mr_pleasure:
dostojevski smatra da pravo:"da se predje preko pojedinih prepreka" pripada samo vrhunskim vodjama i to samo radi ostvarenja nekih opstih ciljeva. medjutim, od svih vojskovodja i drzavnika on je cenio samo napoleona i svrstavao ga u ovu kategoriju. verovatno zbog svojih politickih ubedjenja. valjda se tripovao da on nastavlja tradicije francuske burz. revolucije iz 1789. pravim velikim ljudima on smatra njutna, solona, pa cak i muhameda, uglavnom ne vlastodrsce.
a inace raskoljnjikov ti je najbolji primer tog raskoraka. on je nesebican. on razume sta je patnja i hteo bi nesto da promeni. ali problem nastaje onoga trenutka kada uvidi da ne spada u onu kategoriju koja moze i sme da ode dalje nego sto je to uobicajeno. zar ne?
Да, у праву си, с тим што Наполеон као Наполеон овде и није толико битан: бити Наполеон у Раскољниковљевом случају значи поседовати аутентичну психичку снагу, односно бити способан за прекорачење устаљених моралних норми, и то тамо где је реч о злочину, и управљати сопственим понашањем чак и у најкритичнијим тренуцима - за време злочина и непосредно после њега, док бити ваш значи бити без икакве психичке снаге.
Наравно, испоставља се да Раскољников нема довољно снаге ни да поднесе мисао о злочину (од почетка се понаша као мономан, као да га је захватио точак неке машине, у власти је мисли о убиству; када сазна да ће баба у одређено време бити код куће, он се осећа као осуђеник на смрт, а предстојећи злочин личи му на смртну пресуду - не жртви, већ убици, тј. њему, на путу ка бабиној кући размишља о безначајним детаљима, баш као и осуђеници на смрт - Достојевски то најбоље зна), још мање да убије онако како приличи једном Наполеону (он секиром замахује дрхтећи и готово махинално, заборавља да затвори врата бабиног стана), а камоли да "наполеоновски" поднесе последице убиства (осећа жељу да се јави неочекиваним посетиоцима који звоне на бабина врата, враћа се на место злочина, даје своје пуно име и адресу људима којима ионако изгледа сумњив, у два наврата иде у полицију да би признао кривицу, и само признање изговара у грозници, као ваш...).
Дакле, Раскољниковљево понашање, и пре и за време и после злочина, карактерише јасна душевна немоћ, која је код Достојевског пропорционална духовном богатству (јер Раскољников неоспорно има димензију интелектуалне дубине, његове рефлексије су оригиналне и оштроумне, што значи да би прави преступник, по Достојевском, требало да буде нишчи духом), али и (мени подједнако занимљив) патолошки порив за самоуништењем, тј. за кршењем логике самоодржања и - патолошка наслада коју при том осећа. Верујем да ти то није промакло?
P.S. Извини због епске опширности.
Поздрав,
Лилит
Zbog njegove kosidbe sam tri puta prekidao citanje 'Ane Karenjine'..Pa napravim par godina pauze,pa opet ispocetka..jedva nekako..Doslo mi je da ja odem na tu njegovu livadu da je popasem travku po travku,samo da je on ne kosi vise. 
