Život pisan srcem

Ostavio je zadnja vrata svog restorana otvorena. I onda? Ujutru su ga opljačkala 3 naoružana muškarca. Šta je onda bilo?..
Dok je Džeri pokušavao da otvori sef, njegova je ruka, tresući se od straha, promašila kombinaciju. Pljačkaši su se uplašili i upucali ga. Srećom, brzo su ga našli i odvezli u bolnicu.
Posle 18h operacije i nedelja oporavka, Džeri je otpušten iz bolnice,sa još uvek delovima metka u sebi.
Videla sam Džerija posle 6 meseci od nesreće. Kad sam ga pitala kako je, odgovorio mi je "Da sam imalo bolje bila bi me dvojica. Hoćeš da vidiš ožiljke?". Odbila sam da vidim rane,ali sam ga pitala šta mu je prolazilo kroz glavu u toku pljačke. "Prvo na šta sam pomislio je da sam trebao da zaključam zadnja vrata", Džeri mi je odgovorio. "Onda, pošto su me ranili, dok sam ležao na podu, setio sam se da imam dva izbora: mogu izabrati da živim ili da umrem. I izabrao sam da živim".
"Nisi li bio uplašen?", pitala sam. Džeri je nastavio: "Ljudi u hitnoj su bili super. Stalno su mi govorili da će sve biti u redu. Ali kad su me ugurali u operacionu salu i kad sam video izraze lica doktora i sestara, stvarno sam se uplašio. Čitao sam im u očima 'ovo je mrtav čovek'. Znao sam da moram nešto da uradim". "I šta si uradio?", pitala sam. "Pa tamo je bila jedna sestra koja mi postavljala pitanja", kaže Džeri. " I onda me je pitala da li sam alergičan na nešto. 'Da', odgovorio sam. Doktori i sestre su svi stali i čekali nastavak mog odgovora. Duboko sam udahnuo i viknuo 'Na metke!' Dok su se smejali rekao sam im 'Ja sam izabrao da živim. Molim vas, operišite me kao da sam živ a ne mrtav".
Džeri je preživeo zahvaljujući doktorima ali takođe i svom neverovatnom stavu. I naučila sam od njega, da svaki dan imaš izbor: da li da uživaš u životu ili da ga mrziš. Jedina stvar koja je stvarno tvoja, koju niko ne može da kontroliše niti da je uzme od tebe, je tvoj stav. Tako da, ukoliko uspeš da ga izgradiš na pravi način sve ostalo u životu postaje mnogo lakše.
 
" ...Govorio je i razmisljao o tome kako, eto, ide na sastanak, a niko ziv ne zna za to i, verovatno, nikada nece znati. On je imao dva zivota: jedan javan, koji su videli i poznavali svi kojima je to bilo potrebno, ispunjen relativnom istinom i relativnom lazju, sasvim slican zivotu njegovih poznanika i prijatelja i drugi- koji je proticao tajno. I usled nekog cudnog sticaja okolnosti, mozda i slucajnog, sve sto mu je bilo vazno, zanimljivo, nuzno, u cemu je bio iskren i nije obmanjivao sebe, sto je cinilo jezgro njegovog zivota, desavalo se potajno od drugih, a sve sto je bilo njegova laz, njegova caura, u koju se sklanjao da bi sakrio istinu, kao, na primer, njegova sluzba u banci, rasprave u klubu, odlasci sa zenom na slavlja - sve je to bilo javno. A po sebi sudio je i o drugima, nije verovao onome sto vidi i uvek je smatrao da se u svakom coveku pod velom tajne, kao pod okriljem noci, odigrava njegov pravi, najzanimljiviji zivot. Svako licno postojanje pociva na tajni, pa se mozda i zato prosvecen covek tako nervozno zalaze da se postuje licna tajna..."
Cehov- Dama sa psetancetom
 
"...Njen mir nije bio poremecen; ali ona se rastuzila, pa je cak i otplakala, ni sama ne znajuci zasto, svakako ne zbog nanesene uvrede. Nije se osecala uvredjenom: pre se osecala krivom. Pod uticajem razlicitih osecanja, pod uticajem saznanja da zivot prolazi, pod uticajem zelje za novinom, ona je primorala sebe da dodje do izvesne crte, naterala je sebe da pogleda s one strane te crte - i videla je tamo, cak, ne bezdan vec prazninu... ili besmislenost..."
Turgenjev
 
"Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija."
 
