Život pisan srcem

[Nina]

Zlatni Papagaj je bio prvi kafić koji je otvoren u Beogradu 2 aprila 1978 godine u ulici Đure Jakšića.
Kada je Srđan Gojković Gile sa svojim društvom prolazio pored tog kafića, video je nekoliko pankera koji su se ispred kafića potukli sa šminkerima.
Tada je nastao njegov veliki hit „Zlatni papagaj”, u kom je on opisao snobovsku grupaciju kojima su tate i mame plaćale račune i koji su svake večeri dolazili u pomenuti kafić da budu viđeni. Kafić Zlatni Papagaj odavno više ne postoji, a na njegovom mestu se nalazi prodavnica cigara i skupih vina.

 

[Nina]

„Da bi se nekako savladao sav užas savremenog sveta, te suprotnosti koje razdiru svakog, a kamoli osetljivog čoveka, čovek mora da pronađe svoje unutrašnje, duhovne oslonce, repere. Tu gole reči više ne pomažu. Svima je jasno da je nastupila tužna era potrošene reči. A neobavljenih poslova koliko hoćete, na svim stranama. Važno je da te poslove čovek oplemeni i doradi dodavanjem nekih sadržaja, pre svega duhovnih. Bez njih, bez tih vrednosti, svi naši napori podsećaju na vatru koja ne greje.“

Dejan Medaković, istoričar umetnosti i akademik

 

[Nina]

Nisam je čuo godinama. A onda, sasvim neočekivano, na mestu gde sam otišao da se opustim i lepo provedem, prepoznajem početne akorde ove stvari.
Stvarno je volim. Čak i posle toliko godina negde duboko u meni svaki akord je ostao urezan kao kad dečak urezuje ime koje voli u hrastovoj kori. Hrast poraste, ali ime ostaje tu. Možda ne više tako vidno kao 10 godina ranije, ali je tu. Pre 10 godina možda bi joj i otpevao ovu pesmu. Možda bi i napisao potpuno novu. Danas joj samo mogu postaviti ovu staru našu i očekivati da je nadje. Samo da je nadje, ništa više. Što je rečeno, rečeno je, a životne stvari koje nosimo sa sobom su ponekad preteške. Prosto klekneš pod teretom njihove težine ali se i dalje smešiš kad pomisliš da si pokušao. To je bitno. Osmeh. Ili bar pokušaj...

 

[Nina]

Probudio se u cik zore pre svih,mislivsi da je ono sto se desilo proteklog dana san.Otisao je iza kuce i video male maslacke kako blazeno spavaju sa svojim zutim laticama.Pogledao je svoje roze perce i hteo je da se uveri da nije sanjao.Krenuo je ka jednoj ruzi zute boje koja je venula i lagano,cvrsto zatvorenih ociju,dodirnuo je svojim roze perom.Otvorivsi oci imao je sta da vidi.Ruza je opet bila zdrava u svoj svojoj lepoti okrenuta prema jutarnjem suncu.Sokiran onim sto je video,brzo je odleteo na obliznje drvo i poceo kroz cudjenje i strah da razmislja o tome sta mu se desava.Nije mogao da u svojoj maloj glavi razume odakle njemu takva moc.Pitao se ko je on u stvari.Oduzet mu je dar pevanja zbog koga je bio jako tuzan,a upoznaje se sa natprirodnim darom koji poseduje.Tuzan i pomalo prestrasen pitao se “ ko sam ja,zasto sam ovakav,sto bas ja “.Poceo je tiho da place.Odjednom, niotkuda,stvori se Sumska vila,bozanstvene svetlo plave boje,ocima boje sunca,i krilima belim kao sneg.Gledao je svojim ljubicastim ocima upijajuci njen miris neznosti dok je sedala pored njega.

Dugo sam te trazila” rece Vila..mnoga ostrva sam obisla.Upoznala sam mnoge vredne i pozrtvovane papagaje ali ni jedan nije imao to sto ti imas.Dobrotu i nesebicnost.Zbog toga smo ti mi Sumske vile dale moc koju nema ni jedan drugi papagaj na ovome svetu.Odabran si da pomazes svima kojima je pomoc potrebna jer u tebi kuca jedno veliko srce ljubavi.Oduvek si zeleo da cinis velika i dobra dela.”

