavković, koji je filozof po struci, već je bio počeo da radi na Beogradskom univerzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.
Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikada više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio je da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.
U ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Ali, u svakom slučaju, već u proleće 1951. mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači - ne zaboravimo ko je u njoj vodio glavnu reč - uveliko se sprovodilo. A, možda u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku. Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi u drugom mostograditeljskom procesu oktobra 1951, o kome sam dosta pisao (Goli otok II, 1995), u razgovoru sa mnom trideset šest godina kasnije nije se mogao setiti da li je bez sna držan neprekidno - tri ili četiri meseca! I na suđenju je najpre, dosta neubedljivo i mlitavo, pokušao da porekne priznanja koja su mu u zatvoru iščupana, pa zatim rezignirano sve prihvatao. Milovan Đilas je o Putniku i mostograditeljima, kao o "sovjetskim špijunima zavrbovanim još 1946. godine", držao govor u Ujedinjenim nacijama novembra 1951, a zatim je, i sam devetogodišnji Brozov robijaš zbog "delikata" napisanih u knjigama, decenijama živeo u istom gradu sa osuđenim inženjerom. I ni do svoje smrti 1995 - koje godine je umro i Putnik - nije se setio da mu se makar telefonom izvini zbog laži prosutih u najvećoj međunarodnoj državnoj zajednici."
Godinama kasnije krenuće osporavanja pisma koje je Mihailović po sećanju prepričao - i o tome Mihailović za Nedeljnik detaljno piše - da bi se autor ponovo javio i akademiku Mihailoviću prosledio autentično svedočenje svog oca, iz kog će se ispostaviti da je Mihailovićevo sećanje "ublažena verzija". Šta je sve otkriveno o mučenjima na Golom otoku čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od 13. jula, ili u digitalnom formatu koje je dostupno na NOVINARNICA.NET.
Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja ljudi pripremanih za javne procese uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković, 16. septembra 1998.
Njegov pokojni otac Ante Paković, koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je rodom sa Pelješca, iz partizanske porodice u kojoj su postradali dva sina i ćerka. Ante Pavković je diplomirao 1944. u Zagrebu, a posle rata bio je cenjen psihijatar u Beogradu, zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu dobro gledan u režimu.
Jednog trenutka 1948. ili 1949 - sin Aleksandar nije mogao da se seti - dr Ante Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. A da takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to. Onda su im rukovodioci rekli - a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas - da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Kada se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.
Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim - u pismu se ne kaže da li je to bio profesor Vujić - otputovao u inostranstvo. (Aleksandar pri tome opisno pominje Lemansko jezero i Ženevu.) Tamo su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije; izgleda da su njihova pitanja bila tako formulisana kao da se interesuju prvenstveno za optuženike u Sovjetskom Savezu.
Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli, "za Centralni komitet", da naprave eksperiment s nespavanjem nad desetak "posebno tvrdih komunista", koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: "Ali, Đido, mi to ne radimo!" Posle te upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.
Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: "Ovo su ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sad ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za lične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada - bežite!"
Ubrzo, odista, dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva - "zbog nebudnosti". A 1952. poslan je na studijsko putovanje u inostranstvo, odakle se nije vratio. Nažalost, u takvim okolnostima porodica Pavković se rasturila, jer kada je njegova supruga sedamdesetih godina najzad dobila pasoš, ovaj je već dugo bio u drugom braku. Sedamdesetih i osamdesetih godina u dva-tri maha dolazio je u tadašnju Jugoslaviju, odlazio je u Zagreb i u svoj rodni kraj, ali zbog straha od Udbe, u Beograd, gde je imao mnogo prijatelja, nije smeo ulaziti. Umro je kao strani državljanin 1984.
Mlađi Pavković, koji je filozof po struci, već je bio počeo da radi na Beogradskom univerzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.
Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikada više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio je da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.
U ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Ali, u svakom slučaju, već u proleće 1951. mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači - ne zaboravimo ko je u njoj vodio glavnu reč - uveliko se sprovodilo. A, možda u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku. Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi u drugom mostograditeljskom procesu oktobra 1951, o kome sam dosta pisao (Goli otok II, 1995), u razgovoru sa mnom trideset šest godina kasnije nije se mogao setiti da li je bez sna držan neprekidno - tri ili četiri meseca! I na suđenju je najpre, dosta neubedljivo i mlitavo, pokušao da porekne priznanja koja su mu u zatvoru iščupana, pa zatim rezignirano sve prihvatao. Milovan Đilas je o Putniku i mostograditeljima, kao o "sovjetskim špijunima zavrbovanim još 1946. godine", držao govor u Ujedinjenim nacijama novembra 1951, a zatim je, i sam devetogodišnji Brozov robijaš zbog "delikata" napisanih u knjigama, decenijama živeo u istom gradu sa osuđenim inženjerom. I ni do svoje smrti 1995 - koje godine je umro i Putnik - nije se setio da mu se makar telefonom izvini zbog laži prosutih u najvećoj međunarodnoj državnoj zajednici."
Godinama kasnije krenuće osporavanja pisma koje je Mihailović po sećanju prepričao - i o tome Mihailović za Nedeljnik detaljno piše - da bi se autor ponovo javio i akademiku Mihailoviću prosledio autentično svedočenje svog oca, iz kog će se ispostaviti da je Mihailovićevo sećanje "ublažena verzija". Šta je sve otkriveno o mučenjima na Golom otoku čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od 13. jula, ili u digitalnom formatu koje je dostupno na NOVINARNICA.NET.
Poslednja izmena od moderatora:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.
___________________
Упозорење!
Тело четника кога су партизани заробили и исекли на комаде, у околини Дубровника пролећа 1942.
___________________
Упозорење!
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Kočo što se više otkriva istina o hrvatskoj titoslaviji sve su veće sličnosti sa NDH-azijom.
Kada sam pročitao da su hrvati jedini imali svoju himnu u hrvatskoj titoslaviji i to baš onu službenu pod kojom je zaklana silna srpska nejač,počeli su mi da se gade svi oni koji brane taj ustaški titin sistem i dan danas!
Kada sam pročitao da su hrvati jedini imali svoju himnu u hrvatskoj titoslaviji i to baš onu službenu pod kojom je zaklana silna srpska nejač,počeli su mi da se gade svi oni koji brane taj ustaški titin sistem i dan danas!
