Život pisan srcem

Umorna sam od laznih uvlakaca sa slatkorecivoscu bez kraja, pritom praveci dvorske lude od sebe, a ustvari misle da su nesto postigli. Onima kojima pune ega lizuci i puzeci pred njima sve sto zatraze .

Umorna sam da objasnim ljudima da je zivot sanduk pun sitnica. Te sitnice meni predstavljaju lepo suncano jutro, kisu koju slusam pod pokrivacem ususkana u krevetu. Sitnica je uraditi svaki dan dobro delo, sitnica je smejati se do suza, plakati gledajuci film, sitnica je hodati bosa pocetkom proleca do jeseni, sitnica i bogatstvo je zahvaliti se Bogu na jos jednom zdravom danu sto je dobro prosao, sitnica je poljubiti svoje najdraze, zagrlit nekoga dragoga, skriti se u kutku tisine i osluskivati je sa otvorenim srcem.

Nasla sam utociste za svoj mir, ne gledajuci iza sebe turbulencije kroz koje sam prosla. Sagradila sam kucicu blagostanja, tisine u kojoj polako promatram zivot, u kojoj se nalazi sanduk sa blagom.

Umor me ucinio da sam izasla iz paukove mreze u kojoj su zarobljeni oni koji ne vide zivot drugim očima.

IMG_0442.jpeg
 
Poslednja izmena:
Jednom sam stigla do tog ostrva zvanog Ljubav.Ali....za malo.

Put je bio dugacak i prilicno truckav. Izmorih se presavsi ga i taman kada sam htela da se iskrcam iz barcice na obalu, gledajuci kroz meku,providno-bistru vodu u beli pesak.. ugledah malenu ribicu kako vrludavo ne zureci bas mnogo preplivava samo njoj znane puteve.Po znacaju i duzini.Vijugajuci, isla je pravo pa cas malo levo ,onda opet pravo ,pa desno ..uhh odjednom nazad ..zasto? Ne znam ali kao da se i ona zapita te ponovo okrenu i pravac napred..pravo pod senku koju je pravilo moje ispruzeno boso stopalo krenuvsi da zagazi u topli plicak.

Uuuuuu..frk,frk,frk, uzbudi se i uskovitla ribica: - Alloooo, devojcice ,gde si to krenula.. i bezi bre ,ne pravi mi hlad..ne stoj izmedju mene i mog Sunca..Ti si stranac ovde na ovom ostrvu. Sa tom suknjom od prica i bluzom od snova koje neces odsanjati ovde.. i tom torbom punom ..nesigurnosti,nedobijenih odgovora, dana samoce, nerazumevanja,svadja, neiskustva, uzaludnih verovanja, neostvarenih obecanja,malih sitnih podlih lazi, suza,tudjih ambicija, nepotrebnog osecaja krivice,ugaslog pogleda i mrtvih ociju. Gde si bre krenula Takva ovde... Kapiras? Kupi pinkle i vozi dalje...

-Molim ... rekoh, Nisam te bas najbolje razumela??

-Jeli..?? Koji to deo nisi razumela ..rece mi ribica pracnuvsi se ..Onaj deo gde pise da ovo nije tvoje ostrvo i da se tvoje nalazi tamo .. negde..Hajde .. mala brisi dok ne bude tuzno.Ionako se nece na svu srecu pojaviti Onaj sto ne ume da procita nista iz tih tvojih ociju boje meda.

-Šalis se, rekoh.. On me voli ..

-Ne voli te...rece ribica pracnuvsi se toliko jako repom da me svu poprska.Da te voli ne bi te pustio da se sama lomatas ovim truckavim i vodnjikavim putevima do ovog tebi nepoznatog ostrva..Ni ti njega ne volis.Odavno vec ljubav ne stanuje kod Vas.

-Ma nemoj ? Trgoh se .... A sta si ti..vec sam bila ljuta ... neka sveznajuca ribica.?Ili mozda dobra vila pa mi kao sada otvaras oci..i objasnjavas da ........

