Cetnici Drenovic, Radica,Marcetica....slike sa sajta slobodne dalmacije govore sve. Da li su falsifikari ? Pravi poznavaoci istorije su pokusali da pravdaju kako je Draza pravi koji nije saradjivao, a ostali da jesu.
Наравно, мени ниси одговорила, а кладим се да ми нећеш одговорити ни на ово питање:
Како коментаришеш слике партизана са Немцима и усташама?
НЕМЦИ И ПАРТИЗАНИ - СЛИКЕ:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12136
''ПРЕС МАГАЗИН'': ЗАЈЕДНИЧКА ФОТОГРАФИЈА УСТАШЕ И ПАРТИЗАНА
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12707
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18683&sid=00ae038170ea19d4624ee89a6973ec91
У вези четника'-са ким јесу и са ким нису сарађивали, везано за Радића и Дреновића.
ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ХРВАТА У СРЕДЊОЈ И ЗАПАДНОЈ БОСНИ
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12166
и
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11811
Из ове теме подвлачим.
У оквиру нацистичке "Независне Државе Хрватске" деловале су две основне формације: домобрани и усташе. Први су сматрани, условно речено, регуларном војском, као и блажом варијантом у вези злочина, док су усташе биле нерегуларне формације подређене директно поглавнику Анти Павелићу. То не значи да у геноциду над Србима нису учествовали и домобрани. Напротив, у геноциду су учествовали и они, као и хрватска полиција, локалне власти, групе цивила, итд, а нарочито свештенство. У распису свим команданима од 15. октобра 1943. године Дража је управо хрватско свештенство означио најодговорнијим за злочине над Србима, рекавши, поред осталог:
У 1941. години Хрвати су издали нашу војску и читаве дивизије предали Немцима. После тога Павелићеви Хрвати поклали су 700.000 Срба, људи, жена и деце на најсвирепији начин. Павелићеви Хрвати знају шта их чека, а исто тако и католичка црква која је предводила у убијању Срба.1
Ову идеју, о највећој одговорности хрватске католичке цркве, у наше време најбоље је обрадио италијански историчар специјализован за Ватикан, Марко Аурелио, у двема књигама: "Надбискуп геноцида" (односи се на Алојзија Степинца, првог човека католичке цркве у Хрватској) и "Бог је с нама".
Елем, како су четници наспрам себе имали десетак непријатељских формација, сем голе снаге морали су примењивати и тактику. У депеши од 22. децембра 1942. године Дража је овим поводом писао Југословенској влади у Лондону:
Услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против свих њих ођедном била би узалудна и безуспешна.2
Најпогоднијим за политичку акцију, поред Италијана, сматрани су домобрани, због веома ниске борбене вредности. И заиста, што милом што силом, многе њихове батаљоне (сатније), по правилу оне удаљене од Загреба, четници су приволели на сарадњу. Чак је постојао договор да домобранске јединице из Источне Босне пређу на страну четника у тренутку савезничког искрцавања на Јадран.
Тако су са домобранима, као и са представницима локалних хрватских власти (жупницима), четници, од кад су их комунисти пролећа 1942. године напали у леђа, напустивши заједнички одбрамбени фронт против Хрвата - потписали низ споразума. Међутим, ти споразуми никада нису обухватали усташе, што комунистички историчари по правили прећуткују.
Примера ради, у извештају од 13. октобра 1942. године, генерал Фортнер, командант 718. немачке посадне дивизије, о четницима у "Независној Држави Хрватској" пише:
Четници уопште нису за озбиљне противнике узимали хрватске домобране, него су их делимично чак и трпели на својој територији. Насупрот томе, настављали су свим средствима огорчену борбу против усташа...
Споразуми (четника и домобрана - прим. аут) се више не узимају озбиљно. Овде полако али сигурно поново почиње ратно стање између четника и хрватских домобрана. Између четника и усташа није никад ни престајало.3
Стратегију према Хрватима, после издаје комуниста, четници су утврдили на конференцији свих одреда са леве обале Врбаса, одржаној 7. јуна 1942. године. Према речима адвокатског приправника Бранислава Лазичића, шефа пропаганде Команде Босанских четничких одреда, напад комуниста "присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања".4 Лазичићу, међутим, није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје "Независна Држава Хрватска", која "не признаје српског народа". Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела "морају платити кад-тад".
У расправи која је уследила сви учесници конференције сложили су се у основним питањима односа према Хрватима.
Прво, до потписивања споразума дошло је зато што су комунисти изазвали грађански рат и тиме довели у питање опстанак Срба на територији "Независне Државе Хрватске". У тренутку када су јединствене српске устаничке групе постигле највећи војнички успех, партизани су напустили своје положаје према Хрватима и напали четнике. Видевши да се против њих партизани више не боре, четнике истовремено нападају и Хрвати, па је тако српско цивилно становништво поново било изложено геноциду (почетком пролећа 1942. године). Геноцид је заустављен четничким нагодбама са Хрватима.
Друго, признавање "Независне Државе Хрватске" је формална, а не суштинска ствар. Без изузетка четнички команданти су се сложили да Хрватима не треба веровати.
Треће, циљ потписаних споразума био је извлачење "многобројних Срба који су трунули по хрватским затворима", као и спашавање народа од пропадања у збеговима. По питању збегова, Лазар Тешановић је рекао: "Имао сам 11 села која су била избачена из својих домова, а све су то села која су нас хранила. Тај народ требало је спасти, а кавгу су заметнули комунисти. Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место и тиме се то (потпис) може правдати. Ако смо се борили, борили смо се за народ, и ја ни ово нисам учинио против воље народа, него баш зато што је то било народна потреба и што је то народ хтео".
Четврто, споразуми су искоришћавани за набавку муниције од Хрвата, "а та ће нам изгледа требати баш за њих", како је то рекао поручник Марчетић. Ово питање образложио је потпоручник Урош Дреновић: "У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Сада је време кад народ треба нешто да ради, јер ја не могу лагати народу да ће нешто доћи и да ће неко послати, и ја рачунам само са оним што ми имамо... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда..."
Пето, једногласно је одбачен Дреновићев предлог да се од Хрвата, поред муниције, узима и новац. "{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може", рекао је Дреновић, изазвавши негодовање осталих команданата, који су се сложили "да би то стварно значило бити плаћеник".
{есто, у сукобу са партизанима "треба штедети животе Срба бораца". Четници су себи ставили у задатак да ове несрећнике привуку пропагандом, да би тако ојачали своје снаге "за коначни обрачун са Хрватима".5
Дакле, четници су потписивали споразуме са домобранским и цивилним властима НДХ, а не са усташама.
Што се тиче Дреновића, он је силазио у Бањалуку јер је имао домобранску пропусницу и тако био под немачком заштитом, па тако усташе нису смеле да га ликвидирају.
У супротном скинули би му главу.
Још једна ствар:особа која пије са домобранима и усташама није Дреновић, а можда није ни четник, јер не видим ознаку на капи, можда су комунисти Италијана прогласили четником.