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
несхватљиво...колико помрачен, индоктринисан ум треба да буде једном Србину па да се и даље куне у Јосипа Броза...осим наравно ових који су завршили на Дедињу...
Пасје гробље
"ја гарантујем да ниједног нема да је убијен метком"
По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори. Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина зверски су унаказили 240 мештана. Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени кљештима још док су били живи, лобање смрскане дрвеним маљевима. Над телима комунисти су разапели лешину пса и написали: "ово је пасје гробље"...
О јамама...
00:35
Poslednja izmena od moderatora:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
као што видиш није му фалила длака с главе...тај списак је и неоглашен...а кад смо већ код "авијатичара"
Kako su komunisti streljali 72 pilota Kraljevine Jugoslavije
http://www.blic.rs/vesti/hronika/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota/zyzwh6l
- - - - - - - - - -
мењаш тему из немоћи, безнађа или шта је у питању?
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Otkopavanje istine: Ozna likvidirala 200 banatskih Srba
Njihova imena i zanimanja, datumi hapšenja i pogubljenja, kao i šturi opisi krivice koja im je dolazila glave zapisani su u dokumentima koja se čuvaju u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...je-istine-Ozna-likvidirala-200-banatskih-Srba
Njihova imena i zanimanja, datumi hapšenja i pogubljenja, kao i šturi opisi krivice koja im je dolazila glave zapisani su u dokumentima koja se čuvaju u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...je-istine-Ozna-likvidirala-200-banatskih-Srba
Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.854
као што видиш није му фалила длака с главе...тај списак је и неоглашен...а кад смо већ код "авијатичара"
Kako su komunisti streljali 72 pilota Kraljevine Jugoslavijehttp://www.blic.rs/vesti/hronika/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota/zyzwh6l
Кад смо код пилота, ево једног прилога:
Ubistvo engleskih pilotaOva dva engleska pilota ubio sam odmah blizu Sikole, iznad štaba na jednoj utrini. Prvo sam ubio manjeg, a zatim većeg. Ova ubistva sam izvršio klanjem, kao i ranije. Meni su u tome pomagali Ljuba Koljač i Bosanac. Engleskog pilota nižeg rasta zaklao sam dok je bio u stojećem stavu. Držali su ga Ljuba i Bosanac. Kada su potom doveli onog višeg rasta, mi smo ga naterali da sedne i ja sam onda prišao otpozadi i prerezao sam mu grkljan. I jednom i drugom ruke su bile vezane pozadi. Znam da su oni neprekidno govorili: »ingliš, ingliš« i slično. Oni nisu odmah izdahnuli. Onaj viši rastom duže vreme se koprcao i trzao. Kada su izdahnuli, ja sam obrisao kamu i njihovi su leševi ostali na tom mestu. ……..
Hajduković mi je potom dao englesku bluzu manjeg engleskog pilota, koju sam nosio i u kojoj sam se slikao.Na kraju dodajem da su od padobrana ovih engleskih pilota u Salašu šivene košulje za četnike. I ja sam dobio jednu košulju koja je sašivena od engleskog padobrana...http://www.znaci.net/00001/304_8.pdf ; str.:34
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Након стравичних злочина комуниста у ЦГ, када се народ дигао на устанак, са племеном Васојевићи као предводницима, Тито је морао да се да у бекство
Комунисте је народ стао да мрзи више него окупатора
https://www.scribd.com/document/205653746/Sloboda-ili-smrt-Radoje-i-Zivan-Knezevic
Комунисте је народ стао да мрзи више него окупатора
https://www.scribd.com/document/205653746/Sloboda-ili-smrt-Radoje-i-Zivan-Knezevic
Poslednja izmena:
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
tito u begstvu uništavao samo četnike ....... prvo nije bilo begstvo a drugo je tačno
a da je draža "kidao" pruge i borio se protiv rromela----- pa to je ludiloooo, ta ni u zemlji čuda...
draža je te godine bio sa nekolicinom četnika vojna formacija bez ikakvog borbenog značaja...
- - - - - - - - - -
kamo sreće da je "kidao" pruge, onda bi bio saveznik a ovako je bio okupatorski sluga
ustaše u počasnoj loži dočekuju svog ustašu,savaki komentar da je hrvat josip bio antifašista je suvišan i degutantan
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
tito u begstvu uništavao samo četnike ....... prvo nije bilo begstvo a drugo je tačno
a da je draža "kidao" pruge i borio se protiv rromela----- pa to je ludiloooo, ta ni u zemlji čuda...
draža je te godine bio sa nekolicinom četnika vojna formacija bez ikakvog borbenog značaja...
- - - - - - - - - -
kamo sreće da je "kidao" pruge, onda bi bio saveznik a ovako je bio okupatorski sluga
Било је то бекство Јосипа Броза од српског народа у ЦГ, који се дигао јер није више могао да трпи стравичне злочине комуниста...
Добро је што ово друго признајеш, пошто су чињенице да је Тито наређивао да се избегавају борбе са Немцима и усташама, а да се само и искључиво нападају четници...
1942. и 1943. године "Дража био са неколицином четника без значаја"?
Да ли си при чистој свести?Наравно да је кидао пруге и да је био савезник, у то време су у Дражин штаб пристизала бројна признања савезничких команданата, за разлику од Јосипа Броза који је искључиво наређивао да се нападају четници, а Немцима чак понудио заједничку борбу против савезника ако се искрцају...можеш ли то да оспориш?
Poslednja izmena:
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Ološ komunistički je ubio više ljudi od Nemaca
„Kroz naše zatvore je od 1945. do 1951. prošlo 3.777.776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586.000 narodnih neprijatelja“ (Aleksandar Ranković, iz izveštaja u beogradskoj skupštini, 1.februara 1951.)
„Kroz naše zatvore je od 1945. do 1951. prošlo 3.777.776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586.000 narodnih neprijatelja“ (Aleksandar Ranković, iz izveštaja u beogradskoj skupštini, 1.februara 1951.)
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Da te potsetim zilioniti put koji krvnik je bio u počasnoj loži na dočeku crvenog ustaše
Pogledajte prilog 449243
Pogledajte prilog 449243
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ових дана сви листови пишу о умоболности Ђиласа и Јосипа Броза који је све то одобрио...
