Život pisan srcem

Я прост так… хочу с тобой побыть, Прижаться к тёплому, надёжному плечу, Но это не сегодня, а потом… О, боже, как же много я хочу… Я просто так… хочу с тобой побыть Хочу, чтоб ты мне много рассказал, Но это — не сегодня, может быть И я согласна, чтобы ты молчал… Мне, просто, нужен твой спокойный взгляд, Твои объятья, твои руки — крылья… И пусть болтают всё, что захотят Доброжелатели, враги и остальные… Я очень сильно быть хочу с тобой, Делить с тобою ужин и постель Но это — не сегодня, милый мой, Хотя мне очень хочется… поверь… Всё на потом… а как же быть сейчас? Когда мне так тревожно без тебя, Когда мне, просто, невозможно стать Счастливой женщиной сегодня… без тебя… Я просто так… с тобой хочу побыть Поговорить о чём и ни о чём… Хочу сказать, как я люблю любить, Уткнувшись в тёплое, надёжное плечо…
 
Nina:
Ne volim kada me duša boli

Ne volim odsustvo stida koje se kod vecine ljudi izgubilo, a ne volim ni rec – izvini
Kliknite za proširenje...
ExEGOVRWgAkEYMh
 
Light Blistering, so bright Re-align my core Lenses open wide Coming into form The imprint of a life Too late you're calling out my name To raise me up out of my grave Alive in memory I'll stay If you shun these waters where I lay Night Curtains coming down Into the shade I stray Losing all I've found To my own dismay My season has come to an end Too late you're calling out my name To raise me up out of my grave Alive in memory I'll stay If you shun these waters where I lay Leave me to rest Too drained to rise To try to detect Any light at the end of the tunnel...
 
Crni pas i crni snovi

Noc je odavno odmakla dok sam lupajuci potpeticama o asfalt zurila kuci sa osecajem kajanja sto sam uopste izlazila da bi provela jedno lose vece.Svi su bili nesto rasuri ,raspolozeni samo za beskrajne rasprave o najcesce nebitnim stvarima ili bitnim, samo meni nezanimljivim.Ne,nisam ga videla jer mi se prikrao iz mraka i iza ledja.Samo sam cula potmulo rezanje i udarac njuske u ruku koju sam instiktivno podigla da bih se zastitila..Potrcala sam trazeci spas u nekom od ulaza.Sledece sto sam osetila bio je ujed za list leve noge.Vrisnula sam ali samu sebe nisam cula od zaglusujuceg pucnja.Bile su to sekunde kao vecnost.Ja,nepoznat covek sa pistoljem u ruci i veliki crni pas koji je umirao na asfaltu.

-Zasto,pitala sam nepoznatog.
-Obecao sam da cu to uraditi ako jos jednom bude nekoga napao.Suza mu se slivala iz obraz.

Posrnula sam

-Mozete li,zapita me nepoznati.
-Ne,rekoh, pomogao mi je da dodjemo do kola i smestio na prednje sedište.

Psa je stavio u gepek.Obuzelo me je bunilo.Kada sam dosla malo sebi,lezala sam na stolu u prijemnoj ambuilanti.Do mene na istom takvom stolu lezao je veliki crni pas.Gledao me je mrtvim ocima.Zaplakala sam.

Trgla sam se iz košmara.San je bio tako ziv,tako cudan,tako naslucujuci.
Pitala sam se.Ko ce me to ujesti i izadti.Neko hoce.Samo da to ne bude neko koga volim,do koga mi je stalo i kome verujem.
 
OBJAŠNJENJE

Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.

Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Miroslav Antić
 
Moja pisma ne stižu nikome

Često pišem.
Gomile riječi na bijelom papiru
upućene nekome ko ih nikad
neće pročitati.

Silne misli, ideje, osjećanja
zauvijek ovjerena osušenim tragom
suze leže na posljednjoj polici
i čekaju.

Bezbrojne priče o ljubavi, sreći
bolu i smijehu nikad neće
izmamiti suzu onoj kojoj
su napisane.

Nemam hrabrosti zalijepiti marku
i razdvojiti se od njih ubacivši
ih u poštansko sanduče.

Većina ih tako i dalje mirno čeka da
ispriča nekom kako sam plakao
kad sam bio sretan,
i kako sam se smijao u trenucima
kad mi se duša raspadala od bola.

Da kažu zašto sam noćima
budan sanjao zvono na vratima
iza kojih sam jasno vidio nasmijano
lice, iako nije bilo ničega.

Možda i ne treba da se zovu pisma
jer ipak neće stići nikome,
no ja ću pisati i dalje i bacati ih
u vatru u nadi da će ih dim
nošen vjetrom odnijeti na adresu
onoj kojoj su napisana.
ne.znam_.kako_.da_.te_.nadjem.blacksheep.rs_.png

Bojan Ždrale
 
Sinoc sam imao krila
poletio u nebo visoko
tako si blizu bila
tako duboko

Sinoc su igrale sjene
mirisala na med tvoja soba
nesto si htjela od mene
u ono vrelo gluho doba

Ref.
Ostat ce istine dvije
tvoja da niceg bilo nije
moja da bolujem
kao nikad prije

Bog mi je svjedok za ljubav
htio sam nekog bore da mi brise
htio sam ti bit' oluja
a ti si htjela malo tise

Sinoc su igrale sjene
mirisala na med tvoja soba
nesto si htjela od mene
ali nisi smjela da probas
 
Sretnem nepoznatog čoveka na ulici koji mi priđe, i kaže:
'Znate, ona vaša pesma...' - spominjući upravo onu koju sam ja odbacio - '...toliko je moja, u njoj sam našao sebe'

Eto, tako se poljuljam i pomislim, kako svaka pesma nađe svog čitača.
Pesnik je veći, što se više ljudi nađe i prepozna u njegovu pesništvu.
Poezija iliti čarolija. Jedan je pesnik napisao čak i pesmu da će svi pisati poeziju, ja sam odgovorio: - Neće svi, samo neki. Nije svaki pesnik koji piše pesme. Ali,ko će taj biti, koji će reći: pesnici na jednu stranu, a oni koji pišu pesme na drugu. Nema toga. Možda je i u tome sva čar, čarolija.
Dragutin Tadijanović (iz intervjua 1995.)
 
K-LINK-A

nađi me na fejsbuku
majspejsu i blogu.
cimni me na skajpu
gmejlu, msn-u.
gugluj me, jutjubuj
al se prvo loguj
da možeš da rejtuješ
i forvarduješ frendu.
šibni mi na hotmejl
šapni mi na četu
apdejtuj svoj status
na našem prvom dejtu.
čekiraj mi inboks
stavi me na desktop.
znaš moj juzer aj di
daću tu i pasvord.
edituj mi profajl
eduj me u kontakts
šeruj sa mnom info
dilituj mi kukiz.
stavi me u fejvorits
a nikad na ignor.
klikuj na link
da riduješ sam mor.

Minja Bogavac
 

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor'o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al' ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad! -

Oprosti mi! oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al' to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa - ništa! -

Oprosti mi! oh, oprosti!
oprosti mi reči u milosti,
što te moli
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
more krvi ustma mi se pope,
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci', u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj! -

Što me glediš?
hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - -
šta ostane štogod - da te svetu tuži! -
Bar toliko da te čuti može, -
mili Bože! -
tek iz tvojih usta pokajku da primi:
Oprosti mi! -

Laza Kostić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top