Злочини партизана над српским народом

Занимљиво је то оправдавање злочина Хрвата над Србима од стране комуниста... сетимо се само Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије из 1944. године, када студент, а доцније председник СР Србије и ветеран ЦКСКС, Добривоје Видић тврдише да су злочини над Србима у НДХ били заслужени због великосрпске политике Београда.

Како неко може бити тако злобан да изнесе такву тврдњу? Разумем ако је човек млад, у неком заносу, али ово је чиста будалаштина? Али он је тиме заслужио место председника СР Србије, што говори какве су Хрвати протежирали, такве који су оправдавали и прикривали њихове злочине у НДХ.

- - - - - - - - - -

Видим да си помогао постављачу теме и тему заштитио од брисања.
Али извор ти је толико јак да растура:
05. 04. 2009. - Autor: Miloslav Samardžić: Prvi put u srpskoj javnosti: ZLOČINI KOMUNISTA
Нова нео-четничка историја у пуном замаху!

Јеси ли тражио извор?
Јеси.
Јеси ли добио?
Јеси.

А сад се врати теми.
 
Ево ја знам за једно село у Босни где су партизани побили Хрватске цивиле.
Али то вам не смета, за вас националисте је то вероватно плус.

:cvet: јао, вјечите жртве и праведници, широм свијета чувени страдалници и жртве - хрвати
_____________________________________________________________________________________

Споменик убијеним Србима из села Г. и Д.Врбљани (Б.Крајина), које су убили партизани краљевачког батаљона под командом неког црногорца.

20150712_143146.jpg
 
:cvet: јао, вјечите жртве и праведници, широм свијета чувени страдалници и жртве - хрвати
_____________________________________________________________________________________

Споменик убијеним Србима из села Г. и Д.Врбљани (Б.Крајина), које су убили партизани краљевачког батаљона под командом неког црногорца.

NIKOG partizani nisu ubili bez razloga.

Ili su ubijeni U BORBI ili zato sto su bili sluge okupatoru.

Ili je jednostavno jos jedna laz u nizu beskrajnih cetnickih lazi.
 
NIKOG partizani nisu ubili bez razloga.

Ili su ubijeni U BORBI ili zato sto su bili sluge okupatoru.

Ili je jednostavno jos jedna laz u nizu beskrajnih cetnickih lazi.



Вероватно је и Обрен Николић,дете од 11 година било ''слуга окупатора''?

Да ли те је имало срамота,икада?
 
„Злочини комуниста у Херцеговини 1941 – 1958“

Још једна књига отворила је болну и потискивану причу о злочинима српских комуниста над православним Србима. У препуној великој сали парохијског дома Светосавског храма на београдском Врачару, на духовној трибини која се овдје одржава понедељком, у понедељак вече 29. новембра представљена је књига „Злочини комуниста у Херцеговини 1941 – 1958“ Василија Куљића. О књизи су говорили философ и пјесник Божидар Глоговац, књижевник и историограф Радован Калабић, публициста Рајко Ђурђевић, главни и одговорни уредник часописа „Двери српске“ Бранимир Нешић, протојереј Милорад Остојић и аутор Василије Куљић. Промоцији су, поред осталих, присуствовали и проф. др Смиља Аврамов, академик Војислав Становичић, књижевник Антоније Ђурић, адвокат Вељко Губерина, режисер Милорад Бајић. Трибину је припремила Јања Тодоровић, а присутнима се први обратио старјешина Светосавског храма протојереј ставрофор Радивоје Панић.

Књига Василија Куљића свједочи о комунистичким злочинима у Источној Херцеговини, али и шире. На готово триста страна испричана су болна свједочанства о аутогеноциду, о злочину српских комуниста над сопственим сународницима који су били окренути традицији и својој православној вјери. Књига се састоји од 126 прича, од 126 свједочења о злочинима о којима говоре именовани свједоци, који поименично помињу жртве, али и њихове убице.

http://www.svetigora.com/node/7988
 
Poslednja izmena od moderatora:
Dokaz da Srbijom idalje vladaju komunjare je to sto se na sva zvona udara o Vranicu a ovakvi slucajevi se nigde ne pominju ..