Anais Nin "Erotizam u žena"

Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
 
Meni je ne malo muka od velikih i malih i srednjih ljudi koji su rekli nesto tipa da zena ne poznaje sebe il da malo zna o sebi. Cini mi se da je to jedna u nizu budalastina, pa da je rekla zena il muskarac. Sta to treba da znaci. Postoji jedna "zeznuta" barijera u priznavanju znanja o sebi, ekonomska barijera.
Zena cak i kada je u stanju da zaradjuje dovoljno za svoj zivot, ne moze biti sigurna u duzinu tako dobrog ekonomskog polozaja, prisutne su fizicki tesko odradive stvari za njen fizicki sklop, i prisutna je pretnja bolesti i gubljenja i one fizicke snage koju poseduje. Reklo bi se da je i muskarac u slicnom polozaju ali , da li je? Zena ima uvek (normalna zena) i fizicku i psihicku zelju za potomstvom i sa tim za sigurno veci broj meseci kada joj je definitivno potrebna pomoc. Svi se njeni planovi oblikuju prema tome. I kada odustane od takvih planova misaono, oni su tu, bilo svesno ili nesvesno. Pomirenej sa takvom zeljom i teskocom da se do sigurnosti u toj pomoci dodje u veliko komplikuje njen unutrasnji zivot i otvorenost prema tome sta ona jeste, ili "koliko ona sebe poznaje". Posto je sve to tesko "organizoveti" deluje i njoj samoj da sebe poznaje manje nego muskarac. A pet , koliko to i muskarac poznaje sebe. Zar nije i on u slicnom buckurisu zelje da ima porodicu i decu izvede na "pravi put" sto ga stavlja pred lavirint svega onog sto poznaje i ne poznaje, svega onog sto ne moze da predvidi i cesto ga ostavlja paralisanog. Dosta je.
 
Vjeruj u ljubav, jer ljubav je sve
Vjeruj u ljubav, ne živi bez nje
Vjeruj u ljubav i sačuvaj nju
Vjeruj u ljubav u dobru i zlu

Daj mi svoju ruku sad
Neka ljubav veže nas
Daj mi svoju ruku sad
Kao jedan cvijet
Daj mi svoju ruku sad
Prava ljubav je uz nas
Nek nas vodi u sretniji svijet

Vjeruj u ljubav, jer ljubav je sve
Vjeruj u ljubav, ne živi bez nje
Vjeruj u ljubav i sacuvaj nju
Vjeruj u ljubav u dobru i zlu

Daj mi svoju ruku sad
Neka ljubav veže nas
Daj mi svoju ruku sad
Kao jedan cvijet
Daj mi svoju ruku sad
Prava ljubav je uz nas
Ona moze promijeniti sve

Vjeruj u ljubav, jer ljubav je sve
Vjeruj u ljubav, ne živi bez nje
Vjeruj u ljubav i sačuvaj nju
Vjeruj u ljubav u dobru i zlu

2ih3wqa.gif
 
I jesam… odlučila sam da te ne volim. Zaboravila sam kišu, način na koji me ljubiš… zaboravila sam zagrljaj… pogled… sve sam zaboravila. Tko si ti? Zar uopće postojiš?
Probudila sam se sa suzama u očima, ali dan nastavljam s osmjehom… i ne… nije se dogodilo ništa što bi me podiglo, podigla sam sama sebe, jer davno si obećah da više nikada neću putovati mračnim i hladnim ponorima… a ti si čovjek od leda i samo tim putem bi me mogao voditi.
Biti moja inspiracija, razlog za osmjeh… nesputanost… nije baš lako i uspijeva samo rijetkima, a ti si se neobično lako našao u toj ulozi… no to ne znači baš ništa, tebe čovjek ne može voljeti. Jer ne postoji način na koji se može doprijeti do tebe, i sve mi se više čini da si nesiguran, slab, izgubljen negdje… nesretan, istovremeno se zatvarajući i nedozvoljavajući nikome da to promjeni, nikome, pa ni meni. Igraš se s ljudima kao s voštanim figurama i misliš da će te to usrećiti… no neće… taj osmjeh je samo kratkotrajan, pogledaj u sebe i vidjeti ćeš samo tamu, prazninu… no previše si hladan da bi osjetio bol.
A mene boli svaki dan koji je prošao… tvoje vrijeme u kojem me nije bilo, a ti si bio u svakoj sekundi mog života. No bol će proći… jer svaka prođe, i ja ću ponovo biti nasmijana, kao nekad… dok sam prolazila umorne kilometre znajući da me čekaš. Kao u trenutku kada su tvoje riječi zvučale poput najljepše pjesme. Neću zaboraviti živjeti… i ništa se neće promijeniti, promijeniti će se samo način mog pogleda… više neće biti usmjeren prema tebi… okrenuti ću se prema sebi i crpiti snagu iz ljepote moje nutrine… i nisi me bio vrijedan… to valjda i sam znaš.
 