“Ali..rece Pago..ja samo zelim da imam glas kakav imaju moji drugari i da volim”...
Vila se nasmejala i odlazeci rece:”Idi i pomazi onima kojima je pomoc potrebna pa ces pomoci i sebi”

Nestala je isto kako je i dosla.Vise nije bio zbunjen i tuzan.Sumska vila nije bila pored njega ali je zivo osecao njeno prisustvo i znao je da je ona tu negde,
i da bdi nad njim..Obuzeo ga je cudan osecaj blazenstva i sa tim osecajem je otisao da spava..

 

[Plant]

.na skriveno te vodim mesto..između planina i mora.​

gde gorski vetar pjeva pjesmu

Još ne sviće rujna zora.

Ja imam šator od zvezdanog neba.
finog tkanja,...
Pođimo brzo jer strašno mi fale
Putovanjaa,...​

 

[Nina]

Ništa ne odlaži za kasnije
Jer šta se desi ako nije sada već kasnije?

Kasnije se kafa ohladi.
Kasnije se izgubi interesovanje.
Kasnije se dan pretvari u noć.
Kasnije ljudi odrastu.
Kasnije ljudi ostare...
Kasnıje život samo prođe pored vas.
I kasnıje se pokajete što niste nešto uradili...

Zato... Sada, upravo ovog momenta, kada imaš priliku.

 

[Nina]

 

[Plant]

Bilo je to vrlo inspirativno vreme "kada su divovi hodali zemljom"

Izvesna dama smatra
Da je zlato sve što sija
I kupuje stepenice za nebo
A kad tamo stigne zna da
Iako je sve zatvoreno
Lepa reč i gvozdena vrata otvara
I kupuje stepenice za nebo.

Na zidu je znak​

Ali ona hoće

Spojler

.

da se osigura
Jer reči ponekad imaju dvostruko značenje
Na drvetu pored potoka
Ptica pevačica poje
Ponekad su nam sve misli pogrešne
I zapitam se,

Postoji osećanje koje me obuzme
Kada pogledam ka zapadu,
Tu hoda dama koju svi znamo
Koja isijava belu svetlost i pokazuje
Kako se i dalje sve vrti oko zlata
I ako dobro oslušnete
Na kraju uhvatite melodiju
Gde su svi jedno i jedno je sve
Biti stena i ne ljuljati se.

I ona kupuje STEPENICE ZA NEBO

 

[Nina]

Ako su crte lica, linije života na vašem licu, mladje od vaših godina,
to znaci da je vaša unutrašnja lepota jaca u odnosu na surovost života

 

[Nina]

 

[Džudi S]

Naša veza ili samo naša ljubav, nije mogla da se ostvari. I bolje je tako..to oboje znamo. Ali, ja se pitam da li je moguće staviti tačku na nešto što se nije dogodilo, a moglo je...

 

[Džudi S]

Kad treba da se raduje, svi su tu. Kad treba da se tuguje, nema nikoga..Ali..tebi i kad se raduješ nikoga nema, samo smo tu mi..najbliži..

Želela bih da dođem kod tebe..i da ćutimo zagrljeni..

Ovo nije nimalo romantično, ali je pisano iz duše.

 

[bird again]

“Ja ne znam gdje si ti
Ja ne znam s kime si ti
U ovoj noći kad se sve
Dijeli napola
Osim bola
Ja ne znam gdje si ti
I nikad neću saznati
Da l' si našla sklonište
Kućicu i dvorište
Života svoga
Eh, da je tuga snijeg
Da se do jutra otopi
Mogao bih i ja, konačno
Kad oči zatvorim
Da se ne umorim
Eh, da je tuga brijeg
Pa da je vjetar ogoli
Ja ne bih mogao ni tad
K'o što ne mogu ni sad
Da te prebolim
Daljine nisu to
Što se mom srcu činilo
Kad je hudo mislilo
Da je sasvim dovoljno
Da ti čuje glas
Daljine nisu to
Što se za dušu primilo
Pusta su to polja nade
I barikade
Između nas
Eh, da je tuga snijeg
Da se do jutra otopi
Mogao bih i ja, konačno
Kad oči zatvorim
Da se ne umorim
Eh, da je tuga brijeg
Pa da je vjetar ogoli
Ja ne bih mogao ni tad
K'o što ne mogu ni sad
Da te prebolim.”

