Život pisan srcem

[Plant]

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti moj delo – a sve drugo,.. - tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam,..
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i,.. još ću, bar se nadam,..
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
....
Klik na sliku**
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo greha mog' niko od vas neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

( Veliki duško trifunović) ​

 

[Nina]

-Zar nije cudno, možemo vidi samo našu spoljašnjost,a skoro sve se dešava iznutra?
-Ima li necega tamo?
-Ne znam
-Pada mrak
-Zamisli kakvi bismo bili kada bismo se manje plašili.
-Vecina starih krtica koje znam
manje je slušala svoje strahove
a više svoje snove.

-Šta ti sanjaš?
-Kucu.
-Kako izgleda?
-Ne znam. Nisam siguran.Ali znam da mi treba jedna.

 

[Plant]

Vezati ću sjećanja
Da ne lete nikuda
Da ne lete nikuda
Jer su gorkog okusa

Nije more toliko
Veliko ni duboko
Da u njega stanu sve
Uspomene na tebe

Sve da hoću
Ja ne mogu sebi sakriti
Da sam na te
Slab ljubavi
​

 

[Nina]

„Za 20 godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi.
Stoga, odvežite konopce. Otplovite dalje od sigurne luke. Uhvatite vetar na svojoj plovidni.
Istražujte. Sanjajte. Otkrivajte.“

S.B (Sarah Frances Brown)

 

[Mister]

MAKARONI SA KEČAPOM​

Sedeo sam naspram tebe i posmatrao te.
Ti si moja vršnjakinja, koleginica sa
fakulteta, komšinica i dobra
drugarica.

Oboje smo u konfliktu sa očevima
i ne znamo da plivamo.
Čak nam je i horoskopski znak isti.
Vremena su, kao i uvek, bila teška
mi daleko od kuće
živeli smo u skromnim sobama
i često bi nas
morila glad.
Delili bi sve što imamo.
– Imaš li još onih bonova za menzu – pitala si.
– Nemam. A tvoje konzerve?
– Juče je i zadnja otišla. Odakle ti uopšte oni bonovi?
– Preturao sam po gazdinom tavanu i pronašao neke porno-časopise.
Trampio sam ih za bonove, sa onim ćaknutim Bosancem iz susedne ulice.
Cela dekada, ručak i večera.
Potom bi se oboje
glasno smejali.
– Ja držim dijetu, ali spremiću tebi, imam ovde
makarone, kečap i neko ulje, brzo će
biti gotovo – rekla si.
– Hvala – rekao sam.
Ubrzo si pred mene stavila tanjir
pun tanjir makarona
sa kečapom.
Probao sam zalogaj, žvakao, progutao.
Nije išlo.
Pokušao sam da budem hrabar i nastavio
ali imao sam utisak da jedem
užeglog pacova.
– Zašto ne jedeš, šta nije u redu?
– Ne mogu. Nije do tebe, jednostavno ne mogu.
Možda je neki sastojak pokvaren. Izvini.
Rasplakala si se.
Plakala si tiho, pa sve glasnije.
– U redu je, u redu je – pokušavao sam da te utešim.
– Izlazi napolje! Idi, ******!
Počeo sam da perem
tiganj.
– Ostavi to i idi! Samo izađi! Idi, molim te!
Izašao sam, kvaka, vrata
pa niz trošne drvene stepenice
dvorište, kapija, bio sam na
ulici, otišao sam.
Jedino što sam tada
mogao da
učinim.



Marko Antić

 

[Nina]

Bilo je hladno tog dana.Sneg je padao vec treci dan.Cupkala je na semaforu kod Konaka cekajuci zeleno da predje i duvala preko rukavica u vec smrznute prste.Konacno semafor se zazeleneo.Pozurila je ka ulazu u park i stala.Sve je bilo belo i netaknuto.Ni otiska necijeg stopala, ni tragova pasa lutalica ni malenh tragova pticijih nozica.Bila je zatecena i ukopano stajala ne mogavsi da zakoraci i narusi taj mir i taj prirodni sklad.Plasila se se da ce svojim dahom stresti sneg sa povijenih grana jela i simsira i stoletnog platana koji je natkrilio i zagrlio Konak kao svoje dete.Zakoracila je i polako kao lopov krenula samo njoj znanim putevima.Koracala je dok je sneg skripao pod njenim nogama i nije joj bilo hladno. Pogledala je na sat.Bilo je vec vreme da se pojavi.Znala je da ce doci kao i uvek.Uostalom on je pozvao i zamolio da dodje bas ovde u ovo vreme.Htela je da ga pita preko telefona zasto bas ovde, ali nije.Znala je vec tada, zasto..Ustvari,znala je to vec duze vreme. Znala je da je njihovom vremenu dosao kraj.Jedino nije zelela da to bude ovde na ovom mestu.Imao je hiljadu mesta.Imao je hiljadu nacna ali kao i uvek birao je pogresne. Koracala je dalje secajuci se njihovog prvog sastanka, tamo kod restorana. Poslednja klupa,jos uvek je tu posle pet godina.Sada se ne vidi ,prekrivena je snegom.Isla je dalje ka drugom delu parka ,njihovog parka, kako su ga zvali.Presla je ociscenu ulicicu i usla u njihov deo.Ugledala ga je.Coveka koga je volea.Stajao je kod mostica sa rukama u dzepovima glave uvucne u sal i kragnu od kaputa i kao uvek bez kape na glavi. Gledala ga je iz daljine kao da ga prvi put vidi,pomislivsi kako je lep..

