Život pisan srcem

Кроз шалу се одлучује


Мада на први поглед изгледа као луцкасти шаљивџија, Ешу је несумњиво мудар јер никад не доноси одлуку уместо човека. Он га само изазива, зачикава и подстиче.

Ово је слатко-горка прича са запада Африке, древна бајка у коју многи и данас верују. И, попут многих других митова је поучна. Ешу, дух, тачније божанство народа Јоруба (и других који су насељавали западни део Африке), сазнао је уз помоћ својих чаробних моћи да у неком селу живе један поред другог двојица најбољих пријатеља. Пријатељство је било дугогодишње и чинило се да је нераскидиво. Међутим, Ешу је одлучио да искуша њихово верно пријатељство. Знао је да двојица пријатеља сваки дан обрађују своје баште, а да њихове окућнице раздваја само један пут. Тако је лукави Ешу почео свакодневно да се шета управо тим путем. На главу је ставио шешир који је с једне стране био бео, а с друге црвен. Још исте вечери двојица пријатеља започела су разговор о тајанственом пролазнику с необичним шеширом. Убрзо је настала свађа: један је тврдио да тајанствени пролазник носи бели шешир, док га је други уверавао да је шешир црвен!
„Бели!”, „Црвени!”, викали су пријатељи. Напослетку су почели да се вређају. Испоставило се да људска нарав не подноси несагласје. После љутитих речи, дојучерашњи пријатељи прешли су на ударце. За то време Ешу их је посматрао из потаје и умирао од смеха. Ругао се слабостима људске нарави јер су пали на тако једноставном испиту. Кад су почели да пљуште ударци, Ешу је ипак одлучио да им се покаже. У ствари, показао им је шешир: с једне стране црвен, с друге бео. Затим их је упитао да ли због једне ситнице као што је боја шешира неког непознатог пролазника треба да униште старо пријатељство. Пријатељи су се покајали схвативши да њихово понашање заиста није било паметно. Ешу је познато божанство, дух који и даље живи у бајкама, причама и молитвама народа Јоруба. У Бенину га називају Елегбом или Легбом. У Нови свет црни робови донели су са собом и приче о Ешуу које се и данас препричавају на Куби и у Бразилу. Овом божанству посвећене су и многе музичке композиције – самбе. Истини за вољу, самбе су прикладне за музички приказ Ешуове нарави, јер су истовремено веселе и сетне.

Украдене сандале
Чиме се заправо бави Ешу, односно Елегуа? Он не брине о стварању света, не убија нити оживљава, већ својим чаробним моћима изазива радост и смех, али и патњу и сузе. Ешу је у стању да научи памети чак и саме богове! Ево једне приче о томе. Ешу је сазнао да су лопови одлучили да украду плодове хлебног дрвета из његове баште. Чим је пала ноћ, будући да је веома вешт и препреден, ушуњао се у кућу врховног бога – Творца и обуо његове сандале, а онда отишао до своје баште одакле су лопови већ обрали плодове с хлебног дрвета. Добро је угазио влажну земљу око дрвета. Кад је свануло и кад је пљачка изашла на видело, Ешу је окупљеним људима рекао да није тешко наћи кривца јер је оставио јасне трагове. И онда је све било као у бајци о Пепељуги. Отисци нису одговарали никоме осим... врховном богу! Попут вештог адвоката, Ешу је људима рекао да је бог вероватно ходао у сну, несвестан шта чини. Бог је схватио да га је Ешу насамарио и одлучио је да напусти свет и постане невидљив. Од тог дана Ешу сваке вечери одлази код бога, прича му шта се де шава на земљи и саопш тава му молитве целог човечанства. Тако је Ешу унапредио себе у божјег гласника.
Због тога сваки обред народа у западној Африци, као и појединих у Јужној Америци, почиње одавањем почасти и молитвама Елегуи, то јест Ешуу, у нади да ће њихове молитве стићи до самог бога. Ешуова фигура стоји иза улазних врата оних који верују у његову моћ. Кад је приказан са играчком, Ешу је заштитник детињства и младости, а кад је са штапом, означава мирну и мудру старост. Ешуов број је три.

