Život pisan srcem

Alchajmer
Bolest koja se istice tako sto doticna osoba zaboravlja..No nije sve bas tako crno kako izgleda. Ljudi koji boluju od alchajmera mogu biti itekako srecni..

- Iz dana u dan prave nova poznanstva
- za Bozic ili rodjendan mogu sami sebi slati cestikte pod tudjim imenima i uvek ce se obradovati kad ih dobiju
- Oni mogu sakriti pare sami od sebe
- Iz dana u dan prave nova poznanstva
- za Bozic ili rodjendan mogu ...
- itd.

Po nesto u zivotu treba prihvatiti sa one njegove veselije strane ..time se olaksava mnogo toga....pa i bolest
 
Brat

Dolazi s veceri brat da prespava u mojoj reci.
Ruke mu pune narandzi.U kosi prvo ivanje.
Davno zgrusanom recju hoce da leci
moj neizgovor,moje nesnivanje.

Dah nerazgovetan,ali bat prepoznatljiv.
Na usni mi briga njegova mnogoreci.
Lazi korakom meseca i snatri
trag svoj sto ce u meni da zakolevci.

Iz davnih predela brat u svakom zrncu zraka
nadvit nad moje uzglavlje i brizan,
natopljen svetlom,a satkan sav od mraka,
dolazi,ali mome dodiru nedostizan.
 
Poslednja izmena:
Pisanje i uzivanje u njemu mislim da nikad vise nece biti isto...jer nijedan odlazak ne prodje,a da ne odnese deo duse koju smo ovde delili ,ne glasno izreceno,ali osecajno,pronalazeci neku tanku nit koja nas je povezivala na ovim stranicama ekrana koji nam je bio i kafic i citaonica i bilo koje drugo mesto na kojem bismo se druzili da smo,onako kako nismo bili prijatelji i u realnom svetu....meni bar nece biti isto,nakon tvog odlaska....sve dok se jednom mozda iznenada i neocekivano ipak pojavis...mozda.Zelim ti svu srecu koja je ostala na ovom svetu jos nedodirnuta,neka ti prati trag ma gde bio i ma sto cinio....uvek i svuda....Ljubi te tvoja draga prijateljica Revelin :cmok2::zag::bye:
 
Poslednja izmena:


"Mоја вредност није била ни у чему што сам постигао или имао.
јустина ме је волела зато што сам јој дао нешто што је било неуништиво -
већ готову личност коју није могла сломити"
 
Kako prepoznati zaljubljenu ženu

Po koraku.
Zaljubljena žena ima lagani korak, jedva dotiče tlo pod nogama.
Lebdi. A opet, korak joj je siguran, odrešit.

Po očima.
Oči zaljubljene žene su poput dve ribice što se bljeskaju svojim srebrnastim trbuščićima. Sjaje se te oči, vrckaju i ne možeš ih ni na tren uloviti.[

Po pesmi.
Zaljubljena žena peva. Ustvari, nikad nisi siguran da li to na njenom licu titra osmeh ili u sebi pevuši neku ljubavnu pesmu. A tek kad naglas propeva, zna se sta njeno srce kaze...

Po zračenju.
I onaj koji nikada nije čuo za auru oseti će da zaljubljena žena zrači. Iz svake njene pore isijava energija, lepota, ljubav.
 
Radost
sta me jedino sprecava da kazem trenutno da sam radosna da sam sretna?
ocete iskreno, od srce?
to sto nema nekog ko bi podelio zivot, onaj obican mali zivot samnom :)
smejte se vi, al to je istina
a desavalo se da me ljudi koji imaju slobode samnom tako neki blizi rodjak i to, da me zezaju, kazu ti si probirljiva
neki su mi prijatelji rekli da ne umem, da imam sve sto treba
jedan mi je covek rekao da bi svaki muskarac mogao samo da bude ponosan da ima takvu zenu :)
al njega nema
i nisam probirljiva , najozbiljnije nisam probirljiva, al eto
Poslednji put je bio najtuplji moguci. Covek me zvao da izadjemo i to bio sasvim otvoreno zainteresovan, a ja u zurbi i kazem mu da me nazove sledecih dana, a stvarno sam imala obaveza.
I posle se to tako iskomplikovalo, on je bio ubedjen da sam ga ispalila, a kad ti neko ne veruje , jednostavno ne moze vise da ti bude stalo. Nije da sam probirljiva nego stvarno ne mozes da se vidjas i pricas sa nekim sa kim to ne ide. E ovaj mi nije verovao da sam bila u obavezama, pa je onda on mene ispalio sledeci put. Pa ovo pa ono, odustala sam od toga.
Sve ostalo je sasvim normalno.
Ima jedna stvar koja me i nekako raznezi i "pomogne" ali i zezne propisno. Bebe. Kako je lepo biti uz bebe . Jedna mi je beba jednom naslonila glavu ispod vrata, sasvim mala beba. Kako cudno, pitam sta je ovo, a kazu mi da tako male bebe vole da slusaju srce .
Tako ljudi zelim vam mnogo malih beba i zelim ovom prilikom i sebi da nadjem nekog ko ce mi dovoljno verovati .
Ako me nema duze onda ga trazim.
 