I Koco dobre su ti teme ali moj ti je savet da ih ubuduce otvaras na pdf politika da bi ih vise ljudi videlo jer je istorija ipak dosta manje posecena .....

Баш тако...партизанских "Вранића" има по читавој Србији...

Хвала...али веруј ми да немам снаге, а ни времена за Политику...и овде је одавно циркус "прокорадо"...могу да мислим каква је тамо ситуација...али ако желиш, преноси све на Политику ;)
 
NIKOG partizani nisu ubili bez razloga.

Ili su ubijeni U BORBI ili zato sto su bili sluge okupatoru.

Ili je jednostavno jos jedna laz u nizu beskrajnih cetnickih lazi.

У том селу се окупатор појавио тек у љето 1944 (СС П.Еуген крећући се на Дрвар) покушале су усташе ући током љета 1941, међутим прођоше ко што би ти од мене да те уватим.
 
ИСТОРИЈА О КОЈОЈ СЕ ЋУТАЛО: Друго лице „народних хероја“

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Од Другог свјетског рата прошло је више од 71 годину. У том дугом периоду десило се пуно тога, што је неминовно промијенило поглед на историју Другог свјетског рата, посебно на нашим просторима. Данас се тај период не може објективно посматрати, ако се само прихвати идеолошка историја коју је врх КПЈ наметнуо као званичну и која се скоро пола вијека учила у школама и због тога постала скоро стереотип наше историје. Послије толико година, отворени су многи архиви и историјски подаци доступни су јавности више него икада. То је омогућило да се о том периоду добије другачије гледиште, с обзиром на чињенице и податке, пуно објективније.

Све те догађаје, које су обиљежила велика страдања и подјеле, данас посматрамо из угла српског народа и српске историје, односно какве су посљедице ти догађаји имали по народ. Подјеле из тог времена измирене су у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995. године, када се српски народ уједињен око националних и духовних идеала, супроставио истим непријатељима као и из 1941. и створио Републику Српску, што је велики залог те генерације за будућа српска покољења.

Oвај пут доносимо податке из новије литературе која догађаје из времена Другог свјетског рата посматра објективније, без идеолошких оквира, користећи податке из различитих извора и са историјске дистанце од седам деценија, који омогућава објективније приступе историјским догађајима и личностима.

Одмах по избијању Другог свјетског рата српски народ био је изложен масовним убиствима, како од окупатора тако и од новоформираних војних формација на подручју окупиране земље. Током 1941. године у Херцеговини највише Срба страда од хрватских и муслиманских усташа. Као одговор на те злочине формирана је „народна војска“ која је углавном имала циљ да заштити српски народ од истребљења. У тој војсци било је и национално и комунистички опредијељених појединаца. Због различитих приступа у вођењу борбе, циљева и саме политике борбе, а посебно због пријеких убистава од стране комунистичког вођства, долази до подјеле на два покрета. Равногорски покрет или Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) у народу познати као четници, поступали су по наређењима краља и владе из Лондона, односно њиховог званичног представника генерала Драгољуба Михаиловића, борили су се за очување државног поретка и своје отаџбине којој су дали заклетву – Краљевине Југославије.

Комунистички покрет или партизани слиједили су упуства Коминтерне, јасно су истицали да се боре против поретка (и своје државе) – Краљевине Југославије, као и да руше „стари систем и праве боље друштво“. Основни циљ овог покрета био је рушење старог система и борба да се освоји власт. Главна препрека у тој намјери била је ЈВуО, која је до самог краја рата била главни непријатељ партизана. До коначних подјела долази крајем 1941. и у првој половини 1942. године. Највећи разлог подјеле била су комунистичка убиства невиног српског становништва. Српски народ нашао се тада пред биолошким нестанком, изложен истовремено бруталним убиствима како од стране усташа са једне, тако и од стране комуниста са друге стране.