Чекам те на раскрсници
Ешуово истовремено љубазно и пакосно понашање на известан начин објаш њава смену дана и ноћи, светлости и таме, суровости и доброте, стварања и уништења. Укратко, он с лакоћом може да направи праву збрку у животу људи уколико нису свесни да су животни изазови у ствари Ешуова искушавања њихове доброте и памети. Стога треба имати у виду оно што је најважније за Ешуа: својим двоструким понашањем он показује људима да није све тако лепо али ни тако страшно. Зато их на себи својствен, шаљив начин наводи и надахњује на промену и делање. Ешуоуова чаробна моћ тера људе да свој живот проживе у пуноћи. Веома је занимљива легенда где се све може срести Ешу. На пијацама, на трговима, тамо где иначе сви често одлазимо. Али изнад свега на раскрсницама и на кућним праговима.Шта то треба да значи? Он је ту у кључним тренуцима: кад се из детињства прелази у одрасло доба, кад пријатељство у трептају ока постаје непријатељство, кад се очајање претвара у срећу, живот у смрт. Елегуа или Ешу отвара и затвара путеве током читавог нашег живота. Он је заштитник путника, путева, нарочито раскрсница, божанство које се поиграва са срећом и несрећом. Ешу подстиче промене и увек дође да би био поред нас кад настају промене. Многе приче говоре о томе колико је Ешу уживао указујући људима на њихове слабости али и врлине. Мада на први поглед изгледа као луцкасти шаљивxија, Ешу је мудар јер никада не доноси одлуку уместо човека. Он га само изазива, зачикава и подстиче. Да ли ће човек учинити будалаштину или нешто паметно, зависи заправо само од њега.
Зато, кад се нађете на животној раскрсници, помислите како није само реч о преломном животном тренутку, већ о томе да вас можда, смејући се негде у потаји, Ешу посматра нестрпљив да види хоћете ли насести на његов изазов. Какве везе има што је Ешуова постојбина Африка? Па зар је тешко једном духу да се из Африке створи на Балкану ili bilo gde ? Биће ту док пуцнете прстима.

 
Srce je oduvek bilo simbol ljubavi. U ranijim vremenima, zaljubljeni su često poklanjali srca, i to liciderska srca.

Danas se ovakva šarena srca mogu videti na vašarima ili drugim saborima
Pokloniti nekome licidersko srce značilo je da ste mu poklonili svoje srce. Što je ljubav bila veća, veće je bilo i srce. Onda je, međutim, moda iskazivanja ljubavi na ovakav način prestala, a tako se smanjivao i broj onih koji su pravili ove slatkiše. Danas je, čini se, opet došlo njihovo vreme.

Kako se prave liciderska srca? Prvo se napravi testo od brašna, meda i vode. Zatim se iz njega modlama vade srca. Sledeća faza je pečenje. To traje jako kratko, gotovo je za nekoliko minuta, ali se mora voditi računa da srca ne pregore. Na kraju dolazi do izražaja umeće i spretnost osobe koja ih pravi, jer je u pitanju dekorisanje. To se postiže špricevima punjenim filovima u raznim bojama. Podloga im je tradicionalno crvena, a sve ostalo je stvar mašte. Ovakvi slatkiši mogu, međutim, biti različitih boja i oblika. Uvek se smišlja nešto novo. Kada se srca oboje, na red dolazi sušenje. Najvažnije od svega je uživati u njihovoj pripremi.

Postoji mnogo prilika da se pokloni licidersko srce. Nekada su se ona sa ogledalcima davala isključivo voljenim osobama, kako bi, kada se pogledaju u njemu, videle ko je u tom srcu. Međutim, u znak ljubavi, mogu ga poklanjati i bake i deke svojim unucima.
Ovi medeni kolačići imaju neograničen rok trajanja, jer u njihovom sastavu nema šta da se pokvari. Ako od stajanja postanu malo suvlji, i to se može rešiti. Ostavite ih malo na toplom, i brzo će omekšati.
 