-Daaa, upravo to ..prodera se ribica udarajuci repicem po vodi na sve strane, prekinuvsi me u pola recenice.. Mada i ne moram.Znas ti i sama to vec duze vreme.I ovde nisi dosla zbog ljubavi vec po odgovore...

-Ha,ha,ha...A Ti kao znas te odgovore, smejala sam se preglasno dok su mi se oci punile suzama istine.Odvratna si bre...i lazljiva.lazljiva ribice..lazljivice..ljubomorna si i podla....vredjala sam je sve vise padajuci u ocajanje i sram od svoje razgolicenosti i spoznaje istine od koje sam bezala vec duze vreme.
 
Ko sam ja danas? Zasto sam danas i sunce i kisa.Zasto sam i hladna,siva stena i trava neugazena, tako podatna i meka? Zasto sebe kao gusenicu i leptira istovremeno gledam? Zbog cega sam danas krhka kao poljski cvet, a otvorena kao more? Jesam li danas necujan urlik vetra sto umire u moru ili sam zaludjeni talas sto se iz tog istog mora radja? Jesam li ona koja danom suvereno vlada ili sam samo obris u mraku postelje i po telu razlivena tamna gorka cokolada? Putujem li svojim zemaljskim putem kao zvezdana staza ili sam samo okasneli okrajak njenoga repa sto u jedan jedini stegnuti dlan stane?

Jesam li jednom bila popijena kao voda u zelenoj oazi pustinje ili se ti sada utapas u meni kao retkom vinu sa svecano postavljenog stola?Sta sam ja? Ne naslikana slika ili setan trag nedosanjanih snova? Umire li dan u meni ili se samo jutro rosom pokriva da mi ublazi pad iz maste u nesigurno sutra?

Ko si ti? Prepoznajem li pogled u tvojoj reci ili je to samo odblesak moje vlastite suze?

U cetiri savrsena zida, bez prozora, gotovo sagorela sveca sto svoj plamen poklanja rezonanciji istog savrsenog, ali nikad zavrsenog zvuka melodije koja peva letu... Con te partiro.
 
Zadrhtim ponekad iz sasvim nepoznatih razloga.
Krene neka cudna misaona putanja,stranputica i pokoleba
moju sadasnjost,ubacujuci deo proslosti u nju, kao da je nepromenljiva.
Tu si mi tad ti.Na dohvat ruke ili na samo milisekundu razmisljanja.
Tu je tvoj smeh,razdragan.Razgovori koje vodimo,o nicemu.
Tu je tvoj uzdah,zavestan,nekim mirnim buducim danima a moja ljubav zapecacena,nedorecenostima.
 
Tuzna pesma

Živela jedna gospođa Klara
čudna i stara, vrlo stara...
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog na svetu.


Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile -
belih mačaka šest.


A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara,
- jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao.


Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikad se više nisu probudile -
belih mačaka sest.

Dusko Radovic
 

O njemu​



Imao sam ženu, a oči joj blještaše kao svjetionici.
Pogled joj je bio sanjarski, ogledalo moje duše.

Imao sam ženu, a ona kad bi lijegali bi imala proces.
Teško da bih budan je dočekati mogao.

Imao sam ženu i sa njom nikada nisam imao dijete.
Jer ta ne spava, ta se sprema da odsanja i čeka.

Imao sam ženu, a ona mrzi zagrljaj, mrzi poljubac.
Jer usne su za šminku, a vrat je za biserje. Pa što je čudno?

Imao sam ženu koja plače kad se smije i smije se dok plače.
Njoj je šećer u dnu tegle žalost, a pljusak joj je radost.
Imao sam ženu, samo jednu, jedinu ženu

Dogodi se i da jedini čovjek na svijetu pogriješi.

Zar ne, Eva?