Poslednja izmena:
" ....

Gledao ju je dok je laganim korakom prelazila cestu. Vjetar se poigravao njenom dugom kosom a ona to nije primjećivala, samo se smiješila ...

Mora joj prići, al' pažljivo ... Znao je da nije jedna od onih koje su ga svakodnevno okruživale, lude za autima, ludim provodom i fancy mjestima ...

Ugledala ga je kako sjedi, siguran u sebe, s rukom ležerno prebačenom preko naslona stolice. Primjetila je da u zadnje vrijeme dolazi na isto mjesto u isto vrijeme. Još jedan uobraženi snob sa uglancanom zvjeri, pomislila je ...

Uhvatila ga je za ruku. Mogla ga je satima tako držati i slušati kako priča. Voljela je njegov glas, kako odzvanja u noći. Bio je dječak u duši, spreman ispuniti svaku njenu želju a njoj je bilo dovoljno što je tu, za nju ... Volio je svaki trenutak proveden s njom, mrzio je dane kad nije bio tu. Gledao ju je dok mu priča. Volio je njenu energiju, davala mu je snagu koju je toliko trebao. Volio je prste zapetljati u njenu kosu, neposlušnu i divlju. Srce mu je punila osmijehom, uvijek mu se smiješila i dok je odsutno gledao u daljinu i dok ju je grlio čvrsto. Pravili su razne planove o budućnosti, maštali, bježali u svoj svijet ... Pogledao je kroz prozor... Mora joj reći ... Spavala je kao malo dijete, sklupčana kraj njega ... Ne danas ... sutra možda. Znao je da je sve gotovo kad joj kaže, da će pobjeći, da će ga zamrziti a on nije mogao bez nje ... S Anom je bio još od srednje škole. Više da ispuni očekivanja roditelja jer ju je davno prestao voljeti, a i svi u njegovom rodnom gradu su očekivali da se i ta priča završi kako treba, brak, djeca ... To nije mogao zamisliti s njom, a opet nije mogao iznevjeriti ni roditelje ...

Gledao ju je kako dolazi, polako s osmijehom. Osjetio je da se ponovo bude svi davni osjećaji, da mu srce treperi, da je opijen ... Sve će joj reći. Da više nije mogao živjeti u braku bez ljubavi, da je sam i da ju nikad nije zaboravio. Da je opet tu, za nju ... Da joj nudi svoje srce ...

Dugo su razgovarali, vrijeme je proletilo. Pružila je ruku, osjetio je topli dodir na svome obrazu, nasmiješila se ...

Stajao je sam, nijem. Gledao ju je kako odlazi sigurnim korakom. Vjetar se igrao njenom kosom. Nije ni slutio da je taj osmijeh bio prvi nakon mnogo vremena. Prvi koji je iskreno mogla nekome dati. Nekome tko ga je davno ukrao ...

Bio je to osmijeh koji je znaćio budućnost. Bez njega ..."

Perla
 
Žena zatečena u nekoj situaciji reagira brzo i promišljeno......u djeliću sekunde ....tako i žena u ovoj humoreski....

Putujem busom doma.

Krcat je i ne da mi se gurati preko ljudi i stvari do aparata da poništim kartu.
Zamolit ću namirisanu i elegantnu ženu ispred mene da mi je poništi.
Kako da joj se obratim, s ti ili vi?

Na predzadnjoj stanici nije sišla. Znači, ide autobusom do kraja.
Malo je bolje promotrim i vidim da nosi bocu vina. Sigurno ide
nekom muškarcu.
Vino koliko mogu vidjeti ne spada među ona najjeftinija. Čak je i skupo, kao i bombonijera u prozirnom celofanu... Muškarac je, dakle, privlačan, profinjen i zgodan.
U mom kvartu su koliko znam samo dva zgodna muškarca – jedan je moj muž, a drugi moj ljubavnik.
K mom ljubavniku sigurno ne ide, jer ja sad idem k njemu.
Dakle, ide mome mužu.
Moj muž ima trenutno dvije ljubavnice - Ninu i Anu.
Nina je trenutno na godišnjem s direktorom iz moje firme.