Poslednja izmena:


Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih - Lejli i Medžnunu. Saznao je da je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo živiti u pustinji i na poljima.

Kralj pozva svoje vezire (ministre) i vojnike te im naredi da mu dovedu Medžnuna u palaču. Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja.

“Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi osjetio slatkoću druženja?”, upita kralj.

“Ostavio sam svoju rodbinu i prijatelje jer su me krivili zbog ljubavi prema Lejli. Ah, kako bih volio da dođe dan kada će oni vidjeti njenu ljepotu i svi se u nju zaljubiti, i požaliti zbog svih ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun.

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj ljepoti do te mjere da je i kralj poželio viditi Lejlu. Naredio je vojnicima da mu ju dovedu.

Vojnici odoše do Lejlinoga plemena, pronađoše je i dovedoše pred kralja. Na kraljevo iznenađenje, Lejla bijaše mršava, tamnoputa i nimalo lijepa.

“Pa ona nije ništa posebno, sasvim je obična. Moje sluškinje ljepše su od nje. Nema sjaja, niti ljepote”, pomisli kralj.

Medžnun, osjetivši kraljeve misli, reče:

“Kralju, trebaš vidjeti Lejlin sjaj i ljepotu mojim očima. Moraš imati Medžnunovo oko kako bi ti se tajna njene ljepote otkrila.”


Dvoje zaljubljenih ploviše morem,

Iznenadna oluja sađe i plovidbu dalju ugasi,

Pohiti ribar, htjede dječaka da zgrabi

Al’ ovaj reče: “Tamo ljubav je moja, nju ti hajde spasi!”



I prije neg’ se utopio i umro, tiho šapnu:

“Ljubav o kojoj samo slušaš nije prava, nek te to ne obuzme,

prava ljubav je ne zaboraviti nikada dragu

čak ni kada dođe oluja, dušu da ti uzme.”

 


Original postavio kučka
Jedan čovek i njegov sin su išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!"
Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?"
Ovo ga naljuti, pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!"
Dečak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu:
"Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!"
Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče: "Predivan si!"
Dečak je stajao iznenađen, ali još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari život.

Život ti uvek vraća ono što ti daješ.
Život je ogledalo tvojih dela. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi.
Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumi i sam poštuj.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života.

Život ti uvek vraća ono što daješ. Tok tvoga života[
/COLOR]


,Biti dobar je jedno a biti naivan drugo ..... pogled dopire ponekad do kosti
iza ogledala ....

-Podmuklost

Opsednut je sobom, surevnjiv, pun zavisti, mržnje i besa. Hteo bi, međutim, da prođe kao prijateljski nastrojena, velikodušna, plemenita osoba. Zato zlo nanosi podmuklo, iz potaje.

Osvetoljubiv je do neba. Ne može da podnese nikog boljeg od sebe. Tuđa nadmoć, bilo koje vrste, nanosi mu nepodnošljiv bol. Goni ga neodoljiva potreba da povredi svakog ko ga u bilo čemu prevazilazi, da mu napakosti na bilo koji način.


Okružuje se ništarijama, kako bi izgledao vredniji nego što jeste.


Ne priznaje svoju osvetoljubivost. Ona se ne uklapa u sliku o velikodušnosti i plemenitosti, koju se iz petnih žila upinje da o sebi stvori.

Osvetoljubivost maskira dobrim namerama, visokim vrednostima, uzvišenim ciljevima, opštevažećim principima, najotrcanijim i najbljutavijim opštim mestima.


Kada nekog povredi, nekog ošteti, nekome nanese bol, što se događa veoma često jer bez toga ne može da živi, ne dopušta da se pretpostavi zla namera. On, eto, vitez bez mane, samo služi višim vrednostima. Ako je neko pritom nastradao, šta da se radi, tako je moralo biti.