NAJMRAČNIJA TAJNA KOMUNISTIČKE JUGOSLAVIJE Kako je Đilas osmislio stravične metode torture na Golom otoku
Naučnici i lekari su pristajali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima na Golom otoku, otkriva akademik Dragoslav Mihajlović jednu od najmračnijih tajni komunističke Jugoslavije.
On piše kako je 1998. godine dobio pismo koje je "govorilo o nečemu za čim je tragao dvadeset godina", u pokušaju da otkrije kako je nauka u golotočkim mučenjima "uprljala ruke". Piše i kako je želeo da to pismo unese u knjigu pod naslovom "Kratka istorija satiranja", piše "Nedeljnik".
Pismo po sećanju
- Potražio sam ga tamo gde sam verovao da sam ga ostavio. I odjednom - nije ga bilo! Da li ga nisam sam, razmišljao sam, izbacio zajedno sa nepotrebnim hartijama? Da li to nije učinio neko od mojih? Da li se neko od njih uplašio, pa ga u panici uništio? Da li mi ga neko nije ukrao, naročito ako je iz one službe? Nikakva odgovora. Ništa nisam saznao, ništa dokonao - piše Mihailović.
Iz tog razloga je, kaže, rešio da ga reprodukuje po sećanju, a u dva izdanja knjige "Kratka istorija satiranja" objavio je prepričanu verziju pisma profesora Aleksandra Pavkovića, koji mu ga je poslao 16. septembra 1998. godine, i u kome su navedeni načini mučenja ljudi pripremanih za javne procese.
Razgovor sa Đilasom i Rankovićem
Profesorov pokojni otac Ante Paković, koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je posle njega cenjen psihijatar u Beogradu, ali je zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu "dobro gledan u režimu".
Jednog trenutka 1948. ili 1949, pozvan je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije (CKJ). Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
Metode za dobijanje svakojakih priznanja
Đilas je razgovor započeo sa njima počeo o tome kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli.
Onda su im, piše on, rukovodioci rekli, a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas, da će uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Kada se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.
Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim otputovao u inostranstvo (opisno se pominje Lemansko jezero i Ženeva), gde su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije.
Tortura nespavanjem
Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u CKJ, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana.
Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje:
- Da li bi oni mogli, za Centralni komitet, da naprave eksperiment s nespavanjem nad desetak "posebno tvrdih komunista", koji bi im za tu svrhu bili izabrani? - navodi se u pismu dr Pavkovića.
To je, piše akademik Mihajlović, bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: Ali Đido, mi to ne radimo!
Posle te upadice razgovor se prekinuo, a Pavković mlađi kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.
Izbacivanje iz Srpskog lekarskog društva
Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže dr Pavkoviću:
- Ovo su ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sad ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za lične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada - bežite! - navodi se u tekstu.
I zaista, ubrzo nakon toga dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva "zbog nebudnosti", a 1952. poslat je na studijsko putovanje u inostranstvo, gde se ponovo oženio i gde je 1984. godine umro kao strani državljanin.
Psihijatar: Đilas je sadista i mazohista
Mlađi Pavković, koji je filozof po struci, već je bio počeo da radi na Beogradskom univerzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.
Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikada više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u CKJ i nekih detalja u publikacijama, "zaključio je da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću". Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.
Mučenja odmah primenjivana
Akademik Mihajlović navodi i da u ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Međutim, ono što je poznato, jeste da se u proleće 1951. godine mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači uveliko sprovodilo. A možda, u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku.
Godinama kasnije krenuće osporavanja pisma koje je Mihailović po sećanju prepričao - i o tome Mihailović za "Nedeljnik" detaljno piše - da bi se autor ponovo javio i akademiku Mihailoviću prosledio autentično svedočenje svog oca, iz kog će se ispostaviti da je Mihailovićevo sećanje "ublažena verzija".
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/na...o-je-djilas-osmislio-stravicne-metode/58tdjhp
NAJMRAČNIJA TAJNA KOMUNISTIČKE JUGOSLAVIJE Kako je Đilas osmislio stravične metode torture na Golom otoku
Naučnici i lekari su pristajali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima na Golom otoku, otkriva akademik Dragoslav Mihajlović jednu od najmračnijih tajni komunističke Jugoslavije.
On piše kako je 1998. godine dobio pismo koje je "govorilo o nečemu za čim je tragao dvadeset godina", u pokušaju da otkrije kako je nauka u golotočkim mučenjima "uprljala ruke". Piše i kako je želeo da to pismo unese u knjigu pod naslovom "Kratka istorija satiranja", piše "Nedeljnik".
Pismo po sećanju
- Potražio sam ga tamo gde sam verovao da sam ga ostavio. I odjednom - nije ga bilo! Da li ga nisam sam, razmišljao sam, izbacio zajedno sa nepotrebnim hartijama? Da li to nije učinio neko od mojih? Da li se neko od njih uplašio, pa ga u panici uništio? Da li mi ga neko nije ukrao, naročito ako je iz one službe? Nikakva odgovora. Ništa nisam saznao, ništa dokonao - piše Mihailović.
Iz tog razloga je, kaže, rešio da ga reprodukuje po sećanju, a u dva izdanja knjige "Kratka istorija satiranja" objavio je prepričanu verziju pisma profesora Aleksandra Pavkovića, koji mu ga je poslao 16. septembra 1998. godine, i u kome su navedeni načini mučenja ljudi pripremanih za javne procese.
Razgovor sa Đilasom i Rankovićem
Profesorov pokojni otac Ante Paković, koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je posle njega cenjen psihijatar u Beogradu, ali je zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu "dobro gledan u režimu".
Jednog trenutka 1948. ili 1949, pozvan je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije (CKJ). Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
Metode za dobijanje svakojakih priznanja
Đilas je razgovor započeo sa njima počeo o tome kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli.
Onda su im, piše on, rukovodioci rekli, a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas, da će uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Kada se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.
Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim otputovao u inostranstvo (opisno se pominje Lemansko jezero i Ženeva), gde su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije.
Tortura nespavanjem
Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u CKJ, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana.
Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje:
- Da li bi oni mogli, za Centralni komitet, da naprave eksperiment s nespavanjem nad desetak "posebno tvrdih komunista", koji bi im za tu svrhu bili izabrani? - navodi se u pismu dr Pavkovića.