To drvo nikad nece porasti do mog prozora
i necu moci na iglu lista spustiti dlan.
Iz zgrade preko puta gleda me Ana Karenjina.
kroz nisan dalekozora,
cudan neki Sloven peva u zoru,
bi da joj udje u stan.

To drvo u nizini,crkve pod prozorima,
zvoni jesenje zvono,umiru poeti.
Jedan skakac s visoka u meni ovatren ima,
on bi da zagrli drvo da poleti.

Moja je Dragana ustala,docekana smehom decijim,
i koraca kroz vreme sve dalje ,tihanije.
Ovde sam docekana *cudnim* glasom necijim,
cini mi se da ga znam od ranije.
:):bye:
 
An interesting concept is floating around,
hundreds of daydreams above the hard ground.
A journey of illusion and it's all in your head,
probably the best book that you've never read.

It's a feeling like paradise ~ an infinite sight,
it's like walking on water when you're doing it right.
You can almost hear music inside your head,
sounds of the silence… all quiet instead.

Take a new outlook about visiting a dream,
wake up a memory from beyond the mainstream.
Look to your future ~ it's right here to find,
a breathtaking journey spent inside your mind.
 
Zagrli malo pijeska i stisni saku,dovoljno zatvorenu da ga zastitis,dovoljno otvorenu da bude slobodan.Ljubav se tako cuva.
AQUARIUS... Kako da nas mladji od nas poslusaju? Oni imaju neku cudnu romantiku,setajuci cvjetnim livadama,mirisa ni pjesme ne cuju.:eek:
 
"Do It Well"

Do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

Here's the thing
I was minding my own business doin' what I do
I wasn't trying to look for anything
All of a sudden couldn't take my eyes off you
I didn't even know if you could tell
That you had me in a daze sayin' 'What the hell'
Here's my name, number baby just hit my cell
Loving everything you do 'cause you do it well
Don't know what you got me thinkin'

[Chorus:]
You ain't even trying to play me boy
'Cause you're so good, and you're so fine
Got me sayin' crazy things, listen
I ain't ever met a man like that (No)
I ain't ever fell so far, so fast (No)
You can turn me on, throw me off track
Boy you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well
I ain't ever met a man like that (No)
I ain't ever fell so far, so fast (No)
You can turn me on, throw me off track
Boy you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

Oh, yeah... hey

Let me tell you how it's gonna go
You and me, gonna need a little privacy
I don't wanna do the dance, no do-si-do
I need a one woman man 7 days a week
Quit trying to play it cool boy make your move
I told you how it is, nothin' to lose
You been staring over here all night for free
And I ain't takin' no cash or credit, just a guarantee
There ain't nobody else but me boy

[Chorus]

Hey, yeah
OH

[x2]
Baby not lookin' for false pretenses
I think you just shocked me to my senses
Everything that you do feels right
Do it, do it
Do it, do it all night

I ain't ever met a man like that (No)
I ain't ever fell so far, so fast (No)
You can turn me on, throw me off track
'Cause you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

I ain't ever met a man like that (No)
I ain't ever fell so far, so fast (No)
You can turn me on, throw me off track
Boy you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

I ain't ever met a man like that (No) (Like that)
I ain't ever fell so far, so fast (No) (Like that)
You can turn me on, throw me off track
Boy you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

I ain't ever met a man like that (No)
I ain't ever fell so far, so fast (No)
You can turn me on, throw me off track
Boy you do it, do it
You do it, do it
You're doin' it well

 
Prepricacu jednu pricu koju sam nedavno cula.
Zivelo lepo jedno selo u jednom kraju.
Imali su mudrog starca koji je resavao sve probleme.
Ali, stasa jednog dana mladic u tom selu, mladic koji je poceo da pravi probleme.
Krao je seljacima jaja i pravio i vece stete.
Pozeli jednog dana da pred seljacima pokaze da je mudriji od njihovog mudrog starca.
Uhvatio je malu pticu i stavio je medju sake.
Odlucio je da pred svima pita starca da li je ta ptica ziva il mrtva. Ako starac kaze ziva, ubice je sakama, ako kaze da je mrtva , pustice je da odlati.
I upita starca pred svima :"Da li starce drzim mrtvu ili zivu pticu."
A starac odgovori: "Zivot te ptice je u tvojim rukama."
 