Крајем 1941. године у партизански покрет у Херцеговини долазе инструкције вођства партизанског покрета – „Врховног штаба“ да је примарни циљ у даљем развоју оружане борбе „бескомпромисна борба против класног непријатеља, прије свега против тзв. великосрпске хегемонистичке клике, око које се (наводно) окупљају све контрареволуционарне снаге у земљи“. Ове идеолошке смјернице донесене су и под утицајем „шпанских бораца“ који су за пропаст републиканаца у Шпанском грађанском рату кривили „пету колону“. Под „петом колоном“ сматрани су сви који су по њима препрека „револуцији“, у првом реду представници власти: официри, судије, учитељи и други интелектуалци, затим свештеници, солунци и имућни домаћини, јер они сигурно неће подржати „револуцију“, и да се прво са њима мора обрачунати, јер су они, у ствари конкуренција „новој власти“. Посебно је истицано да борба против те „клике“ треба да буде приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа.

Усташе, а касније и комунисти имали су тада исте начине извршења злочина – мало је познато да су и партизани убијали људе бацањем у јаме (у требињском крају – Шуми требињској постоји више јама у које су комунисти – партизани бацали живе људе – цивиле из околних села. То су јаме: Свити до, Прибилова јама, Голубњача, јама Дубоко, и др.) као и истог измишљеног непријатеља тзв. „великосрпску хегемонију“. Постоје чак и документи о сарадњи ова два покрета, у којима је дефинисан исти циљ борбе. У исто вријеме српски народ био је изложен убијању од више различитих непријатеља. Тиме је за херцеговачке Србе створен ужасан кошмар, јер су стравични покољи између усташа (Хрвата и Муслимана) и Срба добили још једну димензију – идеолошку, која је гурнула Србе у међусобне покоље.

Руководство партизанског покрета посебно је истицало да у Црној Гори и Херцеговини не би требало толерисати постојање било каквих других оружаних формација, осим партизанских. Преко црногорских НОП одреда вршио се притисак на руководство НОП- а у Херцеговини, да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се умјесто сарадње са њима најенергичније обрачуна. Због устезања херцеговачког партизанског руководства да загази у братоубилачку борбу, за команданта новог Оперативног штаба за Херцеговину одређен је Сава Ковачевић, дотадашњи командант Никшићког НОП одреда. То је урађено без одобрења Главног Штаба НОП одреда за БиХ, и без питања Врховног штаба НОП одреда Југославије.

У то вријеме у Црној Гори и Херцеговини почињена су и прва убиства у највећој мјери недужних људи, које је партизански покрет означио као „непријатеље револуције“. На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника.[/B Осим тога партизани су из засједа нападали и италијанске војне колоне.

Личност и намјере новопостављеног команданта НОП за Херцеговину Саве Ковачевића најбоље осликава реченица коју је изговорио на скупу руководилаца Никшићког НОП и привременог НОП за Херцеговину у требињској Ластви, на коме је учествовао и Слободан Принцип, члан Главног штаба НОП за БиХ. Тада је Ковачевић прекинуо излагање једног учесника о ситуацији у сјеверозападној Босни рекавши: „Колико сте петоколонаша убили?“

Када је чуо да тамо није нико убијен, одузео му је ријеч. Већ тада у Ластви у команди Оперативног штаба за Херцеговину почињена су и прва (до данас позната) убиства. Наиме у току наведеног „савјетовања“ (15. јануара 1942.) у Ластву су дошла двојица Требињаца и донијела писмо које је италијанска команда упутила тзв. Оперативном штабу НОП одреда за Херцеговину, нудећи преговоре о ненападању.