To je, piše akademik Mihajlović, bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: Ali Đido, mi to ne radimo!
Posle te upadice razgovor se prekinuo, a Pavković mlađi kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.
Izbacivanje iz Srpskog lekarskog društva
Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže dr Pavkoviću:
- Ovo su ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sad ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za lične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada - bežite! - navodi se u tekstu.
I zaista, ubrzo nakon toga dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva "zbog nebudnosti", a 1952. poslat je na studijsko putovanje u inostranstvo, gde se ponovo oženio i gde je 1984. godine umro kao strani državljanin.
Psihijatar: Đilas je sadista i mazohista
Mlađi Pavković, koji je filozof po struci, već je bio počeo da radi na Beogradskom univerzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.
Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikada više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u CKJ i nekih detalja u publikacijama, "zaključio je da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću". Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.
Mučenja odmah primenjivana
Akademik Mihajlović navodi i da u ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Međutim, ono što je poznato, jeste da se u proleće 1951. godine mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači uveliko sprovodilo. A možda, u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku.
Godinama kasnije krenuće osporavanja pisma koje je Mihailović po sećanju prepričao - i o tome Mihailović za "Nedeljnik" detaljno piše - da bi se autor ponovo javio i akademiku Mihailoviću prosledio autentično svedočenje svog oca, iz kog će se ispostaviti da je Mihailovićevo sećanje "ublažena verzija".
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/na...o-je-djilas-osmislio-stravicne-metode/58tdjhp
Poslednja izmena:
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
видимо ми сви какав циркус овде правиш...
шта булазниш и намећеш човеку нешто што није поставио...
ако је нешто брука до неба, а то су онда злочини над Србима само зато што су били поносни на своју националну припадност...то комунисти нису праштали...и ти сада дајеш себи за право да некога оптужујеш за било шта па још наметањем нечега што никада није изречено већ што сам износиш и подмећеш другима...свашта...
evo odakle je postavio
- - - - - - - - - -
kontroverzni hrvatski dokumentarni film „Jasenovac - istina”.
- - - - - - - - - -
Film je dospeo u žižu javnosti odmah posle premijere početkom aprila ove godine u Zagrebu. Film je kontroverzan po najmanje dva osnova: po drastičnom umanjivanju žrtava u ustaškom logoru Jasenovac i po tvrdnji da je taj logor delovao sve do 1951. godine kao partizanski logor, u kojem je stradalo mnogo više ljudi nego za vreme NDH.
- - - - - - - - - -
Posebno me je zaintrigirao sledeći tekst: „Godine 1951. tadašnji ministar unutrašnjih poslova i najmoćniji čovek posle Tita, Aleksandar Ranković, izjavio je u Beogradu u Saveznoj skupštini da je, citiram: 'kroz naše zatvore od 1945- 1951. prošlo je 3.777.776 zatvorenika dok smo 586. 000 likvidirali narodnih neprijatelja'”.
- - - - - - - - - -
jel ti sad jasno????
- - - - - - - - - -
Toliko se lažni citat udomaćio da više nije bio samo izvađen iz izdanja Politike od 1. veljače 1951. godine, nego su u višku nadahnuća počeli dodavati da je objavljen na prvoj stranici Politike toga dana. Baš tako, naime, stoji u knjižici "Komunistički zločini nisu antifašizam", koju je u povodu Međunarodnog dana ljudskih prava 2008. godine objavio Hrvatski informativni centar kao podlogu zahtjeva promjene imena Trga maršala Tita. Tamo, naime, stoji baš ovako: "Iz izvještaja Aleksandra Rankovića (u to vrijeme ministar unutrašnjih poslova i šef vojne i tajne policije) u Beogradskoj skupštini 1. veljače 1951. Politika, Beograd, 1. veljače 1951. str.1. 'Kroz naše zatvore je prošlo između 1945. i 1951. 3.777.776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586.000 narodnih neprijatelja'"
- - - - - - - - - -
povodu Međunarodnog dana ljudskih prava 2008. godine objavio Hrvatski informativni centar
- - - - - - - - - -
ČIČAK LAŽNO CITIRAO RANKOVIĆA U "OTVORENOM" O 586.000 LIKVIDIRANIH NARODNIH NEPRIJATELJA
- - - - - - - - - -
brukate se svaki dan sve gore
- - - - - - - - - -
Ivan Zvonimir Čičak, bivši predsjednik HSS-a
- - - - - - - - - -
njega citira marko ....................... bruka
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Недића је рехабилитовао српски народ!
Кроз наше затворе је од 1945. до 1951. прошло 3.777.776 затвореника, док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ (Александар Ранковић, из извештаја у београдској скупштини, 1.фебруара 1951.)
Са друге стране гроф Николај Толстој у својој књизи „Министар и масакри“ пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи „Силовање Србије“(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду.
https://www.oslobodjenje.rs/nedica-je-rehabilitovao-srpski-narod/
Кроз наше затворе је од 1945. до 1951. прошло 3.777.776 затвореника, док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ (Александар Ранковић, из извештаја у београдској скупштини, 1.фебруара 1951.)
Са друге стране гроф Николај Толстој у својој књизи „Министар и масакри“ пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи „Силовање Србије“(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду.
https://www.oslobodjenje.rs/nedica-je-rehabilitovao-srpski-narod/
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
a koliko su ono po tebi ustaše navele ??
- - - - - - - - - -
šta ono malopre reče?
- - - - - - - - - -
objavio Hrvatski informativni centar
- - - - - - - - - -
ČIČAK LAŽNO CITIRAO RANKOVIĆA U "OTVORENOM" O 586.000 LIKVIDIRANIH NARODNIH NEPRIJATELJA
- - - - - - - - - -
brukate se svaki dan sve gore
- - - - - - - - - -
Ivan Zvonimir Čičak, bivši predsjednik HSS-a
- - - - - - - - - -
njega citira marko ....................... bruka
- - - - - - - - - -
pridružio si se ustašama u priču umanjenja broja srpskih žrtava u konc logoru jasenovac???
duvaš sa ustašama u istu tikvu???
- - - - - - - - - -
u tom članku koji si citirao piše da je:
manje je srba umoreno u jasnovcu za vreme rata nego "nevinih ustaša" posle rata?????
