Злочини Озне

Poruka
7.967
Decenijama se ćutalo o najmonstruoznijim zločinima Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), najviše u periodu od 1944–1946. Od kraja osamdesetih godina 20, a posebno u prvoj deceniji 21. veka, o Ozninim zločinima se pričalo i pisalo, ali su i dalje nedostajali dokumenti.
Neki su ipak pronadjeni.

ozna-represija-komunistickog-rezima-u-srbiji-1944-1946-nemanja-devic-srdjan-cvetkovic-makart--f1-38166.jpg

Jedan od autora je dr Srdjan Cvetković:
VIDEO Top 5

Књига представља до сада највећу збирку оргиналних докуменaта ОЗНЕ које говоре о технологији насиља којим је руководила ОЗНа непосредно иза Другог светског рата. На основу обимне документарне грађе дат је један пресек, убедљива и детаљна анализа процеса ликвидације народних непријатеља у Србији…..Документи ОЗНЕе садржани у овој књизи представљају непобитно сведочанство о томе како се, од првих дана победничког повратка партизанске војске у Србију, нова комунистичка власт учвршћивала смишљеном, добро организованом репресијом над цивилним становништвом. На десетине хиљада недужних људи страдало је под измишљеном оптужбом да су „народни непријатељи”, „издајници” и „сарадници окупатора”, док стварни разлог за њихову ликвидацију без суда уопште није био у оном што су током рата чинили него у оном што су били у јавном и приватном животу. У очима Комунистичке партије Југославије и њене тек основане тајне полиције, ОЗНЕ, њихова „кривица” просто се састојала у томе што су по свом социјалном положају и политичким уверењима, по својим моралним вредностима и културним опредељењима могли представљати сметњу успостављању тоталитарне диктатуре совјетског типа у Србији и Југославији…

Knjiga dokumenata

Knjiga je svojevrstan slikoviti izveštaj i zaokruživanje rada Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, čiji je Srđan Cvetković bio sekretar (2009-2015), a Nemanja Dević jedan od najvrednijih saradnika. Ona predstavlja pokušaj da se najskorije otkriveni arhivski dokumenti, naučna saznanja i dostignuća predstave što široj javnosti. Srpskom društvu potrebno je suočavanje sa decenijama potisnutim zločinima, kako bi se odala pošta nevinim žrtvama, doprinelo izgradnji društvenog dijaloga i kulture sećanja i došlo do adekvatnog istorijskog vrednovanja socijalne i političke vododelnice koju čine 1944-1945. godina. U tom smislu, knjiga je na tragu nastojanja i ranijih angažmana autora, gde osim Komisije za tajne grobnice treba pomenuti i izložbu U ime naroda", koju je Srđan Cvetković sa timom saradnika realizovao tokom 2014. u Istorijskom muzeju Srbije.

 

Одељење за заштиту народа: Како је настала Озна?​

Озна (основана на Дан републике), Александар Ранковић са сарадницима

Одељење за заштиту народа (Озна) званично је основано 13. маја 1944. у Дрвару декретом Ј. Б. Тита.​