Nije bio cenjen od strane drustva. Nije mu pripadao, i to je bila njegova najveca kazna. Nije da nije mogao da se utopi u masu, vec jednostavno nije zeleo. Tezio je da bude sam, svoj, da postupa onako kako mu srce nalaze, bez prisustva pozorista, aplauza.
Nikad nije imao prave prijatelje. Odmeravali su ga, trazili mane u svemu sto uradi, osudjivali ga cak i zbog bizarnih stvari.Covek je bio u stanju da razgranicava zivotne potrebe i osecanja, i birao je ovo prvo. To je smetalo ljudima oko njega, koji su ga sve vise zatvarali u samog sebe. Na kraju ostade sam!

 
"Život svakog čoveka je put ka samom sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovjek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. "Herman Hese

 
Poslednja izmena:
MASKE NAŠE NASUŠNE

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih gradjana; posmrtne maske i maske od kojih se živi …

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Šliman 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijanskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka.

Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske. I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno …

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja),

ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sadomazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva …

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio preliminarni cilj. Isti kod zoološke i gradjanske mimikrije.

Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleonado sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagodjavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagodjavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) …

Noga primata majmuna eonima se pretvarala u Engelsovu “oslobodjenu ruku”, ali nas to uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad.

Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti. Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potreba cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? …

Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje …
 
»…Moja kuvarica nadala se da ću se zaljubiti u neku od njih, ali je moja revnost prevazišla njene nade: sve su lepotice došle na red i sve su bile zadovoljne samnom; kuvarica je takodje bila nagradjena za svoje usluge.«

(Kazanova, Memoari)
 
Bog i ateisti
Jednom sam gledala na televiziji jednog komicara i slatko sam se smejala prici koju je pricao. Od prilike je ta prica glasila ovako:
“ Bog najvise voli nas ateiste. To je zato sto mi nismo dosadni kao vernici koji ga svaki cas za nesto mole – te molim te Boze daj mi ovo, te molim te Boze daj mi ono! A ne, ne!
Mi ateisti mu se javljamo samo kad zaista imamo nesto vazno da ga zamolimo i ne dosadjujemo mu svaki cas nekakvim glupavim molbama. Obracamo mu se retko i samo za bitne, stvarno bitne stvari. Mi ateisti smo vrlo uvidjajni, mozemo da pretpostavimo da Bog nije zaludan na nebu, da ima pune ruke posla u kosmosu koji se siri i da jednostavno nema vremena za sve bezvezne molbe koje mu stizu sa planete Zemlje…”
Posle te price nekako mi je prosto doslo da kazem “Bala vash!” tj. “Vala bash!”
Danas, posle nekoliko meseci teske neizvesnosti, doktor je obavestio mog dvadesetdvogodisnjeg sina i mene da su svi uzeti uzorci iz stomaka mog sina benigni i da ce uz pomoc odgovarajucih lekova i redovnih kontrola njemu biti dobro.
Danas sam ja najsrecnija majka na celom svetu. Danas se prisecam svih njegovih odlazaka u bolnicu i naseg neverovatnog smisla za humor, za sarkazam, za crni, najcrnji humor, dok smo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju ocekivali sta li ce doktori reci.
Oh Bogo moj, pa ti stvarno nas volis iako ne postojis!
Ljiljana Spasic
 

Forum Krstarice

Ivana Milaković 07.06.2007.

Kompjuteri i mobilni telefoni ne samo da u nekim stvarima olakšavaju život i mogu da potpomognu i komunikaciju već postaju i čitav svet za sebe - i sve je više onih koji se, polako, ali neumitno, sele u taj svet.

Dete (ili čak i odrasla osoba) koje se više i ne viđa s prijateljima, osim u školi, jer mora da ide u školu, to jest, prijatelje viđa u omiljenoj mu igri, World of Warcraft (koju igra skoro sve vreme dok je kod kuće, a iz kuće i ne izlazi, osim da ode u školu i kada ga naterate da izbaci đubre). Komuniciranje s prijateljima putem telefona i porukica, a uživo veoma retko. Komuniciranje s prijateljima i upoznavanje novih ljudi putem Interneta (četovanje, forumi, neke igre...), dok viđenja uživo ili upoznavanja uživo s onima koje ste prethodno sreli preko Interneta ima vrlo malo, i to ne uvek zato što su te osobe na drugom kraju planete pa je fizički problem da se upoznate. Društveni život koji se skoro u potpunosti odigrava ne uživo, već pomoću različitih naprava za komuniciranje, postaje svakodnevica mnogih.