Писмо италијанске војне команде у Ластву су донијели Владо Петковић, гостионичар из Требиња, унук Луке Петковића прослављеног војводе из Херцеговачког устанка 1875. године и Душан Бокоњић, фотограф из Требиња. Њихови синови били су у италијанском затвору као симпатизери комуниста. Они су пристали да однесу писмо уз обећање да ће им синови бити пуштени на слободу. Петковић је био у родбинским везама са Ковачевићима на Грахову, док је Бокоњић имао родбину на Вилусима. Били су упозорени да се већ до тада у Ластви догађају „чудне ствари“. Они су без размишљања прихватили понуду, не помишљајући да их у Ластви вреба смртна опасност. Када су дошли у Ластву и саопштили Сави Ковачевићу, Владу Шегрту, Петру Драпшину и другима италијански приједлог о ненападању, они су почели злокобно да се церекају и сашаптавају.

Шта се даље догодило најбоље описује Владо Шегрт у његовим „Ратним успоменама“. „Док су нам они причали о својој мисији, Сава ми пришапта да је то шпијунска сорта. договорисмо се да их испитамо. Показало се да су обојица шпијуни. Покушали су да нас обману, али су се сплели и на крају испричали све што су знали. (?) Одмах је образован ратни суд који их је осудио на смрт стријељањем“. Они су тада три дана звјерски мучени у затвору у Ластви и убијени као „буржуји и потенцијални непријатељи“. Шегрт је добро знао да се није радило о никаквим шпијунима. Њихова родбина их је нашла послије протјеривања партизана из Херцеговине у јуну 1942. године у једној удолини покривена танким слојем земље у похабаним сељачким одијелима и опанцима (одјећу су им одузели партизани).
 
Evo odakle je ta slika:
https://postimg.org/image/s9sjsn7aj/
:hahaha::rotf:
Cime se sve ne sluzite da opravdate gomile vasih lazi....
sta li si ti skapirao da mi je znati kad se tako krezubo smeskas i stavljas link na fotografiju na kojoj se samo ona nalazi bez ikakvog daljeg teksta tj na server koji sluzi za postavljanje fotki, pa to si mogao i ti sam da stavis i sad nam ovde kao linkujes , e svastaaa , pa covece tebe ta mrznja prema srbima i srbiji sve vise ubija ...

svaki tvoj post treba dobro procitati i razumeti, jer cesto isto kao tvoj alter ego sa ovog foruma zvani "proka" citiras nesto sto realno ne razumes pa onda dolazis do pogresnih zakljucaka pokusavajuci drugima da svoje neznanje prodas kao apsolutnu istinu.

elem,
u cilju edukacije tebe i slicnih zeleo bih da ti docaram sta ta fotka govori.
u jednom od mnostva raznih foruma, tema i postova gde se ta fotografija pojavljuje kao ilustracija teksta ispod nje pise
"Немци из 7. СС дивизије и партизани у периоду март-мај 1943."
a to mozes videti na sledecem linku
http://www.magacinportal.org/2013/0...og-vermahta-sastajali-su-se-vise-od-100-puta/
a objasnjenje mozes da potrazis i ovde
https://www.pogledi.rs/en/the-yugoslav-partisans-and-the-nazis/

pitam se samo dokle li ces da pokazujes svoje apsolutno ne poznavanje teme kojom bi tako srcano da se bavis i drugima nameces neke "samo tvoje istine".
 
Ја сам замолио секташе да се разиђу са теме и не трују је...ово је тема о злочинима партизана на српским народом, само зато што је српски...ти злочини су огромни и стравични, превише је доказа о њима да би се правио овакав циркус...зато секташи, примирите се ине грешите своју душу...

- - - - - - - - - -

Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци. (Најсажетији попис партизанских жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 – 1942.“). Комунисти су убијали и своје истомишљенике само ако би се посумњали у њихову лојалност Комунистичкој партији. Они који су чинили та злодјела били су добрим дијелом психички болесне особе. Размјере партизанских злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године могу се сагледати и из извјештаја Васа Мискина – Црног, члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942. године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници. Према том извјештају, казнене експедиције Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена преко 500 људи (махом цивила).