Na to ću: "Ana, možeš mi, molim te, poništiti kartu?"

Ana: "Mi se poznajemo?!"

(b.p.)

:klap:
 
" Voditi ljubav sa zenom i spavati sa zenom su dve, ne samo razlicite nego gotovo suprotne stvari. Ljubav se ne izrazava kroz ceznju za fizickim sjedinjenjem ( ta ceznja moze da se odnosi na bezbroj zena), nego kroz ceznju za zajednickim spavanjem ( ta ceznja se odnosi samo na jednu zenu, onu koju volimo ) .."
 
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole.
Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji
povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda.Ali...umesto tog sapata samo uzdah svoga srca cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle...nema vise
ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanje postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane"ljubim te","mislim na tebe","nedostajes mi".Pa prislonimo
pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine...
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine...I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame.I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod
ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Desanka Maksimovic
 
sidebarwhatispilgrimdu7.jpg

"...Ispružila je svoju ruku i stavila je na moju,
smejući se tako otvoreno, tako lako i bez napora, da sam tog trenutka odlučio da je volim."
 
Džeri je šef restorana i on je uvek dobro raspoložen. Kad bi ga neko pitao kako je,on bi uvek odgovorio "da sam imalo bolje bila bi me dvojica". Mnogi konobari u restoranu su dali otkaz kad je Džeri promenio posao da bi ga mogli pratiti od restorana do restorana. Zašto? Zato što je Džeri bio njihov motivator. Ako bi neki od njih imao loš dan, Džeri je uvek bio tu i govorio im kako da tu situaciju sagledaju iz boljeg ugla. Videvši ovaj stil života, zapitala sam se, pa sam otšla do Džerija jedan dan i pitala ga:
"Ne razumem te,niko ne može biti raspoložen sve vreme. Kako ti to polazi za rukom?"
Džeri mi je odgovorio "Svako jutro se probudim i kažem samom sebi 'Imaš dva izbora danas'. Mogu da izaberem da budem dobro raspoložen ili da budem loše raspoložen.I uvek izaberem da budem dobrog raspoloženja. Svaki put kad mi se nešto loše desi,mogu da izaberem da budem 'žtrva' toga ili da izvučem pouku. I uvek izaberem pouku. Svaki put kad mi neko dodje da se požali,mogu da izaberem da se složim sa tom žalbom ili da im ukažem na pozitivnu stranu života. I uvek izaberem pozitivnu stranu života."
"Ali nije sve tako lako", buneći se rekla sam. "Ali jeste",nastavio je Džeri. "Život se sastoji iz izbora. Kad odbaciš sve gluposti,svaka situacija je izbor. Sam izabereš kako da reaguješ na određenu situaciju. Izabereš kako će drugi ljudi uticati na tvoje raspoloženje,pa izabereš da li da budeš dobro ili loše raspoložen. To je tvoj izbor kako ćeš živeti svoj život."
 
..Velika istina koja nadilazi prorodu ne može se izreći uobičajenim ljudskim jezikom.
Ali ona tišinu tera da doje do duše. Osećam da tišina ove noći traži put do duša, noseći poruku nežniju od one koju ispisuje povetarac na površini vode, čitajući poruku naših srca na njima samima.Ali kao što je bog hteo da duša bude u ropstvu tela, ljubav je htela da budem zarobljenik govora...
...Kažu, voljena moja, da se srce, kada je odvojeno, pretvara u proždrljvu vatru. Mislim da trenutak rastanka nije u stanju da razdvoji naše duhovne svetove. Isto tako, pri prvom susretu znao sam da te duša odavno poznaje, i da privi pogled, u stvari, nije prvi......Voljena moja onaj trenutak koji je spojio naša srca, izgnana iz nebeskog sveta, predstavlja one retke prilike koje me učvršćuju u uverenju da je duša večna. U takvim trenutcima proroda skida koprenu sa lica svoje ograničene pravde - onoga što nepravdom zovu....
H.DZ
 
Kad Zaratustra dođe u obližnji grad, koji se nalazio pored šume, zateče onde silan narod okupljen na trgu: jer bilo je obznanjeno da će videti igrača na užetu. I Zaratustra se ovako obrati narodu: Ja vas učim o natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste učinili da bi ste ga prevazišli?Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: a vi želite da budete oseka usred ove velike plime i radije čak da se vratite životinji nego da prevaziđete čoveka? ...