Ne krije svoje likovanje kada mu osveta pođe za rukom, ali ga predstavlja kao trijumf pravde, ne njegov lični. Krajnje je potišten kada u osveti omane.

Da bi se bolje prikrio, rado se služi drugima kao svojim oružjem. Tako mu ruke, bar prividno, a do privida mu je veoma stalo, ostaju čiste. Zato mu trebaju izvršioci, lišeni vlastite volje, koji će slepo nasrnuti na onog na koga on ukaže.

Razmeće se ljubaznošću, srdačnošću i predusretljivošću, kako bi zavarao okolinu. U stanju je da prema nekome postupa naizgled najiskrenije i najsrdačnije a da mu istovremeno radi iza leđa, ni najmanje se zbog toga ne zbunjujući.

Iz istih razloga se povremeno razmeće i velikodušnim gestovima.

Potajno se ponosi svojom podmuklošću.

Istovremeno, međutim, živi u stalnom strahu da će biti razotkriven. Strah od razotkrivanja je u osnovi svih njegovih, inače brojnih strahova.


Dopada vam se ovaj tekst? Podelite ga sa drugima....



Biti naivan ..znaci biti neodgovoran prema sebi.Biti dobar..podrazumev dosta toga..izmedju ostalog..plemenitost i snagu oprosta i onim naivnim i neodgovornim prema sebi..koji najcesce sve gledaju kroz krivo ogledalo i svoj odraz u njemu. A pri tom misle da sve znaju.Da mogu biti i sudija i egzekutor.Gore navedeni post je previse idilican da bi ga citirala pod podmuklost,opsednutost,osvetoljubivost,nistavilo i slicno,tako da te ne razumem,osim ako nisi imala nesto drugo na umu.Na zalost ..i pored dobronamernosti oca decaka .to sto ga je ucio trebalo bi tako da bude u nasim zivotima ali..nije bas sve sveto pismo. Inace,moj moto u zivotu i ono cega se ja drzim je ..ne cini i ne zeli drugome ono sto ne zelis tebi da se cini i zeli i....uvek gledaj svoja posla.Mene su tako ucili.
 
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.

Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
Ernesto Sabato – Otpor

izvor:net
 
- Kada covek postane odredjen okolinom, sto znaci da je prisiljen ili sprecen da radi bez svog racionalnog pristanka, tada postaje pus-baton zivotinja.
- Pus-baton ratovanja medju aberiranim osobama. Tako supruge otkriju odredjene reci koje njihove muzeve pogadjaju u zivac, vrlo ih razljute ili teraju na povlacenje, to su nacini na koje one koriste pus-baton.
- U svetu zabave I pisanja pesama pus-batoni se pritiskaju svom snagom da bi proizveli aberirane reakcije.
- Ti isti pus-batoni su bolom I emocijom zaglavljene dirke(lazni podaci koje engram upisuje u racunar)- svako drustvo ima svoje posebne modele engrama. Koji izludjuju ljude, cine ih bolesnima I uopste uzrokuju propadanje.
- Klir, na primer, ima potpuno secanje na sve sto mu se ikada dogodilo ili sto je u zivotu naucio. On ne razmislja ‘vokalno’, nego spontano. On je potpuno samoodredjen. Kreativna masta mu je veoma razvijena.
- Njemu(kliru) ostaje zdrav razum jer nije marioneta u rukama bezobzirnih I lukavih ljudi.
 
Koliko god da opisujem ljubav i govorim o njoj, ali kada dodjem do zbilje ljubavi postidim je se. Iako je pojasnjenje jezikom osvetljava pitanje, medjutim, ljubav bez jezika je jasnija. Pero o svemu zurno ispisuje, ali kada dodje do teme ljubavi slomi mu se vrh. Razum u opisu ljubavi je poput magarca zaglavljenog u blatu,
Zbilju istine ljudski govor ne obuhvati, jer je ljubav more cije dno se ne vidi. Kapljice mora se ne mogu izbrojati. Zato isto kao sto su neizbrojive kapljice mora ni ljubav nije opisiva ljudskim govorom. Sedam mora ovosvetskih naspram mora ljubavi je nistavno.