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји српске Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени, да су почињени у циљу застрашивања српског народа како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године. Тада је ухваћен и кажњен већи дио виновника тих злочина. Партизани су током Другог свјетског рата кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО – четницима који су као војска међународно признате државе били њима заштићени.
Најистакнутији партизани – егзекутори који су сијали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/
 
на твоју жалост Добро дошли, само ти си овде немоћан...истина је изашла на видело и ту се више ништа не може

Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

Savo_Kova%C4%8Devi%C4%87.jpg


По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима . Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.

На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.

Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.
Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.

http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/
 
на твоју жалост Добро дошли, само ти си овде немоћан...истина је изашла на видело и ту се више ништа не може

Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

Savo_Kova%C4%8Devi%C4%87.jpg


По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима . Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.

На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.

Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.
Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.

http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/

Imas li neku sliku o tome? Neki dokaz ili je sve vase cetnicko bla, bla, bla....

Sava Kovacevic je bio SRPSKI HERROJ KOJI NIJE SARADJIVAO SA NEMCIMA kao vas KALABIC.....


Podmecete na ovoj temi LAZNE SLIKE, NOVOKOMPONOVANU CETNICKU ISTORIJU (ovo sto si ti postavio) JEDNOM RECI LAZETE BEZ GRANICA.......

Ali, new mozete se oprati: uvek cete ostati izdajnici i saradnici fasizma....

Danas ste na vlasti u Srbiji jer su vas SAD vaskrsle da rusite Yu za njihov racun.....I PONOVO ce vas spakovati po obavljenom poslu jer ZNAJU ONI KO STE VI....
 
Poslednja izmena:
Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине

„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)
Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.

„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога *****!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)
Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

* У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

* У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

* У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

* У Столачком срезу: Беловић Софија,

* У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

* У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.


Списак убијених није потпун.
Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке:
Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.
Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.


Идеали и држава за коју су се борили (и убијали) наведени партизани – комунисти, бесповратно су нестали, вријеме и новији догађаји превазишли су их. Такозвани „народни хероји“ које је проглашавало тадашње руководство КПЈ показало се да имају и друго лице, и то врло незгодно, са становишта национално свјесног дијела српског народа – злочиначко. Догађаји које је руководство КПЈ означило као „лијева скретања“ нису ништа друго већ злочин према српском народу.

Стицајем историјских околности, починиоци ових злодјела нашли су се на страни побједника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дијела српског народа кога су убијали.

Због почињених злочина над српским народом, коме су и сами припадали, они не могу носити епитет „народни хероји“ јер за своја злодјела нису никада одговарали, а злочин никада не застаријева. У вријеме СФРЈ, свако другачије мишљење о тим догађајима и личностима било је строго кажњавано, и стога није постојала могућност осуде комунистичких злочина, као и одговорних за те злочине.

У земљама Европске уније поштује се Резолуција Савјета Европе о осуди злочина комунистичких режима. Ову резолуцију требају да усвоје све земље – будуће чланице. И руска Државна дума осудила је злочине из стаљиновог времена. Историја би требала бити написана истинитим чињеницама, без обзира на то да ли то некоме одговара или не одговара, због политичких или личних разлога, поготово данас када је од тих догађаја прошло више од 71. годину.

У народу се каже: „Истина је Богу мила“. Истина о овим мученицима може да нас сачува од подијела. Истина о терору над православним Србима и Српкињама Херцеговине у времену Другог свјетског рата треба да угледа свјетлост дана. Посебно из разлога да будуће генерације не остану у тами неистине и заборава.

Аутор: Милан Путица /Радио Требиње
http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/
 
Аутор: Милан Путица /Радио Требиње, сада живи у Немачкој и са М.Самарџићем ,,штанцује'' нову историју.
На профилу Фејсбука у листи пријатеља, ,,случајно'' се нашао Милосав Самарџић. Брат по идеологији са којом нас постављач теме замајава.
То је та бригада која прави нове историјске чињенице и које постављач теме стално цитира.