Već smo pisali o tome da je takva vrsta komunikacije samo polovična i da potrebu za druženjem ostavlja suštinski nezadovoljenu - a istovremeno je adiktivna, pa vi više vremena provedete na taj način komunicirajući s ljudima nego što biste ga, da sve te naprave ne postoje, proveli viđajući se s njima. Provodite ga u nečemu što liči na nekakav svet, ali nije ovaj koji nazivamo "stvarnim svetom"; provodite ga u komunikaciji koja liči na "onu pravu", ali ipak to nije. U virtuelnom ste svetu, komunicirajući s predstavama ljudi.

S vremenom, neki ljudi se naviknu na to. Zaista, ima onih koji su po prirodi introvertni i nedruželjubivi, koji i inače vole da žive u svetu koji će velikim delom stvoriti sopstvenim umom, i njima ovakav način komunikacije prija, toliko da retko uopšte požele da se uživo vide s pravim živim ljudima. Njihove potrebe za komunikacijom budu zadovoljene na ovaj način. Drugi se pak delimično priviknu na ovakav vid komunikacije, povremeno im nedostaju živi ljudi, povremeno se osete i žestoko usamljeno, ali nedovoljno da bi stvarno izašli i pokušali da se druže s nekim. Udobnije je kod kuće.

Većini, ipak, ne prija ovakav virtuelni život - jer, budimo iskreni, život u virtuelnom svetu načinjenom uz pomoć tehnoloških zvrčkica može da bude samo virtuelan - samo imitacija. Za takve imamo samo jedan savet: izađite iz kuće. Prevaziđite umor koji osećate nakon previše posla - može da bude dobra fora da nakon posla ne požurite kući, nego da prvo odete s koleginicom na kafu ili u šoping (ili razgledanje izloga). Potrudite se da se uživo viđate s ljudima. Jeste znatno lakše reći nego učiniti, ali ako ne smognete snage za to, s vremenom ćete se osećati sve lošije, sve nesrećnije, sve više usamljeno (što ni sve telefoniranje, slanje porukica ni četovanje neće uspeti da poprave) - a imaćete sve manje snage da to promenite. Zato, dok snage još uvek imate, isključite kompjuter, telefon upotrebite ne za razgovor, već samo za dogovor o viđenju, makar nekog morali da iscimate i 50 puta da biste se konačno videli (jer su i drugi navikli na virtuelnu komunikaciju) - i živite stvaran život.

Pre nego što postane prekasno - pre nego što virtuelni život ne postane sve što postoji.
 
Mozda smo samo na jedan trenutak,
otkrili ljubav koja nas spaja,
a onda smo oboje otisli daleko,
od svog pocetka i do naseg kraja...

Mozda smo samo za treptaj oka,
razumeli sva nasa cutanja,
kada smo krenuli,svako svojim putem,
u neka nova ,duga lutanja.

Mozda smo samo za drhtaj srca
osetili sto je to sreca,
a onda smo oboje otisli daleko,
od svega sto nas na nju podseca.

Mozda smo ipak,i ti i ja znali
da nas na nekom drugom mestu ceka,
drugaciji covek,..drugacija zena,
sasvim drugacija ljubav neka....
a opet...nedovoljno velika
da popuni prazninu rastanka.

Zato ne skrati trenutak u treptaj oka
kad osetim drhtaj srca i dodjem tamo
gde kraj je postao pocetak
i ne propusti nijednu mesecinu,
ni jedan sapat ne ostavi za vecu tisinu
od one koja prazninom odzvanja...
uskoro...do pocetka
 
Covek je u osnovi divlja,uzasna zivotinja.Mi ga poznajemo samo
u ukrocenom i pripitomljenom stanju koje se zove civilizacija,stoga
nas i uzasavaju povremena izbijanja njegove prave prirode.
Po onome sto cinimo,saznajemo ko smo,kao sto po onome
zbog cega patimo,saznajemo sta zasluzujemo.Kad covek dodje do toga
da veruje da ce mu se ono sto ne zeli desiti,a ono sto zeli nikada nece
ostvariti,onda je zaista dosao u stanje beznadja.
Sopenhauer
 
....."Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao palvo nebo, i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan.
Ali njegova ljubav je rasla i on je kudikamo više želeo da umre i propadne nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tada je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo pa je postala silna, i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; i došla je i on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je sa jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet.
Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže divno. ...govorilo je njegovim jezikom.
I umesto da pridobije jednu ženu on je držao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu...
VOLEO JE I PRI TOM NAŠAO SEBE SAMOG. VEĆINA VOLI DA BI PRI TOM SEBE IZGUBILA..."
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top