- - - - - - - - - -
Antifa Šibenik je još prije dvije godine demantirao tvrdnje Hrasta koje ponavljaju Ivan Zvonimir Čičak, Josip Jurčević i, naravno, Jakov Sedlar o navodnom Rankovićevu izvještaju iz Skupštine objavljenom na prvoj stranici Politike. Hrast se poslužio tom laži tražeći preimenovanje Poljane maršala Tita u Šibeniku, pa je svaka sličnost namjerna
- - - - - - - - - -
pazi dobro sledeći put koga citiraš da se opet ne obrukaš
- - - - - - - - - -
šta ono malopre reče?
- - - - - - - - - -
objavio Hrvatski informativni centar
- - - - - - - - - -
ČIČAK LAŽNO CITIRAO RANKOVIĆA U "OTVORENOM" O 586.000 LIKVIDIRANIH NARODNIH NEPRIJATELJA
- - - - - - - - - -
brukate se svaki dan sve gore
- - - - - - - - - -
Ivan Zvonimir Čičak, bivši predsjednik HSS-a
- - - - - - - - - -
njega citira marko ....................... bruka
- - - - - - - - - -
pridružio si se ustašama u priču umanjenja broja srpskih žrtava u konc logoru jasenovac???
duvaš sa ustašama u istu tikvu???
- - - - - - - - - -
u tom članku koji si citirao piše da je:
manje je srba umoreno u jasnovcu za vreme rata nego "nevinih ustaša" posle rata?????
- - - - - - - - - -
Antifa Šibenik je još prije dvije godine demantirao tvrdnje Hrasta koje ponavljaju Ivan Zvonimir Čičak, Josip Jurčević i, naravno, Jakov Sedlar o navodnom Rankovićevu izvještaju iz Skupštine objavljenom na prvoj stranici Politike. Hrast se poslužio tom laži tražeći preimenovanje Poljane maršala Tita u Šibeniku, pa je svaka sličnost namjerna
- - - - - - - - - -
pazi dobro sledeći put koga citiraš da se opet ne obrukaš
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
У ИМЕ НАРОДА ! - ЕКСЛКЛУЗИВНО ВАМ ПРЕДСТАВЉАМО ДОКУМЕНТ КОЈИ ДОКАЗУЈЕ ПЛАНИРАНУ ЛИКВИДАЦИЈУ ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА“ ОД СТРАНЕ ТАЈНИХ КОМУНИСТИЧКИХ СЛУЖБИ БЕЗБЕДНОСТИ ПО КЛАСНОМ И ПОЛИТИЧКОМ КЉУЧУ НЕЗАВИСНО ОД РАТНИХ ОКОЛНОСТИ!
Овде доносимо само исечак документа који је сачинила служба безбедности у Словенији током 1943. а који ће ускоро бити објављен у целости у Словенији. Документ је из архива у Словенији а добили смо га добротом једног словеначког историчара.
,,...Напад на станове оних који ће бити ликвидирани мор абити брз, одлучан и темељан. Свако предомишљање и оклевање схватиће се као издаја... Групе које су на списку се ликвидирају у потпуности т.ј. све до задњега. Група која у свом саставу има макар само једнога изразитог антикомунисту се такође у целости ликвидира. Беспоговорно се морају ликвидирати следеће скупине:
1.) Познати вођи антикомуниситичког покрета, вођи националних организација, Сокола, четника, бивших Орјунаша, чланова Стрељакчих дружина и слични. за то су доабрани посебна одељења чији је први задатак да униште те скупине....
2) Сви свепштеници , чланови разних католичких редова као и њихови најближи сарадницви. Уколико се из тактичких разлога некис вештеници не ликвидирају треба пазити да их се стави ан место које им је примерено..
3.) Мора бити ликвидирана сва интелигенција која није 100% везана за КПС и која није у њу учлањена. Ту се не сме толеристати и само платонско симпатизерство из ОФ. Толерисање таквих неодлучних елемената значило бида се у новој совјетскогј држави код њих међу првима јави незадовољство.
4.) Ликвидирати све припаднике буржоазије као трговце, крупније занатлије, ситне предузетнике
5.) Подразумева се да сви морају бии ликвидирани сви рентеријери, богаташи и индустриајлци.
6.) Коначно морају бити ликвидирани сви ситни представници владајуће класе, нпр .официри, подофицири, војници , полицајаци, чиновници финансија, итд. Изузимају се само они који су прави чланови КПС који су у редовима војске. Не мора бити самилости за те ако је чак и ако је мањи број тих људи члан родољубивих националних организација-
7.) Поубијати све велике кметове, трговце, кулаке и њихове породице.
Што се тиче оних богаташа, трговаца и индустријалаца који су новчано подржавали ОФ према њима спорвести исто начело горе наведено. Они су тиме хтели само да спасу само своју кожу....."
(слободан превод)
Овде доносимо само исечак документа који је сачинила служба безбедности у Словенији током 1943. а који ће ускоро бити објављен у целости у Словенији. Документ је из архива у Словенији а добили смо га добротом једног словеначког историчара.
,,...Напад на станове оних који ће бити ликвидирани мор абити брз, одлучан и темељан. Свако предомишљање и оклевање схватиће се као издаја... Групе које су на списку се ликвидирају у потпуности т.ј. све до задњега. Група која у свом саставу има макар само једнога изразитог антикомунисту се такође у целости ликвидира. Беспоговорно се морају ликвидирати следеће скупине:
1.) Познати вођи антикомуниситичког покрета, вођи националних организација, Сокола, четника, бивших Орјунаша, чланова Стрељакчих дружина и слични. за то су доабрани посебна одељења чији је први задатак да униште те скупине....
2) Сви свепштеници , чланови разних католичких редова као и њихови најближи сарадницви. Уколико се из тактичких разлога некис вештеници не ликвидирају треба пазити да их се стави ан место које им је примерено..
3.) Мора бити ликвидирана сва интелигенција која није 100% везана за КПС и која није у њу учлањена. Ту се не сме толеристати и само платонско симпатизерство из ОФ. Толерисање таквих неодлучних елемената значило бида се у новој совјетскогј држави код њих међу првима јави незадовољство.
4.) Ликвидирати све припаднике буржоазије као трговце, крупније занатлије, ситне предузетнике
5.) Подразумева се да сви морају бии ликвидирани сви рентеријери, богаташи и индустриајлци.