 
Datum izdavanje "novokomponovane istorije":

http://slobodnahercegovina.com/istor...rodnih-heroja/

Датум: 25. 10. 2016.

:hahaha:

Uzas! Ne da ste samo lazljivi, nego ste MIZERNO lazljivi. :bljak:

- - - - - - - - - -

Аутор: Милан Путица /Радио Требиње, сада живи у Немачкој и са М.Самарџићем ,,штанцује'' нову историју.
На профилу Фејсбука у листи пријатеља, ,,случајно'' се нашао Милосав Самарџић. Брат по идеологији са којом нас постављач теме замајава.
То је та бригада која прави нове историјске чињенице и које постављач теме стално цитира.




Hercegovci su upravo b ili ti koji su stigli sa "8. ofanzivom" u Vojvodinu i zaposleli nemacke kuce....

I cupali ljudima brkove za 3 kg psenice...

I SVI DO JEDNOG SU BILI PARTIZANI U RATU, po sopstvenim pricama....

I svi su bili direktori i rukovodioci, bas kao i Crnogorci.

A sada se izokrenuse za 180 stebeni...

TAKAV KARAKTER, BESKICMENJACKI.....
 
Аутор: Милан Путица /Радио Требиње, сада живи у Немачкој и са М.Самарџићем ,,штанцује'' нову историју.
На профилу Фејсбука у листи пријатеља, ,,случајно'' се нашао Милосав Самарџић. Брат по идеологији са којом нас постављач теме замајава.
То је та бригада која прави нове историјске чињенице и које постављач теме стално цитира.




"аргументи" на твом нивоу...ту немам замерки :)

него ми реци, кога Саво Скоко има од пријатеља на фејсбуку?

Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци. (Најсажетији попис партизанских жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 – 1942.“).

Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.
У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.
У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)
У Столачком срезу: Беловић Софија,
У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.
У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.

____________________

Саво Скоко (Југовићи, Гацко, 4. јануар 1923 — Београд, 20. септембар 2013) био је српски историчар и пуковник ЈНА.
Био је уче­сник НОБ-а. За за­слу­ге у ору­жа­ној бор­би про­тив фа­ши­зма, од­ли­ко­ван је Ор­де­ном за хра­бро­ст – два пу­та, Ор­де­ном за­слу­га за на­род са сре­бр­ним зра­ци­ма и Ор­де­ном брат­ства и је­дин­ства са сре­бр­ним вен­цем, а за мир­но­доп­ске за­слу­ге у из­град­њи и мо­дер­ни­за­ци­ји Ору­жа­них сна­га ФНРЈ: Ор­де­ном за вој­не за­слу­ге са сре­бр­ним ма­че­ви­ма, Ор­де­ном На­род­не ар­ми­је са сре­бр­ном зве­здом и Ор­де­ном На­род­не ар­ми­је за злат­ном зве­здом. До­би­тник је Де­цем­бар­ске на­гра­де ЈНА и Пла­ке­те Са­ве­зног од­бо­ра СУБНОР-а.


еее, моји секташи...
 
Poslednja izmena:
Пријеки судови Саве Ковачевића

“Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

„Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.
У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине.

Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.


ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.

Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.

Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.
Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“.

Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“.

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.

Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:

Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица
Милован Ђилас


Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.
 
Poslednja izmena:
ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА

Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.

Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.
Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.

Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.

Командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.

Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.

„Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.

ТЕРОР У ТРЕБИЊСКОЈ ШУМИ ИЛИ УБИЈ КОМШИЈУ СВОГА

Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.

„Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.

Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.

У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.

Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.

Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села). (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)
Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.

Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.

Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.

Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.

Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.


НАКОН УСТАШКИХ ЈАМА, ПРОРАДИЛЕ ПАРТИЗАНСКЕ

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.


ЈАМА СВИТИ ДО

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.
Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.


ПРЕБИЛОВА ЈАМА

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.
 

Back
Top