Davor Kavelj




​

 
Naslikacu te svojim mislima, koristeći sve obrise i boje. Poredjacu ti sve knjige koje si citao. Usred bonace posadicu jablan, jasen, i hrast. Da mozes da legnes, i zagnjuris se u miris zenske kose na ruci. Bojama plavim, rubin-crvenim i zlatnim. Pusticu vetar sa planine na kojoj samuje, a taj vetar ce pevati onako kako ti volis, da zaigras kako ti umes, i zapevas do suze.Naslikacu jedan san koji te raduje i jedan koji te muci. Naslikacu sve usne koje si ljubio. Naslikacu svilu tvog dodira. Nit prepustanja. Staze odlaska i dolaska. Kad sumnjas i kad verujes. Naslikacu tvoje molitve.

Naslikacu orla-ti si. I burnu vodu-ti si. I olujno nebo-ti si. Pomesacu scene borbe sa motivima mira. Ta ce slika mirisati. Na limun, na vazduh posle kise, na nesanice, na knjige, na musaku, keks tortu, na ratove, na narode, na zenska tela, na reku, na rakove, na krastavac i lubenicu, na lavove i lavice, mirisace na tvoje snove, na pesme koje si pevao, na dim cigarete.Na sume mirisace, na sabore, bozu, klaker i liciderska srca. Na orace. Na kosace. Na tamjan, crkvu i manastir. Na ikonu, mozaike, pomorandze i jabuke. Na sok i pitu od visnje. Na slatko od tresanja, belih. Na Hilandar, Crkvu Svetog Marka, na Ostrog i Vavedenje. Na Frusku Goru. Mirisace na cimet sa sutlijasa. Na staru, u trapu sacuvanu rakiju, na votku i pivo. Mirisace na sve koji su te varali, bezuspesno pokusavajuci da te prevare. Znao si ih bolje nego oni sami sebe, zar ne?

Naslikacu tvoj osecaj, nebeski osecaj za druge, i znace, jasno ce videti koliko si razlicit, poseban, svoj i drugaciji. Ako je samoca, tvoja je, ni na jednu ne lici. Ako je radost, tvoja je, ni nalik na druge radosti. Ako je tuga, beskraj je, drugaciji od svih drugih tuga. Ako je kolo, samo ces ga ti igrati tako. Ako je knjiga, niko je nece citati kao ti. Ako je san, nema snova nalik tvom. Ako su deca, otac si koji gleda ocima deteta, i nema slicnog roditeljskog davanja, ni mnogo oceva nalik tebi. Ako je zena, tvoja je. Niko se ne udvara kao ti. Ako je vera, ni jedna druga vera nije tvojoj slicna. Dajes se, ne dajuci da te od sebe oduzimaju.
Nek se slika zove Septembar, ali neka malo, sasvim malo, mirise na Djurdjevdan i djurdjevak
 
Volela bih da ne primam sve ka srcu.
Da svirm gitaru.
Da sam otporna na bol..na rec koja vredja.
Volela bih da umem da napisem roman u tri toma.
Ali postoji razlika izmedju zelje da se bude pisac i samog pisanja..
Volela bih da se scucurim u tvom krilu i da ti pricam jednu pricu o dalekoj zvezdi...
 
Ne volim ljude sa zadnjim namerama.Ne volim koristoljublje.Ne volim materijalno niti ljude koji se samo kroz to ostvaruju.Ne volim laz.Dvolicnost.Ne volim glupe ljude.Ne volim nepravdu ..Ne volim ratove..Bol..Ne volim masnu i jaku hranu..Ne volim samoljublje i narcisoidnost..Ne volim ljude bez osecanja ..Ne volim nehumanost..Nepostovanje i nevaspitanje..Ne volim neslobode i nemanje komunikacije.Ne volim neodgovornost. Povrsnost.Ne volim drogu,homoseksualce i pedofile.Ne volim autoritete a jos manje ih priznajem..Ne volim Grand ..Pink i sve vrste mediske i druge manipulcije.Ne volim silikonske sise i usne.Ne volim uniformisanost i istovetnost..