 
Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obicne srece
i nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca.
A gresno mi je smesno
ako me neko cacne
u ove oci placne
nije to neutesno:

Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znas:
divno je nemati plan!

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
 
zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes

hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka

hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis

da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli
il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli
:heart:
 
Nije vazno
zemlja mala ili velika
nije vazno, dal Evropa il Amerika
dok je mene bice njega
zna da nije propao

Sto naruci to mu dajte
i nista ga ne pitajte
na moj racun neka ide sve
i dan danas posle svega
dok je mene bice njega
dok ja imam i on imace


Nije vazno
da li dajem ili dugujem
nije vazno
da li pevam ili tugujem
imao je uvek srece
Bog mu pruzio
dok je mene bice njega
on je to zasluzio ,,,:heart:
 
Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.
Knut Hamsun
 
Na peronu zelje stajala je umotana u haljinicu i drhteci cekala. U tami, svetla prolaznih autobusa obasjavala su joj oci.
Nemirne a odlucne.
Usne skupljene, a grlo suvo. Na tabanima nove cipele lutalice ili skitalice, nije znala. Kao sto nije znala da vrata i peron postoji. Da nije, kako je mislila, ostao na nekoj drugoj, dalekoj stanici.
I vrata su se odskrinula sama, a vetar ih je nenadano, nezaustavljivo otvorio sasvim. Munjevito ju je oborio i prosao kroz sve njene pore. Pa se zaustavio. Uselio grc od zelje. I toplinu. Ljubav za koju nije nasla reci, pa se ujela za jezik.
Sjaj i uzbudjenje.
Strast. zelju. Pozudu i drhtaj. Jezu koja bridi u grudima. U bradavicama.
Ceznju za rukama, ocima, poljupcem. Dodirom vlaznog jezika.
Nogu uvucenih izmedju nogu njegovih.
Topline koja se razlivala stomakom i bolila u preponama.

„Zelim te“ poslala je poruku i zazmurila .....
Smesi se i prepusta. Poljubac. Mekan, spor, nije silovit. Poljubac s ukusom vina, blag, poljubac dva jezika u borbi, klizeci poljubac, poljubac na talasima, poljubac sa ujedom, poljubac htela bih i dalje, ali ne smem . Poljubac ne moze se dalje ...
.:heart:
 
‘’Pričaj kako si me rodila.
Rodila sam te kao da sam sanjala.
Koga najvise voliš?
Tebe najviše volim,
A zašto
Zato… ne znam zašto. Zato što si rasla ispod mog srca.
Hoćes li uvek da me voliš?
Uvek.
A da li me voliš i kad si ljuta na mene?
I onda te volim.
Nikada ne mogu biti toliko ljuta da te ne volim ili da te manje volim.
Volim te uvek isto.’’
:heart:

 
....Posmatram .jesenje sunce u punom sjaju, volim toplotu ...
svi hrle u susret takvom danu.
Izaci cu da osetim na svojoj kozi te zrake ....
preplave te po celom telu kada ih ima ...
volim taj osecaj .Uvek sam volela da setam na suncanoj strani ulice ....
Uvek sam bila dete sunca ....
Sescu u nekom kutku pored reke s casom dobrog vina u ruci grickajuci sir s vremena na vreme ,
osluskujuci muziku koju trenutno pustaju i na tren zaboravis gde si .
Sarenolikost ljudi koji prolaze skupljajuci dobro raspolozenje pored obale ,uz decje osmehe,
odbljesak vode gde se ljuljuskaju brodovi mameci putnike, puni onih koji sede za stolovima ,naizgled bezbriznih ....
u drustvu ,
cavrljajuci osmehuju se uz neko pice ...
Moj pogled koji sve to vidi bice upravljen .... ka tebi.
Moje misli koracace tiho poput suncanog zraka da te dodirnu i zagrle,
pripiju se uz tebe osecajuci kako dises ...
Upijace miris tebe spustajuci ti nezan poljubac na usne ....
dok ti sapucu koliko te trebaju i vole ....
:heart:

 
bese jesen dosla kukuruz se bere,iza jednog drveta bese orah,vidili ljubav baba i deda,setili se svoje mladosti,to je mladost crep leskovac,koja je davno prosla,dedi se kanda dizo jos,i on kupi one grickalice jos sa perecama...
on ih gricko pa ga nazvali gricko,i imao je svoj put,put beznadja od ritam nereda,to je dobra stvar,jer on samo misli na onu stvar...
kada je bio mald nije imao para,prva mu je bila najjaca riba u tadasnjoj kreljevini srbiji,svakom kaze hello kada vidi nekog a oni mu kazu nektar ili vocna dolina....

romanticno zivotno pisanje tastaturom....od srca!!!:D
 
Nocima te sanjam...probudim se...i budan te sanjam...

Vidim tebe... tvoje lice u mojim snovima... tvoje srce ispunjeno ljubavlju... tvoje ruke nežne poput leptirovih krila...vidim i jedno malo bice...Kretao sam se čudnim putevima i ti si uspela da me pronadjes..Od kad znam sa sebe...znam i za tebe...Uvek si ti ta koja budes tu za mene...A ja te jos uvek nisam video...dodirnuo...poljubio...Reci zasto...
 
Poslednja izmena:
-Mozda je Bog zeleo da upoznas mnogo pogresnih ljudi pre nego sto upoznas pravog ...

A ti, ti se zoves slicno odjeku
Ne necega sto je bilo, ne necega sto je sada
Ne necega sto se priprema
ODJEK SI SVEGA ZAJEDNO

Znas kako se ja zovem,


ZOVEM SE CEKAJUCI TEBE

TEBE PAMTIM

Izuzetak!
Ovakva strast ispod ledene smirenosti.
Kao vulkan.
I zelim da te vidim.
I zelim da te pamtim.
Nezaboravno.

U bednom,
siromasnom muzeju
mojih uspomena,
bices najvredniji eksponat.
Posebno cuvan,
odrzavan,
restauriran.

Slika retusirana
vremenom koje prolazi.
Sve lepsa i blistavija.
Velicajuci,
ukrasavajuci tebe,
ucinicu lepsom
darezljivijiom,
boljom,
svoju siromasnu
polunamestenu starost.

Neverovatna,
izuzetna,
bljesak lepotice
iz hiljadu
devesto
i neke

S.K

Ali ne, ne boj se ljubavi
Budi spreman, budi uvijek spreman
I kada duh istinske ljubavi dođe k tebi
Zagrli ga, zagrli ga bez srama
Neka zaposjedne tvoje tijelo i dušu
I odvest će te na mjesta
Koja nikada nisi mogao ni zamisliti
I osjetit ćeš u svakoj žili svoga bića
Ono što nisi osjetio nikada do sada
Dozvoli si da budeš sretan
I priznaj da to jesi
Cijeni baš svaki trenutak
Jer se više nikada neće vratiti
Vrijeme brzo prolazi onima koji vole
I mali znak pažnje danas
Bogata je uspomena sutra
Daj i primaj slobodno
Upamti, blagoslovljen si da budeš voljen
Ali dvostruko blagoslovljen kada TI voliš zauzvrat


Roma Downey
 
Nas susret je bio kao veliki prasak u vasioni ... I dan danas ne znam sta se desilo.
Zahvalna Bogu da nas je na cudan nacin pored tolikog broja senki
uputio jedno na drugo a nije slucajno -takve slucajnosti ne postoje.
Nisam te napustala od pocetka naseg kontakta ma gde bila i jos uvek tu za tebe ....:heart:
 
Sta je onda bilo,ne znam,i necu znati ni pred Bogom.
I sada sapucem kad govorim.
Ne znam sta je bilo.
Samo,jedanput,nas dvoje i mrak sa nama.
Cujem samo kako disemo i osecam da smo jedno.
Umrecemo kad se dotaknamo.
Zagrlicemo se i umreti,ona sa mnom i ja sa njome
Zagrlim je.