Из књиге Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1946–1946. доносимо део о томе како је настало Одељење за заштиту народа, злогласна Озна: За начелника је постављен члан ЦК и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. У организационом смислу од великог су значаја биле инструкције које су ишле од совјетског саветника пуковника Тимофејева, који је презентовао искуство НКВД-а.[1]
Убрзо, 18. маја 1944, начелник је издао Упутство у којем се детаљно разрађују задаци Озне и њених организационих јединица на терену. Она је подигнута као својеврстан „мач револуције“ за супротстављање спољним и унутрашњим непријатељима. Прво је створена Озна за Хрватску, потом Одељење за заштиту народа (Озна) за Босну и Херцеговину, а затим редом остале. Озна за Србију је настала на Вису јуна 1944. док партизанске снаге још нису дубље продрле у Србију.
На челу Озне за Србију био је Слободан Пенезић Крцун,[2] који је до краја 1944. успео да премрежи целу Србију органима Озне. Први начелници српске службе су били Светолик Лазаревић, Ч. Ковачевић, Радован Грковић и Слободан Крстић Уча.[3] По наредби врховног команданта оружаних снага, током октобра и новембра 1944. у Србији су при корпусима успостављени обласни одсеци Озне: Зајечар – источна, Ниш – јужна, Ваљево – западна и Крагујевац – централна Србија, а постојале су и земаљске Озне за Војводину и за Аутономну косовско-метохијску област.
https://catenamundi.rs/shop/ozna-dokumenta-o-politickoj-represiji-u-srbiji-1944-1946/
Град Београд имао је самостално одељење (основано 16. октобра 1944), које је потчињено 1948. Озни Југославије.[4] Републичке Озне биле су потчињене савезној на чијем је челу био А. Ранковић, а она Министарству одбране на челу са Ј. Б. Титом, који је био и председник владе ДФЈ. Овакво стање потрајало је све до 1. јануара 1948. када је читава Озна (тј. Удба) ушла у састав МУП-а Југославије, односно Србије. У то време на нивоу округа постојала су опуномоћства, на нивоу срезова повереници као и органи Озне при јединицама армије на терену.У прво време у Србији је било 86 среских повереника, 15 окружних одељења, а на врху су се налазила четири одсека Озне. Први, за обавештајни рад на окупираном подручију (каснији ВОС или СИД), други, обавештајни рад на ослобођеној територији (каснија Удба), трећи, за обавештајни и контраобавештајни рад на заштити оружаних снага (КОС), затим за заштиту од деловања страних обавештајних служби, позадину, техничка служба и друго, као и широка и разграната мрежа агената информатора и резидената на терену. Влада Југославије је за школовање кадрова на Топчидеру у Београду 1949. отворила школу Удбе ФНРЈ која је радила све до 1966.[5]

Од 1947. па надаље Удба за Србију је имала 364 запослених, и то око 200 за Србију и 164 у Удби за Београд, распоређених у осам одељења. Током 1946. она је имала у својој картотеци 47.534 лица док је Удба БиХ имала 15.325, Црне Горе – 6.072, Словеније – 18.517 и Македоније око 6.000.[6] Такође, махом од најбољих кадрова бивше Озне и Удбе почетком педесетих формира се још једна тајна служба – Служба за информације и документацију (СИД) при Министарству иностраних послова, тзв. дипломатска Удба усмерена пре свега према политичкој емиграцији и шпијунажи при амбасадама.
Кадровски потенцијал Озне је пажљиво биран међу најправовернијим борцима и најбескомпромиснијим комунистима. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала совјетска служба – НКВД. Официри Озне упућивани су на школовање на академију НКВД-а у Москви, па су затим они држали курсеве о искуствима НКВД-а у земљи. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белогардејске заробљенике и совјетске грађане који су се затекли у Београду. Седиште савезне Озне по уласку у Београд било је на Обилићевом венцу у згради ПРИЗАД-а, а касније кратко у згради „Београд“на данашњем тргу Николе Пашића. Озна за Србију је била смештена најпре у згради биоскопа „Београд“, потом у Кнегиње Љубице (Змај Јовина 21), а затвор се налазио у Главњачи на месту данашњег ПМФ-а. Између њих је тада постојала директна веза.

Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је покривање – на 10 грађана долазио је по један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по неког агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Они који нису били поуздани нису могли добити запослење. Свака улица, сходно величини, имала је своје поверенике или секретаре који су вршили контролу за службу безбедности. О сумњивим лицима вођени су досијеи, при чему је примењен совјетски модел категоризације лица противних власти (А, Б, Ц, Д и Е). Озна (Одељење за заштиту народа) је водила истражни поступак, а признања дата у истрази (често уз примену бруталне психофизичке тортуре) коришћена су као доказ на суду. У прво време често су народни непријатељи стрељани без суда.
Извор: Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1944–1946.
Аутори: Срђан Цветковић, Немања Девић
https://catenamundi.rs/vidici/kako-je-stvoreno-odeljenje-za-zastitu-naroda-ozna/


НКВД
https://forum.krstarica.com/threads/nkvd-u-drugom-svetskom-ratu.807072/
 
O Brozovoj strahovladi koju Druga Srbija tako rado zaboravlja i prećutkuje, tj onda kada je direktno ne poriče najjasnije govori rečenica “Кадровски потенцијал Озне је пажљиво биран међу најправовернијим борцима и најбескомпромиснијим комунистима”.

KPJ je sama sebi postavila definiciju konstatacijom da: “ko ne može da ubije klasnog neprijatelja taj teško da može da bude komunista”.
 
Код ове теме ваља избјећи замку површног, реваншистичког и популистичког приступа и код обраде теме и код афирмације ове приче која ће дати "малчице" другачију слику од оне која је пласирана пола вијека у времену када се све морало уклопити у идеолошки калуп, и историја.