6.) Коначно морају бити ликвидирани сви ситни представници владајуће класе, нпр .официри, подофицири, војници , полицајаци, чиновници финансија, итд. Изузимају се само они који су прави чланови КПС који су у редовима војске. Не мора бити самилости за те ако је чак и ако је мањи број тих људи члан родољубивих националних организација-
7.) Поубијати све велике кметове, трговце, кулаке и њихове породице.
Што се тиче оних богаташа, трговаца и индустријалаца који су новчано подржавали ОФ према њима спорвести исто начело горе наведено. Они су тиме хтели само да спасу само своју кожу....."
(слободан превод)
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Dragoslav Mihailović: Mučenje logoraša osmislio Đilas, a odobrio Tito
Dragana Matović | 23. jul 2017. 21:02 | Komentara: 47
Akademik i književnik Dragoslav Mihailović o eksperimentima na Golom otoku, mučenjima zatočenika, svojoj golgoti, zločincima i pravdi...
Propušteno je vreme da ljudi koji su osnovali strašni logor na Golom otoku, koji su ga vodili, isleđivali, bili zlotvori i ubijali - budu izvedeni na sud. Tih ljudi nema više, a nema ni golootočana. U Beogradu nas je još samo trojica...
Ovako za "Novosti", sa rezignacijom, govori akademik Dragoslav Mihailović. Golootočka prošlost daleko je iza nas, ali tačka na nju neće biti stavljena dok se ne imenuju krivci, bili oni nalogodavci ili neposredni počinioci. Zato je i najnoviji tekst Mihailovića o eksperimentima koji su se vršili nad zatočenicima na Golom otoku uzburkao javnost.
- Tekst počinjem pričom o pismu koje mi je, septembra 1998. uputio Aleksandar Pavković, profesor univerziteta u Sidneju - govori nam 86-godišnji pisac.
- Nagoveštaj strahota koje su se odvijale na Golom otoku dao mi je svojevremeno dr Nikola Nikolić iz Zagreba, rekavši "da nisu policajci sami izmislili sva ona čuda na Golome, već da tu nauka ima uprljane ruke". Pavkovićevo pismo je potvrdilo da se radi o nečem daleko zlokobnijem. Njegov otac Ante Pavković, zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan je na sastanak sa Aleksandrom Rankovićem i Milovanom Đilasom u Centralnom komitetu Jugoslavije.
* Kojim povodom?
- Đilas se požalio da Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju razna priznanja, a da oni to ne mogu da postignu standardnim metodama torture. Pitao je psihijatre znaju li za neke efikasnije načine. Zbunjeni, odgovorili su da za takve metode nisu čuli. Dobili su putne naloge za inostranstvo i po povratku svojim nalogodavcima podneli izveštaj da su saznali kako Sovjeti takva priznanja najverovatnije dobijaju tako što zatvorenike muče uskraćivanjem sna u trajanju od najmanje deset dana. Mučenje nespavanjem Sovjeti su radili u pripremama za gulag, a možda i u samim gulazima.
* Da li je Milovan Đilas zaista insistirao da se taj način mučenja uvede i na Golom otoku?
- Pismo koje sam dobio od profesora Aleksandra Pavkovića meni je izgledalo vrlo ubedljivo. Đilas je lično više insistirao na tome nego Aleksandar Ranković, koji ga je čak opomenuo: "Đido, mi to ne radimo!"... Đilas, ipak, nije odustao od toga da se primenjuje mučenje nespavanjem, a Ranković je popustio pred zahtevima Politbiroa. To sam objavio u poglavlju "Politbiro uvodi torturu", pete knjige o Golom otoku. Đilas je bio rečit, robustan i grub. On je ljude koji su imali drugačije mišljenje nazivao svakojakim imenima, kako to Crnogorci umeju da rade. I, bez ikakvog ustručavanja je to koristio.
* Đilas se možda, ipak, kasnije pokajao i napisao: "Goli otok je najmračnija tajna i najsramnija pojava u jugoslovenskom komunizmu. Goli otok je i nešto više, nešto gore i užasnije"...
- Nisam to pročitao, da sam to video - rado bih objavio.
* Kako se pismo koje ste dobili od Aleksandra Pavkovića zagubilo, pa ste morali da ga, po sećanju, ponovo napišete?
- Ne znam šta se dogodilo. Ako hoćemo pravo, verujem da mi ga je Udba "ćornula". Imala je svoje ljude koji su se bavili ulaženjem u tuđe stanove. Za te poslove vrbovani su razni pljačkaši...
* Da li ste i vi bili podvrgnuti mučenju nespavanjem?
- Jesam. Moj konvejer, saslušavanje-mučenje, na sreću, nije dugo trajao. Pola dana sam stajao dok su me četvorica islednika ispitivala. Kao da sam nešto ozbiljno imao da priznam! Znam da je Branko Putnik, osuđenik na smrt, koji je posle pomilovan, držan bez spavanja tri ili četiri meseca. Mnogi su uvereni da nije moguće da čovek toliko dugo izdrži bez sna. Ali, moguće je. Natečen od batina i dugog stajanja povremeno bi zadremao. Pet minuta. Bilo mu je dovoljno.
* Putnika su tri meseca držali u stojećem položaju?
- Da. Zamislite vi to! Potpuno se oduzmete, kičma se udrveni, noge nateknu, bole ruke, glava... Jezivo.
* Šta su islednici hteli da postignu time?
- Za njih je bilo opasno svako mišljenje protiv Josipa Broza. Plašili su se svih, i mladih, i starih. Na Golom otoku su bili uglavnom mladi ljudi. Za nas, mlađe logoraše, u to vreme čovek od pedeset godina je bio star, pogotovo što su ga uslovi u logoru satirali. Izgledao je kao čovek od devedeset godina.
* Koliko ste "doživljavali" Goli otok i na slobodi?
- Zvanično sam bio pod prismotrom Udbe do 1990. godine, mada sam uveren da su oni to nezvanično produžili sve dok DOS nije preuzeo vlast od titoista. Pratili su me oni koji su obožavali druga Tita i Slobodana Miloševića.
* Da li ste znali da vas prate?