Fascinira me Priroda..Univerzum..Vanzemaljci..Inteligentna osoba.. Savrsenstvo nesavrsenstva u jednoj osobi.Svest..Spokojstvo.Maje.Leonardo Da Vinci..Sunce kao zvezda. Indijanci...Zemlja kao planeta..Meksiko..Peru.Argentina i Cile..Fascinirao me je trenutak kada sam konacno uspostavila prijateljski odnos sa svojim Ja..Onom drugom u meni....Kada smo postale najbolje prijateljice i konacno krenule usaglasne skoro u svemu.Fascinira me miris sveze pecenog hleba...Fascinira me slicnost sa tobom
 
“Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i
ne želim da otjeram jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.”

Mesa Selimovic - Dervis i smrt
 
Znam da si sada na jednoj zvezdi, velikoj, ime joj je Ljubavna Zvezda. Sa te zvezde me gledaš i pitaš me zašto više ne slušam muziku. Ne mogu da slušam muziku. Samo sam sa tobom mogla.
Idem dalje jer bi ti voleo da budem dobro, da budem srećna. Samo me nisi naučio kako da to budem kada ti odeš.

Pokušavam da idem dalje ali nalazim samo prijatejstva. Kažu da je prijateljstvo jače od ljubavi. Možda.

Čekaš me na toj velikoj zvezdi. Čekaj me, ja ću doći.
 

Devojka sa ružama​



Stajala je na uglu ispod svetiljke
sa korpom crvenih, sveže ubranih ruža.
Oni su prolazili pored nje, zagrljeni,
ona se smešila i izgovarala
uvek iste reči:
"Gospodine, kupite ružu za svoju voljenu!"

Stajala je, potpuno sama,
privijala cvet uz grudi,
crvene latice, kao krv sjajne.
Posmatrala, mutnim okom
srećne ljude, koji prolaze
i odlaze, ne pogledavši je.

Za njih beše ona samo sen,
prepreka na putu koju treba obići.
Beše mrvica, manje od ništa.
Samo senka, ispod lanterne,
bledja od meseca, nepostojeća.
Devojka sa korpom crvenih ruža.

Znala je ona o njima sve.
Ko su i šta su i odakle dolaze.
Po izrazu lica, poznavala
njihove misli, snove i nadanja.
Za svakog birala poseban cvet,
onakak kakav im dolikuje.

Stajala je ispod svetiljke,
posmatrala srećnike i varalice,
preljubnike i zaljubljenje,
lopove i one čestite.
Videla im dušu ogoljenu i
sa lica čitala sudbinu.

Oni o njoj ništa nisu znali!
Bila je, za njih, samo senka.
Oni nisu znali za tugu u duši, setu u oku.
Oni nisu slutili da svaka ruža ima
trn koji joj se u srce zario.
Krvareći beskonačno,
ona će uvek ostati devojka sa ružama.


IMG_0576.jpeg

​
 
Neko ce reci da je bila neoprezna.Nije.Samo joj je bilo dosta da bude razumna,pametna,racionalna..Zadnji put da nije izronila i udahnula vazduh,
ugusila bi se.Ovog puta je bila resena da slepa i emotivno obojena nestedice krene u neizvesnost.Da se prepusti i oseti celim svojim bicem.

Bila je dobra devojka i zasticena od svega kao svaka lepo vaspitana jedinica iz dobre kuce.Od malih nogu je ucena na dobar dan,hvala i dovidjenja.Lepa i negovana.Dobrog drzanja i hoda.Vazda vesela i raspolozena prema okolini.Kao takva,poprilicno oholo nikada nije primecivala niti dozvoljavala da joj pridju takvi primerci koji za sobom ostavljaju pustos.Primerci bez volje da ista privedu kraju.Ne znajuci cak ni sami sa sobom sta hoce.Ljudi bez hrabrosti.Da li je sudbina bila ili taj trenutak u njoj, tek morala je saznati da postoje i takvi.Koliko je proslo od tada...mesec,dva, godina ili ceo zivot.Nije znala tacno osim da je sve ukazivalo da moze biti neverovatno,neponovljivo,intrigantno, misticno,strastveno, tako sexi..ma kako god ali drugacije od svega. Mada...razumela je ona njega i vise nego sto moze da predpostavi.Malo je njemu svega u zivotu.Taman toliko koliko mu je malo srce
 
Verujem u ljubav ako je obostrana.Samo takva opstaje i zivi.Bivajuci na rusevinama ljubavi nisam izgubila veru u nju..u onu pravu ,iskrenu koju ne mozete izgubiti negde u sebi.Mozete je samo pretvarati u neki drugi oblik ili drugu vecu i lepsu..Ne verovati u ljubav je kao da ste predali svoju dusu Djavolu.
Prazni ste i bez smisla..iz razloga sto su emocije i ljubav osnov svega u nasoj biti..
 