И ту је важно шта је циљ, да ли је историја циљ, и кроз боље сагледавање ове теме, или је историја средство до циља. Срђану Цветковићу и Немањи Девићу циљ јесте историја, онаква каква јесте, расвијетлити и ту епизоду из наше историје, потрага за свим фактима који бејаху негдје скрајнути који ће помоћи у том расвјетљавању. Међутим, постоје и бројни шарлатани којима је историја средство до циља. који ће театралним и полулистичким изјавама, износећи произвољне и непровјерене бројке страдалих, настојати ријалитизовати ову причу, кроз такав приступ некад посредно припомагати неоусташкој пропаганди и "интерпретацији" историје која се све агресивније пласира са мало западнијих адреса.

Наравно, овакве теме наилазиће и на отпор србофобичних грла, како потомака оних који су тако еуфорично дочекивали нацисте априла 1941-е као рецимо 10.04.41. у Загребу, тако и оних чији очеви су направили отклон од српства и не могу Србима опростити што су им пореметили ту опијеност југословенством.
Зато је већ један такав трол, ничим изазван, бануо на тему.

Како год. Ево у линку и документа
Књига стрељаних 1944
Кроз коју имамо евиденцију 1.240 особе ликвидиране од стране ОЗНА-е у октобру и новембру 1944.године на југу Србије. Од чега је на подручју Ниша ликвидирано 227 лица, Тимока 211, Лесковца 336, Крушевца 188, Пирота 245 и Врања 33. Жртве пописане именом и презименом, са датумом егзекуције и приписаном "кривицом" због чега су стрељани.
Немамо у евиденцији старосну структуру жртава, то је тежак и муккотрпан посао за историчаре попут Цветковића и Девића да дођу и до тих података, колико је наравно могуће. Међутим, и погледам на евиденцију да се примијетити да су трећина жене и мале су шансе, заправо никакве. да су баш све припадале оружаним формацијама како им се ставља на терет.
 
U arhivi BIA pronadjena je naredba 1253 od 18. maja 1945. kojom tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova Demokartske federativne Jugoslavije propisuje da lokacije svih grobnica „narodnih neprijatelja” postanu tajna.

Prema dokumetima do kojih je došla Komisija streljanja su bila planska, po direktivama i odlukama tadašnjeg vojnog i partijskog vrha uz postojanje detaljnih spiskova političkih i klasnih neprijatelja koje treba likvidirati. Mnogi od tih spiskova streljanih su i pronađeni. Razlozi zbog kojih su partizanske jedinice, kako je Komisija utvrdila, bez suđenja streljale ljude i bacale tela u neobeležene grobnice uglavnom su bili ideološki. „Na primer, 28. oktobra 1944. generali Koča Popović i Peko Dapčević izjavili su da pravda uključuje osvetu. Ne treba mnogo domišljatosti da se zaključi šta ta osveta znači u jednopartijiskom sistemu.

Međutim, kako pokazuje istorijska građa, koju su koristili i članovi Komisije žrtve su bile i oni za čiju su se imovinu interesovali tadašnji vojni i komunistički čelnici, čak i oni koji su nosili ista imena kao “narodni neprijatelji”, pa su ubijeni zbog zamene identiteta. Tako je, na primer, nastradao Radislav Radić rođen 1921. u selu Donja Mutnica, koji se zvao isto kao predsednik lokalnog ravnogorskog odbora. Iako su pripadnici Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda) utvrdili da su Radića streljali greškom, samo su dopisali u spisak ubijenih, do koga je došla Komisija: “I on je bio neprijatelj današnjice”, što je bila formulacija za sve osobe streljane zbog zamene identiteta.

Dokazi da su nekada motivi za ubijanje bili bezočno koristoljublje nalaze se u spiskovima žrtava, pored čijih je imena tačno navedena i njihova imovina, koja je kasnije, kako su utvrdili zakonski naslednici žrtava prešla u ruke tadašnjih moćnika...Major Ozne Milan Trešnjić priznaje: "„Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima leći i prespavati”