- Zamislite da nema podataka o tome. Ni u mom dosijeu. Prvi put sam video svoj dosije 2001, kada je doneta uredba da možemo da vidimo dokumentaciju Udbe. Samo čovek koji je bio lično zainteresovan mogao je da pogleda svoj dosije. Recimo, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, nije mogla da vidi dosije svog supruga, koji je u međuvremenu preminuo. U mom dosijeu našao sam od 250 do 300 stranica, tako mi se bar učinilo. Kada su dosijei preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije interesovao sam se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi da je tada sadržao 63 strane! A kad sam 2006. bio rehabilitovan, iz spiska dokumenata navedenog u sudskom rešenju video sam da nedostaju i neki krupniji dokumenti.
* Kako ste se osećali dok ste čitali šta je napisano o vama?
- Šest meseci sam bolovao kad sam to video.
* Šta vas je najviše potreslo?
- Ne bih o tome. To su privatne stvari.
* Da li je mučenje nespavanjem bio jedini eksperiment koji se sprovodio na Golom otoku?
- Nije. NKVD je, navodno, upotrebljavao i nekakve injekcije, ali o tome nemam nikakvih dokaza. Mučenje nespavanjem bilo je toliko ubedljivo, čovek se skoro raspadne, ništa u organizmu ne radi... Islednici mogu da iščupaju kakvo god žele priznanje - da si špijun, da si nekoga ubio, da si se pripremao da izvršiš atentate... Dakle, islednici mogu da te navedu na bilo kakvo priznanje.
* Ko je pravi tvorac Golog otoka?
- Mislim da ga je Josip Broz osnovao. On je glavni krivac. Radio je najviše preko hrvatske Udbe, a posle i preko crnogorske. Prvi upravnici logora bili su Crnogorci, njihova imena sam naveo u knjigama, ali veliku ulogu je odigrala hrvatska Udba. Pošto je logor bio na hrvatskoj teritoriji, njihova Udba je, kako sam negde pronašao, davala dozvole porodicama logoraša za posete.
* Da li je vas za vreme dok ste bili na Otoku neko posetio?
- Ne. Bio sam administrativni kažnjenik i nama takve posete nisu nikad dozvolili.
* I danas je naš pogled okrenut i prema Rusiji i prema Zapadu...
- Iskreno da kažem, dopada mi se politika Aleksandra Vučića, koja je po mom mišljenju i proistočna i prozapadna. To je veoma teško izvesti u državničkom ponašanju, jer znači sedenje na dve stolice. Lako možeš pasti između njih. Čini mi se da Vučić uspeva da se odupre pritisku Zapada da uvede sankcije Rusiji, a ako ima pritiska Rusije da ne uđe u NATO, uspešno se odupire i tome. Predsednica Vlade Ana Brnabić je rekla da naša politika nije proamerička, nije proruska, nego prosrpska i to je pravi izraz za politiku kojom se Vučić bavi.
* Verujete li da možemo da opstanemo ako smo samo svoji?
- Ne znam. Politika je jako opasna, naročito u sadašnjem vremenu. Stalno se govori o Trećem svetskom ratu, države se naoružavaju najopasnijim oružjem... Prema istoriji ljudske civilizacije to mora biti uvod u Treći svetski rat. Nikad nije prošlo pola veka da nije bilo nekog velikog rata. Ali, kako da mi obični ljudi izreknemo tako strašnu rečenicu - da se nalazimo u predsoblju rata!? Nadajmo se da će ljudi koji vode svet imati toliko mudrosti i pameti da shvate da bi novi rat značio nestanak ljudske civilizacije.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...cenje-logorasa-osmislio-Djilas-a-odobrio-Tito
Dragana Matović | 23. jul 2017. 21:02 | Komentara: 47
Akademik i književnik Dragoslav Mihailović o eksperimentima na Golom otoku, mučenjima zatočenika, svojoj golgoti, zločincima i pravdi...
Propušteno je vreme da ljudi koji su osnovali strašni logor na Golom otoku, koji su ga vodili, isleđivali, bili zlotvori i ubijali - budu izvedeni na sud. Tih ljudi nema više, a nema ni golootočana. U Beogradu nas je još samo trojica...
Ovako za "Novosti", sa rezignacijom, govori akademik Dragoslav Mihailović. Golootočka prošlost daleko je iza nas, ali tačka na nju neće biti stavljena dok se ne imenuju krivci, bili oni nalogodavci ili neposredni počinioci. Zato je i najnoviji tekst Mihailovića o eksperimentima koji su se vršili nad zatočenicima na Golom otoku uzburkao javnost.
- Tekst počinjem pričom o pismu koje mi je, septembra 1998. uputio Aleksandar Pavković, profesor univerziteta u Sidneju - govori nam 86-godišnji pisac.
- Nagoveštaj strahota koje su se odvijale na Golom otoku dao mi je svojevremeno dr Nikola Nikolić iz Zagreba, rekavši "da nisu policajci sami izmislili sva ona čuda na Golome, već da tu nauka ima uprljane ruke". Pavkovićevo pismo je potvrdilo da se radi o nečem daleko zlokobnijem. Njegov otac Ante Pavković, zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan je na sastanak sa Aleksandrom Rankovićem i Milovanom Đilasom u Centralnom komitetu Jugoslavije.
* Kojim povodom?
- Đilas se požalio da Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju razna priznanja, a da oni to ne mogu da postignu standardnim metodama torture. Pitao je psihijatre znaju li za neke efikasnije načine. Zbunjeni, odgovorili su da za takve metode nisu čuli. Dobili su putne naloge za inostranstvo i po povratku svojim nalogodavcima podneli izveštaj da su saznali kako Sovjeti takva priznanja najverovatnije dobijaju tako što zatvorenike muče uskraćivanjem sna u trajanju od najmanje deset dana. Mučenje nespavanjem Sovjeti su radili u pripremama za gulag, a možda i u samim gulazima.
* Da li je Milovan Đilas zaista insistirao da se taj način mučenja uvede i na Golom otoku?
- Pismo koje sam dobio od profesora Aleksandra Pavkovića meni je izgledalo vrlo ubedljivo. Đilas je lično više insistirao na tome nego Aleksandar Ranković, koji ga je čak opomenuo: "Đido, mi to ne radimo!"... Đilas, ipak, nije odustao od toga da se primenjuje mučenje nespavanjem, a Ranković je popustio pred zahtevima Politbiroa. To sam objavio u poglavlju "Politbiro uvodi torturu", pete knjige o Golom otoku. Đilas je bio rečit, robustan i grub. On je ljude koji su imali drugačije mišljenje nazivao svakojakim imenima, kako to Crnogorci umeju da rade. I, bez ikakvog ustručavanja je to koristio.
