Raskoljnikovo ime označava raskol, podvojenost njegove ličnosti
Ideja o ubistvu starice Aljone Ivanovne, zelenašice, pojavila se kod Raskoljnikova nakon njegove prve posete njoj, a kasnije je tu ideju čuo i u kafani. Okolnosti pod kojima on živi upućuju na ubistvo sudbinskom neminovnošću. Pre ubistva dobija pismo od majke u kom ga ona obaveštava da će se njegova sestra Dunja udati za čoveka koga ne voli, Lužina. Tom udajom ona će olakšati tešku finansijsku situaciju u kojoj se nalaze. Dunja želi da se nesebično žrtvuje za brata.
Tok romana upućuje na to da Raskoljnik Dunji može pomoći samo ako bude odjednom dobio veću sumu novca, što je nemoguće učiniti na pošten način. Tako je glavni junak stavljen u poziciju da o ubistvu razmišlja, sam njegov život ga dovodi do toga. Poslednjeg dana pred zločin on se osećao „kao da ga je neko uzeo za ruku i povukao za sobom, neodoljivo, slepo, sa nekom neprirodnom snagom, bez ikakvog protivljenja“.
U samom činu ubistva ima nečeg mehaničkog – Raskoljnikov spušta sekiru „gotovo mahinalno“, kao da njegovom rukom rukovodi neka strana, spoljašnja i slepa sila. Umesto da ubije samo babu, u stanu se pojavila i njena sestra Lizaveta koju Raskoljnikov takođe ubija, i to na isti način kao i Aljonu. Stiče se utisak da je on za sve vreme ubistva u nekom transu. Ubija neprirodno smireno i sigurno.
Ono što je ukrao skriva pod kamen, bez namere da to iskoristi. Na jednom mestu čak kaže Sonji kako bi bio srećan da je ubio samo zato što je imao prazan stomak. To znači da zbog novca i svoje teške finansijske situacije ipak nije ubio. Koji je onda pravi motiv? Odgovor treba tražiti u Raskoljnikovom članku „O zločinu“ koji je obljavljen pre ubistva.
Ubistvo i motivi
U njemu on deli ljude na obične i neobične. Obični ljudi su oni koji služe samo za produženje vrste, koji nisu dovoljno sposobni i jaki za velike podvige i činove. Neobični ljude, kakav je recimo Napoleon, pripadaju privilegovanima i toga su svesni. Njima je dozvoljeno da krše etičke i socijalne konvencije koje ljudi iz kategorije običnih uvažavaju iz sopstvene slabosti i ništavnosti. Nalaze se iznad moralnih pravila koje obavezuju ostale ljude. Neobičnima je sve dozvoljeno.
Ubistvo zelenašice proizilazi iz težnje da Raskoljnikov praktično primeni svoju teoriju, jer sebe ubraja u neobične. Smatra da ubistvo jedne starice koja je učinila mnoga zla nije zločin. Time će život puno ljudi postati bolji i lakši. Po njemu, jedan takav čin je opravdan zbog „opšteg dobra“. A samo neobični ljudi mogu da izdrže i da se izbore sa takvim teretom.
Prema tome, glavni junak je zamišljen kao monoman, kao neko ko je patološki obuzet izvesnom fiks-idejom. Upravo ta ideja je sila koja neverovatnom i neodoljivom snagom goni Raskoljnikova. Ideja zločina kao neka elementarna, stihijska snaga mimo njegove volje i svesti deluje na njega. Otuda ta mehaničnost i mahinalnost tokom ubistva.
Ubistvo Lizavete još više ukazuje na duboki smisao prvog. Svojom razlikom u odnosu na njega ga još više ističe. Starica se uvek pominje kao baba, zelenašica, iako se njeno ime zna. Gurnuta je u anonimnost, svedena na tip, sa što manje individualnih osobina. Time se ubistvo formalizuje, a smisao zločina prebacuje ne na zlo koje je njoj učinjeno, već na zlo koje je sebi Raskoljinokov učinio.
On preživljava duboke i složene krize posle ubistva. Čini nelogične i opasne postupke po njega, poput vraćanja na mesto zločina, raspitivanja o ubistvu, a jednom čak samo što nije priznao šta je uradio poznaniku koji je prijatelj Porfirija, istražitelja. Autodestruktivan je i gura sebe u propast. Svojim ponašanjem ne dozvoljava nikom da mu pomogne. Razumihin, njegov najbolji prijatelj je nemoćan pred ovim delom Raskoljnikove prirode, kao i njegova majka i sestra Dunja prema kojima čak oseća napade mržnje. Njihova briga ga guši, svojom ljubavlju potkopavaju sistem zbog kog je ubio.
Motivacija, sa kojom je našao moralno opravdanje ubistva, sudara se sa podsvesnim u njemu i sa sredinom koja ubistva ne prihvata. To se ispoljava kroz njegovu bolest i bunilo, kao i kroz snove. Jednom je sanjao kako sekirom udara staricu, a ona mu se smeje u lice. Taj njen smeh odgovor je na borbu između običnog i neobičnog čoveka koja je u njemu sve vreme. Kao da starica likuje nad njegovom nesposobnošću da nosi težak teret ubistva. Njegova dilema i stalno preispitivanje sopstvenih mogućnosti i granica ukazuju na njegovu nesigurnost i slabost. Pravi Napoleoni takva pitanja ne postavljaju.
Još jedan deo psihološko-kriminalističkog tematskog sloja romana je i Porfirije Petrovič, oštroumni islednik koji Raskoljnikova lovi ne preko činjenica, nego je u pitanju psihološka potraga. U njemu je oličen zakon. Porfirijev metod isleđivanja podseća na psihološku studiju prestupnikovog karaktera. Podvrgava ga nemilosrdnoj, mučnoj analizi kako bi ga ulovio u svoje mreže. On Raskoljnikovo ponašanje poredi sa leptirom koga neodoljivo privlači svetlost sveće. To se ogleda u njegovim destruktivnom postupcima i spremnosti da se sam preda u ruke zakona iako opipljivih dokaza protiv njega nema.
Na kraju se sam prijavljuje policiji. Dunji kaže da je odlučio da se prijavi zbog svoje slabosti i nedarovitosti, iako je ubeđen da zločin nije počinio i ne kaje se zbog ubistva. Zato se ovaj njegov postupak predavanja može shvatiti kao poslednji pokušaj da povrati izgubljeno dostojanstvo. Smatra da je ubio princip, a ne babu, nju je ubio đavo. Po tome se on razlikuje od zločinaca Svidrigajlovog tipa. Svidrigajlov je, za razliku od Raskoljnikova, sladostrasnik, ubija iz sebičnih razloga, ali se posle toga i kaje, što dokazuje samoubistvo i halucinacije.