 

[Nina]

-Znam kako izgleda kuca.
-Stvarno?
-Da.
-Ima zidove, krov, zvono iznad vrata i kolace na svakom prozoru.
-Mislim da je to poslasticarnica.
-Zar to nije vrsta kuce?
-Ne možeš živeti u poslasticarnici.
-Zašto ne?

 

[Nina]

-Da li si dugo ovde?
-Tako se oseæam.
-Jesi li se izgubio?
-Ne.
-Mi jesmo, ali imamo plan.

 

[Nina]

-Suze padaju s razlogom.I oni su tvoja snaga, a ne slabost.
-Šta je najhrabrija stvar koju si ikada rekao?
"Upomoc."
-Traženje pomoci nije odustajanje.
-Odbijam da odustanem.

 

[Nina]

-Ponekad želim reci: "Volim vas, sve."
-Ali mi je teško.
-Zaista?
-Kada velike stvari izgube kontrolu,fokusirajte se na ono što volite i što vam je ispred nosa.

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Branko Lori]

 

[Nina]

Ako te neko igrom slučaja
Za mene upita
Ili ime mi spomene reda radi
Molim te reci
Ko zna gde je

Valjda
Još uvek po sebi skita

Možda plače
Ili se naglas smeje
Sa njim čovek nikad načisto nije
On sam sebe laže
On se od sebe krije...

Lider

 

[Plant]

Donesi mi bokal vina,..
bokal vina, curo finaa,
donesi mi od onoga.. od onoga rumenoga..
da zaboravim sve

da zaboravim svee..

 

[.Gogilli.]

 

[Nina]

Oboje smo sledili zov mesa i krvi
nikada te nisam pitala "zasto"!

Noc je dosla tiho,nezno
i slomila me kao kristalnu casu!

 

[Nina]

Kada se sretnemo


Kada se budemo sreli
prodji i ne reci nista, cuti,
pravi se da ne vidis
trzaje tela, pogled vreli,
ni suzu koja mi oko muti.

Prodji ako se ikada sretnemo,
ostavi meni sve uspomene
neka ko plima navale,
neka boli secanje.
I zato prodji pored mene
dok te moje ruke nisu zvale.

Idi od mene daleko, daleko,
da ne vidis nikad jesen
u mojoj kosi,
ni oko kako rosi,
neka taj susret bude za mene melem,
i da ne boli ostro, nego meko, meko!

Autor : Milenija Josipovic

 

[Mister]

SA LADOLEŽOM JE POČELO​

Pisma odveć ne pristižu
na moju adresu.
Ni od kucanja zapravo
nema mnogo vajde.
Od trenutka kada se ladolež
razvio kroz grudi i obojio sve u plavo.
Fali mi tvoje ružičasto mastilo.
Zašto ne pišeš?
Zar nemaš baš ništa da mi kažeš?
Zar sam osuđena da bez tebe postajem reka?
Zar nema onog prauzroka,
prvobitnog greha?
Bilo čega?
Slušala sam otkucaje
u natečenim kukovima.
Kažu da te volim.
Kažu i da ne smem.
Kažu razliva se tuđa krv kroz moje telo.
Kažu rastem, tonem, grizem, ujedam, branim.
Kažu bol je katkad nuspojava sreće.
Nema sreće.
Samo ti i ja.
A koja od nas dve ne postoji?

​

Emilija Deljanin

 

[Nina]

Osecala ga je iznad sebe, okrenuta ka jastuku oslonjena na kolena.Gubila je osecaj za prostor i vreme, izvijena,dok joj je pritisak njegove ruke na glavi mutio svest .Osecala je sitne kapljice znoja koje su joj kapale na ledja dok se kretao napred, nazad a drugom rukom klizio od njenog potiljka i vrata, do butina i nazad.Telo joj je pulsiralo a soba se vrtela kao ringispil dok su se kretali u istom ritmu.Nije zelela da stane.Ni da izlazi iz nje,a ni da svane.

 

[Plant]

,..ajd' majke ti -

Ko te ljubi kad nisam tuu ??
​

 

[Nina]

Znala sam da ces se dogoditi kao sto znam da ces se pojaviti cudnom setom pozvan.Znam i trenutak kad bi me zgnjecio u mom postojanju kao malinu,a onda napises ili kazez samo tu jednu rec, suzdrzavajuci se..volim tu hrabrost na granici bola. Pokupi sve otkucaje mojih misli u jednu tacku na dnu mojih ledja i na dnu tvojih ledja.Tu ih vrti, vrti i prostire ih po misicima, zateze i skripi. Otvara nove i nove konacnosti. Sada razumem sta si mislio o dusama. Zovem to pripadanje.A onda bljeskom munje osetim i nju uz blagi osecaj resenosti i moje svesti koju poslednjih dana pakujem a zbog nje opet uredno odlozim za neki drugi dan. Dogadja se to u nekom meni nepoznatom ritmu koji ne uspevam da promenim. Kao da mi godi to odlaganje mene u mariginu vlastitog nemanja hrabrosti. A nocas sam bila sva u nemirima.

 

[Plant]

..
..
​

 

[Nina]

Vozim se u ovo mokro i sumorno jutro i razmisljam da li muskarci i zene uopste razmisljaju o nekim stvarima kada rese da imaju decu ili im se to neplanirano dogodi? Da li uopste pre nego krenu da vode ljubav sa nekim razmisljaju o tome da mogu stvoriti zivo bice koje ce povuci na njih klempave usi ili dugacak jezik, malo kose ili maljavost po ledjima; da li razmisljaju da ce preneti nekom neduznom bicu svoju pohlepu ili gramzivost? A onda shvatim, da cak i da razmisljaju, briga ih. I dotuce me to.

 

[Plant]

​