Preživeli Dobrivoje Tomić, sin industrijalca iz Boljevca, Dušana Tomića i član komisije ispred porodica žrtava, svedoči za CINS kako mu je februarski dan 1944. kada mu je ubijen otac ostao urezan u pamćenje.: „Imao sam 14 godina i došao sam s majkom do brda Kraljevica, tadašnjeg predgrađa Zaječara. Videli smo stražare, Oznaše, koji su postavili žicu i terali narod koji je došao po tela najbližih. Oznaši su sve tukli i vikali: “Gubi se odavde, marvo četnička”! Jedan stražar je viknuo: “Pazi, tamo kučići razvlače”! Video sam ruku kako viri iz zemlje i pse oko nje. Onda sam zapazio da na više mesta iz zemlje vire delovi ljudskih tela. Jedna stara seljanka udarila je oficira pesnicom u rame. Ljudi su uspeli da je sklone, a on je rekao: “U jami ima još mesta”, pa su uperili puške u nas. Sklonili smo se”, priča Tomić i dodaje da mu je otac, koji nije pripadao ni jednoj strani, ubijen da bi se lokalni šef KP uselio u njihovu kuću.

Streljanja su obavljana uglavnom konspirativno, po unapred dobro smišljenom planu. Žrtve su bile zatvarane na kratko, ili nekoliko sedmica, gde su bile izložene strahovitim mučenjima. Posle toga su, u grupama od 15 do 30 ljudi, uglavnom noću, u donjem vešu i vezane žicom, izvođene na obode mesta na streljanja

https://www.cins.rs/masovna-streljanja-1944-45-oznine-knjige-streljanih/#prettyPhoto[]/3/
 
Tezu o izetnosti jugoslovenskog slučaja u evropskim okvirima potkrepljuju podaci o broju osuđenih na smrt, odnosno likvidiranih na kraju rata pod optužbama za kolaboraciju i ratne zločine.
U Srbiji je popisano imenom i prezimenom na oko četiri miliona stanovnika 1945. blizu 59.000 stradalih lica na oko 211 lokacija tajnih grobnica. U često pominjanoj Francuskoj oko 5.000 na 40 miliona stanovnika. Prema broju likvidiranih bez suđenja na milion stanovnika ako se uzmu i najopreznije brojke i precizni popisi u Srbiji dobija se podatak da je u Francuskoj likvidirano oko 225 a u Srbiji oko 5.000 lica na milion stanovnika (u Jugoslaviji i preko 5.800) što je preko dvadeset puta više. Sličan je odnos i u broju osuđenih na smrt: u Francuskoj 39 a u Srbiji oko 400 lica na milion stanovnika.


Od ostalih evropskih zemalja može uzeti da je nešto slično viđeno samo u Bugarskoj gde je osuđeno na smrt 219 lica a likvidirano 2.000 na milion stanovnika (što je gotovo duplo manje nego u Srbiji!). U Poljskoj je likvidirano negde oko 450 lica na milion, dok u svim ostalim zemljama je stvar znatno drugačija i kreće se od 4-30 osuđenih na smrt na milion stanovnika dok su masovne likvidacije bez suda skoro nepoznate.

Dakle prema svi pokazateljima u Srbiji je broj ubijenih poglavi stanovnika najmanje duplo veći od broja ubijenih u odnosu na najbližu Bugarsku dok je u odnosu na Francusku a pogotovu ostale evropske zemlje broj likvidiranih na kraju rata od dvadeset pa i do nekoliko stotina puta veći. Ako bi pak uračunali u broj indirektno ubijnih tj. one civile koji u stradali u logorima i zatvorima (još najmanje oko 35.000 u Srbiji) udeo ubijenih na milion stanovnika bi se popeo i na 10.000 što je neslavan rekord u evropskim razmerama.

Zaključak je da brojčani podaci dokazuju da je režim u Jugoslaviji na kraju rata bio najrepresivniji u Istočnoj Evropi (sa Francuskom je poređenje besmisleno!) baš kao što je posle političkog zaokreta početkom pedesetih i odricanja od staljinističkog nasleđa bio najliberalniji.

https://uimenaroda.net/srbija-izmedju-srpa-i-cekica/?lang=lat
 
„Нова истраживања нам непрестано доносе документе који говоре о револуционарном терору после октобра 1944. Они су најубедљивији одговор онима који непрестано говоре о ревизионизму“, каже Девић. „Знамо да је у Великој Плани, месту где је овај документ настао, највеће стратиште стрељаних 1944. на месту где је сада школско игралиште, па унуци играју фудбал над костима својих дедова“.