Natčovek je smisao zemlje. Vaša volja neka kaže: natčovek nek bude smisao Zemlje!

Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne.

Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! ...

Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije, i utrobu nedokučivog poštovati više nego smisao Zemlje!

Nekada je duša s prezirom gledala na telo: i u to doba je taj prezir bio nešto najviše: - želela je da ono bude mršavo, grozno, izgladnelo. Tako je smerala da umakne njemu i Zemlji.
Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, str. 44.

Pohvala prolaznom (o vremenu)

Nekad se govorilo: bog, dok se gledalo na daleka mora; a ja sam vas sad naučio da kažete: natčovek. ...

Da li biste mogli da zamislite nekog boga? - ali volja za istinom neka vam znači: da se sve preobrazi u ono što je zamislivo za ljude, vidljivo za ljude, osetljivo za ljude! Svojim sopstvenim čulima treba da mislite do kraja? ...

Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji. Šta? Zar da vreme nestane, i sve prolazno da je samo laž?

Ova pomisao je vrtoglavica i nesvestica za ljudske kosti, pa čak i želudac goni na povraćanje: uistinu, vrtoglavom bolešću nazivam ovakvo nagađanje.

Zlim to nazivam i čovekomrzačkim: celo to učenje o onom jednom, punom, nepokretnom, dovoljnom i neprolaznom!

Sve neprolazno - samo je poređenje. A pesnici suviše lažu. -

Ali najbolja poređenja treba da govore o vremenu i postajanju: treba da budu pohvala i opravdanje svekolike prolaznosti!

Stvarati - to je veliki spas od patnje, i olakšanje života. Ali da bi stvaralac nastao, za to je neophodan bol i mnogo preobražavanja.
str. 126-127.

Vrlina različitosti

Zato govori i mucaj: "To je moje dobro, to volim, ovako mi se potpuno sviđa, samo ovako želim da je dobro.

Ne želim ga kao božji zakon, ne želim ga kao ljudski propis i nuždu: neka mi ovo ne bude putokaz za nadzemaljske predele i rajeve. Zemaljska vrlina je ono što volim: malo pameti je u tome, a najmanje um sviju.

Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zato je volim i mazim - sad ona sedi kod mene na svojim zlatnim jajima."

Tako treba da mucaš i da hvališ svoju vrlinu.
str. 126-127.
 
Aqarius, kako sam se svojski trudila da sa paznjom iscitam taj tvoj post gore, Nice, Tako je govorio Zaratrustra. Bas sam se trudila. Ne samo da ispostujem tebe i ne samo da ispostujem Nicea, no i da ispostujem sebe kao srednjosolku. Smesno koliko me ova tema uvek vraca na neke dane iz srednje skole kojih se retko nesto secam, cak su mi vrlo naporni ljudi kad mnogo pricaju o srednjoj i osnovnoj skoli.
Ali, kao da sam rekla sebi, ajde, potrudi se, pa zar se ne secas sa kojim si zarom citala Nicea u drugom i trecem razredu srednje skole. Zaratrustra, skoro da sam ga znala na pamet. Cak sam pokusala da ubedim profesora u trecem srednje da je "Titov naprijed" od Vladimira Nazora cist plagijat jedne od pesama u "Tako je govorio Zaratrustra", al bezuspesno naravno, ucutkao me jos u startu, a bila sam pripremila citav esej o tome. Evo, koristim ovu priliku da to javno kazem, prvi put od tada.
Elem, i pored svog truda, reci su bezale negde daleko od pameti, kao konfete, bez reda i znacenja.
A nekad. Kako mi je tada bilo primamljivo to stvorenje sto hoda po planinskim vrhovima.Kako su bile zavodljive te nerazumljive reci.
Sada. Sada mi je razumljiv potok i rast trave i decije lice. Razumljivi su mi ljudi koji traju. Jedni traju i pored nemastine drugi pored bolesti treci sa samocom cetvrti sa depresijom... Guraju se po gradskom prevozu, hodaju u jednom pravcu, razgledaju izloge, kopaju na polju, rade u tvornici, sede u kancelarijama po citav dan, citaju novine na klupama, ispijaju kafe u restoranima, probaju odecu u robnim kucama...
Zamisli koliko pokretnih srca i dusa prolazi pored nas. Koliko prica sreca i tuga. Koliko milosti samilosti i nemilosti. Kako je nestvaran ovaj svet. Postoji zato sto ga osecamo a tako nam mnogo treba da se naviknemo na to da ga osecamo.
Zaboravite. Malo sam oladila.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top