 

[Nina]

Odisej

Opet si se vratio, ,ali kao i svaki drugi put to nije promenilo ništa.
Noć je sakrila tvoje lice.
Čujem da neko doziva tvoje ime, i znam da je to zov tvoje divlje duše.
I dalje ne mogu da objasnim svoje misli... Još uvek odzvanjaju tvoje reči:
"Divan je prostor tvoje posebnosti u meni."
Noć je sakrila tvoje lice.
Amplituda je i dalje naš kod, molim te da se ne vraćaš više ...
Jarbol je već podignit i na njemu je tvoje ime... noć je sakrila tvoje lice.
Molim te da se ne vraćaš više...

Tanja Petrović Miljković

 

[bird again]

Volio bih da te nisam sreo
Da te nisam ljubio u noci
Da ti nisam upamtio oci
I na dugu vjernost ti se kleo.

Sve bi ljepse bilo tad
Ja sam drugi covjek sad
Ne vracaj se, reci sam ti htio
Volio bih da te nisam sreo.

Volio bih da te nisam sreo
Da mi nisi pricala o sebi
Nikad ne bih mastao o tebi
Nikad ne bi cvijet u polju sveo.

Sve bi ljepse bilo tad
Ja sam drugi covjek sad
Ne vracaj se, zbog tebe sam bdjeo
Volio bih da te nisam sreo.

Volio bih da te nisam sreo
Kad smo dugo sutjeli u tami
Za sve ovo mi smo krivi sami
Kao putnik na tvoj prag bi sjeo.

Sve bi ljepse bilo tad
Ja sam drugi covjek sad
Ne vracaj se, reci sam ti htio
Volio bih da te nisam sreo.

Željko Sabol

 

[Plant]

ČUuj, plače mesec, mlad i žut​

slušaj me draga, poslednji put.

umreću,..
pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana,​

slušaj vetar, sa lišća svelog, žutog,...

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti,... ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce zaboli:​

zagrli i ljubi granu što vene.

​

Ah, niko nema časti, ni strasti,
ni plamena dosta, da voli mene:​

No, samo jablanovi viti,...
i borovi, pusti , ponositi
​

*** Bio sam se grdno prepao. Video sam da ću poginuti. Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao.
Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja.

Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao.

Miloš Crnjanski,...​

 

[Nina]

-Pagooo,probudi se,brzo”zvala ga je vrana Dot kucajuci kljunom u okno prozora u rano jutro dok su jos svi spavali.Skocio je bunovan,protresao svoja pera i upitno pogleda vranu Dot

-Potrebna mi je tvoja pomoc..Moj najmladji vranic je pao iz gnezda i slomio krilo a maslacci i ona zloca,osica Zo, su mi rekli da ti imas cudesnu moc.
Kada su stigli do starog Hrasta ispod cijih grana je lezao mali vranic vise od pola sumskog stanovnista, polusanjivo, cekalo je Paga ne bi li se uverili u pricu koja se vec pronela celom sumom i tokom reke Zante..

Prisavsi Dotovom sinu koji je pistao na sav glas Pago ga dodirnu svojim repom na kome je roze perce zatrperilo i krilo malog vranica zaceli odmah....
Duboku tisinu strahopostovanja prekinulo je jednoglasno.. Uhhhhhh,prisutnih stanovnika sume..Od toga dana Pago je lecio stanovnike sume noseci u sebi osecaj zadovoljstva sto im moze pomoci.