Међу документима нађен је и допис Воје Косовца из Плане, од 31. октобра 1944. У њему се, између осталог наводи: „Оне, за које народ одобрава да се ликвидирају, ликвидирамо ноћу, са лепо одштампаном пресудом. Родбину обавештавамо да смо их послали за Београд… Шта ћемо са конфискацијом имања ликвидираних? Сматрам да ће нам они чије смо синове и рођаке ликвидирали бити – увек непријатељи. Због тога би морали економски их уништити, јер ћемо их тако сасвим онемогућити…“

Девић је нашао и извештај Озне за Младеновац у ком се описује како су у ноћи 23-24. октобра 1944. повели 10 осуђеника на стрељање. Тројица су се одвезала и почела да беже. Ознаши су припуцали, али их нису стигли. И преостали, иако везани, покушали су да беже, па су ликвидирани. „После ликвидације смо дотерали кола и ликвидиране однели на стрелиште, а крв са улице опрали“, стоји у допису.

https://www.srbijadanas.net/likvida...ci-kalili-komuniste-na-masovnim-streljanjima/
 
Poslednja izmena:
Lagarije miloslava samardzica i slicnih.
Na osnovu cega tvrdis da su "lagarije"? imas gomilu dokaza, originalna dokumenata, knjige streljanih, svedocenja ljudi koji su bili i na jednoj i na drugoj strani, pronadjene i eshumirane masovne grobnice... ne znam sta bi vise hteo?!
al dobro... komunjarama su isprani mozgovi, veruju samo u ono sto im "drugovi" kazu... ne vredi raspravljati!
 
U suštini da, a i to je nešto. I svakako bolje od ovih klošara koji danas sanjaju da se vrati taj sistem...
На нашу жалост и бруку они нису "клошари" него , углавном, потомци,не само директних учесника у комунистичким злочинима него и онима који су управо на тим злочинима градили своје каријере, своју материјалну и нематеријалну корист и позиције у титоистичком режиму које и данас уживају.
 
На нашу жалост и бруку они нису "клошари" него , углавном, потомци,не само директних учесника у комунистичким злочинима него и онима који су управо на тим злочинима градили своје каријере, своју материјалну и нематеријалну корист и позиције у титоистичком режиму које и данас уживају.

Znam to, ali kad sam rekao da su klošari, mislio sam i na materijalni i na nematerijalni deo. Moguće je da oni imaju para i privilegija, čak je i vrlo verovatno, ali njihovi iskrivljeni roditelji su do tih privilegija došli na način koji si opisao. A u tako nečemu nikad ne učestvuju intelektualci ili zaslužni članovi društva, već isključivo najniži šljam kome je to jedini način da se izdigne sa dna. Stoga su ovi danas potomci tih klošara, a o njihovom mentalnom stanju ne treba ni diskutovati. Tu sam pogrešio jer sam uvredio klošare poredeći ih sa njima.
 
Оно што је стварно застрашујуће је начин на који су и рад комисије и резултати комисије за ратне злочине титових комуниста остао без утицаја на читав систем наратива у данашњој Србији и њеном образовном систему на првом месту. То је начин да се стигне до оне крилатице "И после тита - тито"" у пуном значењу.
 
Poslednja izmena:
Оно што је стварно застрашујуће је начин на који су и рад комисије и резултати комисије за ратне злочине титових комуниста остао без утицаја на читав систем наратива у данашњој Србији и њеном образовном систему на првом месту. То је начин да стигне до оне крилатице "И после тита - тито"" у пуном значењу.

Pa evo, na ovoj temi imaš jednu spodobu koja se bukvalno smejala na spiskove mrtvih ljudi, imenom i prezimenom. Da bi se takve pojave uklonile, nije dovoljno samo da se razotkriju komunistički zločini, već da se i kazne počinioci. Ako su direktni počinioci uginuli, oduzeti imovinu njihovom potomstvu, to jest sve za šta se može dokazati da potiče iz onog doba. Tek onda će to imati nekog efekta. Ovako, neutralne ljude radovi tih komisija ne zanimaju, prosto ih ne registruju kao ni njihove rezultate. Titoisti se uzbuđuju samo zato što im je povređena sujeta i ne plaše se nikakve kazne (jer nijedna i nije stigla), dok druga strana oseća da, kao što sam rekao, samo iznošenje podataka nije dovoljno. Da bi ovo društvo shvatilo i ponelo se u skladu sa razmerama komunističkih zločina, taj komunizam ne sme da bude priznat kao ravnopravan sa drugim ideološkim pogledima, već mora da bude postavljen u rangu nacizma.
 

Back
Top