  • Voli
Reactions: Tea
Volim zlatnu boju.Zlato.Zlatne odsjaje dok Sunce uranja u Horizont.Zvoncicu i njen zlatni prah.Zlatne ribice.Zlatne zvezdice u ocima.Secam se..grmelo je.Bila sam mala i uplasena.Zmurila sam plaseci se sledece munjevite bele svetlosti i potmulog praska u noci,kada sam osetila nezne ruke svoje majke koje su me uzele u narucje i njen umirujuci glas:Ne boj se, zlato moje.
 
Ernest Hemingway

“U našim najmračnijim trenucima, ne trebaju nam rеšenja ni savеti. Ono za čim žudimo jeste ljudska povezanost—tiha prisutnost, nežan dodir. Ti mali gestovi su sidra koja nas drže stabilnima kada život postane pretežak.

Molim te, nemoj me pokušavati popraviti. Ne preuzimaj moju bol niti pokušavaj oterati moje sene. Samo sedni pored mene dok se nosim sa svojim unutrašnjim olujama. Budi ta mirna ruka kojoj mogu posegnuti dok tražim svoj put.

Moja bol je moja da je nosim, moje bitke moje da ih vodim. Ali tvoja prisutnost me podseća da nisam sam u ovom ogromnom, ponekad zastrašujućem svetu. To je tihi podsetnik da zaslužujem ljubav, čak i kad se osećam slomljeno.Dakle, u tim mračnim trenucima kad izgubim svoj put, hoćeš li samo biti ovde?
Ne kao spasitelj, već kao suputnik. Drži me za ruku dok ne svane zora, pomažući mi da se prisetim svoje snage.

Tvoja tiha podrška je najdragocjeniji dar koji možeš dati. To je ljubav koja me podsjeća ko sam, čak i kad zaboravim.”
 
Mozda je, negde daleko, sve vec potiho izgubljeno.
Ili bas negde postoji mirno mesto gde sve moze nestati, stopiti se u jednu priliku u kojoj se sve preklapa.
I dok zivimo svoj zivot, otkrivamo - vukuci tanke niti kojima su vezane sve stvari - sta je sve izgubljeno.
Sklopila sam oci i pokušala da se setim što više lepih izgubljenih stvari.
Da ih privucem bliže i zadržim ih.Svesna da su kratkog veka.
 
Ustajem iz kreveta. Razmicem stare, zavese i otvaram prozor.
Izvirujem i gledam u nebo.
I gle, zbilja, polumesec boje srebra visi na nebu. Dobro je.
Oboje gledamo isti mesec, u istom svetu. Ista nas nit povezuje sa zbiljom.
Samo je trebam tiho povuci prema sebi.
Sirim prste i zurim u dlanove svojih ruku.Prazne su.
 
Kad trebam nekog kako bih opstala, odnos postaje ovisnički.
A u ovisnosti se ne može birati.
A bez izbora nema slobode.
A bez slobode nema prave ljubavi.
A bez prave ljubavi možda će biti brakova, ali neće biti parova.

Jorge Bucay
 
Za razliku od jucerasnjeg danasnji dan je poceo dobro i zelim da verujem da ce biti bolji... I da ce svaki naredni biti sve laksi. Jer kada covek oseti da je stopalima dodirnuo poslednji stepenik, zna da ima dva puta.. da tu ostane i izadje napolje ili da potrci uz druge stepenike koji se pruzaju pred njim..Ja zelim da vidim sta je nagrada u sledecem level-u ove nase igrice... Jos uvek ne zelim da odustanem od nje... osim ako....Veceras je bilo pusto..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
418
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top