Tuznoj vrbi Klo zalecio je pokidane grane.Starom dabru Zedu polomljen zub.Osici Zo slomljenu zaoku.Zeki Mou bolesnu nogu.Pecurkama Cic,ugazene crvene kapice.Zlatnoj ribici Re,zakžljalo peraje.Zirafi Lo ukocen vrat.Tigru Sahu..slomljenu kandzu.Jelenu Giru polomljen rog.Svima,samo sebi nije mogao da podari pevajuci glas.Nije da nije pokusavao.Jeste,potajno,kada je ostajao sam.Dodirivao je svoje grlo roze percetom dok se kupao u reci Zante i kljunom cistio svoja pera,secajuci se reci Sumske vile....Ali nista

 

[Nina]

Kako su godine prilazile sve je manje obracao paznju na svoj krestavi glas. Porastao je u velikog, snaznog i dobrocudnog papagaja koji je pruzao pomoc svakome kome je bila potrebna.Dok su njegovi sunarodnici i dalje pevali Pago se posvetio citanju. Citao je sve sto mu je doslo pod ruku.Nije bilo knjige u ostrvskoj biblioteci koju nije procitao.Najvise je voleo knjige u kojima je opisivana hrabrost,strpljivost,vera,iskrenost i ljubav..Znao je za ljubav..Prema roditeljima,braci,sestrama,prijateljima,deci.Cini se celom svetu,ali mu to nije bilo dovoljno.Osecao je da postoji jos jedna,ona prava,iskonska ljubav koja se dozivi jednom ili nikada.Ljubav koju je cekao.Bio je strpljiv mada je u zadnje vreme hvatao sebe kako polako gubi nadu.Bio je kao suvi sundjercic,zeljan da se natopi te ljubavi toliko da se preliva.Da primi ljubav i da je uzvrati u svoj njenoj lepoti.

 

[Plant]

"Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi.
Ja sam joj rekao da ode.
Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama.
Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu.
Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku.
Dosta je bilo.
Ako je ljubav, naljubio sam se.
Umoran sam.
Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem.
Žao mi je sebe samog.
Ali mi je žao i žita.
Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi.
Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna.
Sve to priznajem.
Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje.
Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi.
A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću​

 

[Plant]

*moje mezimče - "Swingtime"​

Naravno ,onda nisam imao pojma o psihologiji.
Samo sam znao da psiha bere cveće. Zašto, ni danas ne znam.
Očito izmedju njih postoji neko srodstvo.Što je neko više duša, tim je više cveće.
Cvet kao duhovni organ biljke je simbol duše.
Cveće bere duša. I sebe bere.
Cveće je jedina slika na zemlji u kojoj duša prepozna sebe .
Jer duša ima miris i Heraklit kaže da nematerijalne duše po mirisu se prepoznaju na drugom svetu .
Brati cveće znači cvetati,a to znači izaći u nepoznato kroz jednu kapiju.
Kada uberem cvet, prelazim preko mističnog mosta.
Kuda, ne znam.
Ali znam da cu učestvovati u neobjašnjivim divotama i da se otvaram prema dosadašnjem smeru bića.

Bela Hamvas ,,Psihologija branja cveća"​

 

[Nina]

"Ukoliko neki čovek stoji niže u intelektualnom pogledu, utoliko za njega sam život ima manje nečeg zagonetnog: njemu izgleda da se sve, onakvo kakvo je i što postoji, samo po sebi razume... Filozofsko čuđenje uslovljeno je višim razvojem inteligencije, ali ne i samo njom, već je, nema sumnje, saznanje da smo smrtni, a uz to i posmatranje patnje i nevolje života ono što daje najjači podsticaj filozofskom osvešćenju i metafizičkim tumačenjima sveta."

Artur Šopenhauer

 

[Nina]

Bilo je u njegovom zivotu devojaka.Mnoge papagajke su mu se udvarale i zavodile.
Medjutim,on ih je na kulturan i prefinjen nacin odbijao da se ne osete povredjeno.Odbijao ih je zato sto ni jedna od njih nije imala onu iskru u sebi koja mu je bila potrebna da bi zapalila vatru ljubavi u njemu i on je to osecao i znao.U tim danima samoce najcesce je odlazio u setnju do reke Zante,zaboravljajuci bar na kratko na svoje obaveze koje je imao i sa uzivanjem mastao o ljubavi svoga zivota. I tog popodneva je setao kada je cuo da neko zove u pomoc.Poleteo je da vidi sta se desilo i ugledao je prizor od koga se sledio.Na strmoj litici lezala je papagajka sva ugruvana,iscasenog krila i uplakana..Prizor je bio nestvaran da je par sekundi stajao ukopan a onda je pritrcao i kleknuo pored nje.Lepa nepoznata papagajka sa plavim perjem i svetlim ocima ga je pogledala i jedva cujnim i bolnim glasom rekla:”Molim te, pomozi mi.Previse me boli.Samo pazi da me jos vise ne povredis”.Pago se nasmesio i rekao: Veruj mi..