Sapucem i ja
volim te dusom
volim te srcem
volim te ludo
volim te
zelim da te dotaknem
zelim da te zagrlim
zelim da cujem kako dises
grlim te celim mojim bicem ....


 
Odvukla si me u tišinu koja će me zadiviti...opustiti i poslužiti me na srebrnoj tacni... Tebi...
Odvukla si me na kraj sveta u crno bele sene svega onoga što zauvek želim da ostavim u dalekoj prošlosti... I sakrila me...
Prenela si me iz jedne dimenzije u drugu...Svojom ljubavlju...
Sakrila si me iza providnih tkanina satkanim od paučine zlatnih pauka koji predano su noćima tkali po tvojoj molbi... Za mene...
Ostavila si me obavijenog tako... i izgubila se u mraku... Želela si da mi dočaraš osećanje sa kojim si ti živela tražeći me...daleko iza...horizonta... Želela si da osetim nemoć da promenim bilo šta...da odganam nesigurnost koja kao embrion nedostajanja Tebe... buja u meni... i boli me...
Ostavila si me da u tišini napokon do mene dopru sve tvoje potrebe tihim jecanjem oblikovane u predivne reči...
Ostavila si me da osećam miris poljskog cveća koje si gnječila tvojim telom desetine... stotine... hiljada...godina i da napokon sa zorom ne sanjam bezdan...iz koga samo dopire moj šapat...
Ostavila si me na milost i nemilost pažljivo tkanoj providnoj tkanini... koja se uvijala oko mog tela zbog nečujnog vetra...obavijala me...opijala... činila da odjednom...ničim izazvan...osetim i shvatim da pripadam Tebi...
A onda si bez najave jednostavno uslišila sve moje molitve da se baš tog trenutka...baš tu...baš tako...baš tada...vidimo...dodirnemo...zagrlimo...spajajući se u jedno...
 
Poslednja izmena:
U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa". Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu. Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne. Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo. Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu. Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu, pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu, razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju. Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila; nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.

Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.

Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.

Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...

"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"

On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...

"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...

Ta krcma jos uvek postoji, u dalekoj zemlji nepoznatog imena...
 
Niko nije umeo da hoda mojim zivotom dvosmerno, kao ti...

DOBRA TI SRECA.....

Sad cu da idem na more,da otkinem list sa palme i da uzmem ostar noz da posecem sebi obraz.
Da kanem na taj list malo moje krvi i da kazem tom listu moje ime.
Da okrenem isti list i da opet kanem krvi i da kazem s druge strane tvoje lepo ime.
Pa da bacim noz u more i da bacim list u more tako krvav
i zacaran sa obadva imena.
Da zaraste tvoja koza u moju
Da uraste tvoje oko u moje
I disanje tvoje da uraste duboko u moje grlo.

Kao otrov da te popijem
tvoja usta od kolaca,tvoje dve somotske ruke oci od zileta

KAO OTROV DA TE POPIJEM ODJEDANPUT I DA UMREM
TAKO ODJEDANPUT USRED MOJE PAMETI
Nikad te pogledao
Nikad osluhnuo
Nikad dotaknuo
Negdje u meni skriva se sjećanje
Kao da sam te nekad davno poznavao
Bilo je to davno, kao da ne pripada ovom vremenu
Mogu te osjetiti
Čak u mislima dotaknuti
Možda ponovo proživljavam susret prošloga života
Na momente pobjegnem iz ovog svijeta
Otuđim se od njega, laganim korakom iskoračim
Uđem u neki drugi svijet i tamo ugledam tebe
Vidim te
Čujem te
Poznajem te
Osjećam svaku tvoju misao
Poznajem svaku tvoju patnju
Svaku tvoju strepnju

Pojavio se carobnjak, prijatelj u pravom casu,
Prijatelj u casu podnevnom - ne, ne pitajte me ko je on...

Bilo je podne, kad je Jedan postalo Dva...
 

Back
Top