* Đilas se možda, ipak, kasnije pokajao i napisao: "Goli otok je najmračnija tajna i najsramnija pojava u jugoslovenskom komunizmu. Goli otok je i nešto više, nešto gore i užasnije"...
- Nisam to pročitao, da sam to video - rado bih objavio.
* Kako se pismo koje ste dobili od Aleksandra Pavkovića zagubilo, pa ste morali da ga, po sećanju, ponovo napišete?
- Ne znam šta se dogodilo. Ako hoćemo pravo, verujem da mi ga je Udba "ćornula". Imala je svoje ljude koji su se bavili ulaženjem u tuđe stanove. Za te poslove vrbovani su razni pljačkaši...
* Da li ste i vi bili podvrgnuti mučenju nespavanjem?
- Jesam. Moj konvejer, saslušavanje-mučenje, na sreću, nije dugo trajao. Pola dana sam stajao dok su me četvorica islednika ispitivala. Kao da sam nešto ozbiljno imao da priznam! Znam da je Branko Putnik, osuđenik na smrt, koji je posle pomilovan, držan bez spavanja tri ili četiri meseca. Mnogi su uvereni da nije moguće da čovek toliko dugo izdrži bez sna. Ali, moguće je. Natečen od batina i dugog stajanja povremeno bi zadremao. Pet minuta. Bilo mu je dovoljno.
* Putnika su tri meseca držali u stojećem položaju?
- Da. Zamislite vi to! Potpuno se oduzmete, kičma se udrveni, noge nateknu, bole ruke, glava... Jezivo.
* Šta su islednici hteli da postignu time?
- Za njih je bilo opasno svako mišljenje protiv Josipa Broza. Plašili su se svih, i mladih, i starih. Na Golom otoku su bili uglavnom mladi ljudi. Za nas, mlađe logoraše, u to vreme čovek od pedeset godina je bio star, pogotovo što su ga uslovi u logoru satirali. Izgledao je kao čovek od devedeset godina.
* Koliko ste "doživljavali" Goli otok i na slobodi?
- Zvanično sam bio pod prismotrom Udbe do 1990. godine, mada sam uveren da su oni to nezvanično produžili sve dok DOS nije preuzeo vlast od titoista. Pratili su me oni koji su obožavali druga Tita i Slobodana Miloševića.
* Da li ste znali da vas prate?
- Zamislite da nema podataka o tome. Ni u mom dosijeu. Prvi put sam video svoj dosije 2001, kada je doneta uredba da možemo da vidimo dokumentaciju Udbe. Samo čovek koji je bio lično zainteresovan mogao je da pogleda svoj dosije. Recimo, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, nije mogla da vidi dosije svog supruga, koji je u međuvremenu preminuo. U mom dosijeu našao sam od 250 do 300 stranica, tako mi se bar učinilo. Kada su dosijei preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije interesovao sam se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi da je tada sadržao 63 strane! A kad sam 2006. bio rehabilitovan, iz spiska dokumenata navedenog u sudskom rešenju video sam da nedostaju i neki krupniji dokumenti.
* Kako ste se osećali dok ste čitali šta je napisano o vama?
- Šest meseci sam bolovao kad sam to video.
* Šta vas je najviše potreslo?
- Ne bih o tome. To su privatne stvari.
* Da li je mučenje nespavanjem bio jedini eksperiment koji se sprovodio na Golom otoku?
- Nije. NKVD je, navodno, upotrebljavao i nekakve injekcije, ali o tome nemam nikakvih dokaza. Mučenje nespavanjem bilo je toliko ubedljivo, čovek se skoro raspadne, ništa u organizmu ne radi... Islednici mogu da iščupaju kakvo god žele priznanje - da si špijun, da si nekoga ubio, da si se pripremao da izvršiš atentate... Dakle, islednici mogu da te navedu na bilo kakvo priznanje.
* Ko je pravi tvorac Golog otoka?
- Mislim da ga je Josip Broz osnovao. On je glavni krivac. Radio je najviše preko hrvatske Udbe, a posle i preko crnogorske. Prvi upravnici logora bili su Crnogorci, njihova imena sam naveo u knjigama, ali veliku ulogu je odigrala hrvatska Udba. Pošto je logor bio na hrvatskoj teritoriji, njihova Udba je, kako sam negde pronašao, davala dozvole porodicama logoraša za posete.
* Da li je vas za vreme dok ste bili na Otoku neko posetio?
- Ne. Bio sam administrativni kažnjenik i nama takve posete nisu nikad dozvolili.
* I danas je naš pogled okrenut i prema Rusiji i prema Zapadu...
- Iskreno da kažem, dopada mi se politika Aleksandra Vučića, koja je po mom mišljenju i proistočna i prozapadna. To je veoma teško izvesti u državničkom ponašanju, jer znači sedenje na dve stolice. Lako možeš pasti između njih. Čini mi se da Vučić uspeva da se odupre pritisku Zapada da uvede sankcije Rusiji, a ako ima pritiska Rusije da ne uđe u NATO, uspešno se odupire i tome. Predsednica Vlade Ana Brnabić je rekla da naša politika nije proamerička, nije proruska, nego prosrpska i to je pravi izraz za politiku kojom se Vučić bavi.
* Verujete li da možemo da opstanemo ako smo samo svoji?
- Ne znam. Politika je jako opasna, naročito u sadašnjem vremenu. Stalno se govori o Trećem svetskom ratu, države se naoružavaju najopasnijim oružjem... Prema istoriji ljudske civilizacije to mora biti uvod u Treći svetski rat. Nikad nije prošlo pola veka da nije bilo nekog velikog rata. Ali, kako da mi obični ljudi izreknemo tako strašnu rečenicu - da se nalazimo u predsoblju rata!? Nadajmo se da će ljudi koji vode svet imati toliko mudrosti i pameti da shvate da bi novi rat značio nestanak ljudske civilizacije.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...cenje-logorasa-osmislio-Djilas-a-odobrio-Tito