Dodirnuvsi je svojim perom u trenutku je osetio treptaj u sebi i doziveo osecaj koji je cekao celog zivota zeleci da svoje pero nikada vise ne pomeri sa nje.Ona se pridigla,razmahala krilima,okrenula se par puta oko sebe,poletela pa se vratila sletevsi tik ispred njega.Pogledala ga je u njegove ljubicaste oci i rekla:”Ovo je bozanstveno.Kako si to izveo.Reci mi,molim te,molim te.Ja sam zadivljena.Nista me nije bolelo”.

 

[Nina]

Plava papagajka se smejala od srece.”Ko si ti nepoznati...Hoces mi reci”?
Nije prestajala sa pitanjima i skakutanjima oko Paga koji je cutao i gledao je uzivajuci u njenoj lepoti i veselosti..Po prvi put mu je necije cavrljanje i ispitivanje prijao,po prvi put je uzivao zaneseno gledajuci njene prelepe oci koje su se razlikovale od svih ostalih koje je do sada video.Bio je zanemeo od osecanja koja su izvirala iz njega i koje nikada do sada nije osetio.
Trgo se tek kada ga je ona pitala:”Sta ti je.”?
-“Nista ,samo mi je drago sto te vidim tako srecnu
-Imas divan glas” rece mu ona.

Bio sokiran onim sto cuje.Misli i osecanja su se toliko uskomesali u njemu da nije znao sta da kaze na to osim da je pita kako se zove, ne mogavsi da se tog trenutka ne seti sumske vile.”Ovo je tvoje maslo Vilo Sudbino” povikao je svojim predivnim, mekim i barsunastim glasom,prema nebeskom plavetnilu

-“Moje ime je Tea, a tvoje”?
Izgovarajuci svoje ime prisao je Tei i rekao:”Dugo sam te cekao”.
-“Znam,i ja sam tebe trazila u svojim snovima dok sam bila zatvorena u kavezu.”
-“Hoces da pricas o tome”..rece Pago

Tea ga je posmatrala par minuta kao da je procenjivala da li mu moze verovati.
-”U redu,kako sam sada konacno slobodna i imam vremena na pretek, ispricacu ti.”

Ova prica traje i dalje i nema kraj..Tea i Pago tek treba da je ispricaju

 

[bird again]

 

[bird again]

Ne moram nikome nista objasnjavati, umorio me zivot, jedino sebi i dragom Bogu. Od nikoga ne trazim nista, idem stazom koju sam sagradila, polako uceci svakim danom što je to ono sto nam pruza tajanstveni otok. Otok na kojem se dobro osecam, ali dodje vreme kada se covek umori od puno toga.

Umorna sam od praznih prica koje svaki dan cujem, od beskicmenjaka koji pokusavaju nesto dokazati…

Umorna sam od pokusaja da me uvedu u traceve, ljudi svoje nedostatke nadopunjuju tracajuci i ogovarajuci druge, pritom ne znajuci što je prava istina, pritom ne znajuci da to nekome zadaje bol.

Umorna sam od cudjenja: kako si ovo? – kako mozes ono – pustite svoju mastu i kreativnost na svetlo, sanjajte vise, usudite se, zivot nema reprizu.

Umorna sam od medijskih savrsenstava, prelepih zena , isklesanih tela bez mana, pruzajuci lazni prikaz i privid onima koji ne znaju kako je u stvarnosti. Niko nije – niti moze biti – savrsen, budite ono sto
jeste sa svim nedostacima i pretvorite ih u kalupe zadovoljstva.

Umorna sam od svakodnevnih kukanja i jadanja. Sta ti nedostaje – imas zdravlje, krov nad glavom, porodicu, podrsku. Nisi medju postotkom onih potlacenih, siromasnih , bolesnih, koji se svaki dan mole Bogu da ih uzme sebi.

Umorna sam od onih koji bi svojim idejama stvorili Mir u svetu, a svome detetu kupe puske , pa se deca bezbrizno igrajuci upucaju brata ili sestru.