Život pisan srcem

************
O, ja hoću bezumno da volim;
Sve postojeće da ovekovečim,
Sve bezlično - da očovečim,
Nedogodivo - da dogodim.

Nek davi života težak san,
Nek me umor u tom snu bije -
Možda će veseli čovek mlad
Reći o meni mnogo kasnije

Pratamo za nezgrapnost bez kraja -
Možda ga pokrenu baš ona ista?
On je - dete dobra i sjaja,
On je - slobode pobeda čista.

Aleksandar Blok 5.februar 1914
 
SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI Branko Miljković

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
 


STARINSKA MOLITVA ZA EMILIJU

1.
Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

2.
Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi,
ne moram da budem ja,
nek ona živi...

3.
Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.

4.
Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući,
i jesejne uspavanke.
5.
Nek joj se ispuni želja:
stara klupa,
niska kuća izvan grada.

6.
I kad zbraja dane,
nek se seti mene
i mojih molitava...

7.
Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.

8.
A kad joj mreti dođe,
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.

9.
Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.
10.
Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.

11.
Nek umre samo posle mene,
ma gde se obreo,
i ma gde bio.

12.
Amin

Slobodan Boda Marković alias Libero Markoni
 
DEVOJKA


Ona to u senci gloga
Noć i srnu oponaša.

Ona to okom i usnom
Svetlost pali i gasi.

Ona to ona pred veče
Samo zbog nekog koga voli:

Prostor u crveno boji
Mesečinu u dva rebra odeva.

A samo da vidi oko znano
A samo da vidi oko znano.

STEVAN RAIČKOVIĆ


 
Ne, ja neću ni od čega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.
Ne, ja neću nikakvu podelu!
Ne, ni život ne želim u delu.
Neka mi se sve svali na pleća!
Ja i tugu želim celu,
kao što želim da je cela sreća.
Pola hocu samo od jastuka
na kom leži, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

 
Love of my life - you've hurt me
You've broken my heart and now you leave me
Love of my life can't you see
Bring it back, bring it back
Don't take it away from me, because you don't know -
What it means to me

Love of my life don't leave me
You've taken my love and now desert me
Love of my life can't you see
Bring it back, bring it back
Don't take it away from me, because you don't know -
[- From:
 
OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi

i ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo - tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne

i samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić
 
KRAJ

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada
da ostavim jednu nostalgiju dugu
pa sve kada prođe, da se sećaš tada
sa bolom na sreću, sa radošću na tugu

Hoću moja ljubav, kad sve jednom prođe
da u tebi umre, kao u dan sivi
što mre grm ruža: miris koji dadne
to je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje
i kad opet htedneš čuti moje ime
hoću da se ono u tvom srcu čuje
ko šapat poljupca i uzdisaj rime.

Miroslav antić
 
Senka

Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žalis ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne zeliš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadješ hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ života komadić zreli.
Il crknes, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli.
Miroslav Antić
 
Ne ruši sve mostove

Ne ruši sve mostove mozda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne ruši sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andrić
 
Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac
 
Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje

Jesam tvoje
Najtvoje :heart::heart::heart:
 
Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada ...

I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.

Jovan Dučić
 
Dobar dan tugo -Fransoa Sagan

Ustežem se da tom nepoznatom, bolnom i mučnom osećanju nadjem lepo i ozbiljno ime - tuga. To osećanje je tako sveobuhvatno, tako sebično, tako potpuno, da se pomalo stidim što mi se ranije tuga uvek činila časnom. Poznavao sam, naime, jedino dosadu, kajanje, mnogo redje grižu savesti, a nju ne. Danas me, medjutim obuzelo nešto kao svila, nešto meko, nešto što me razdražava, udaljuje od ostalih."
..........................................................................................................................................................
"Jedino me još u krevetu, pred zoru, kada čujem samo huktanje automobila po pariskim ulicama, katkad iznevere moje misli i onda se vraća leto sa svim njegovim uspomenama. Ana! Ana! -Dugo i tiho, ponavljam to ime u tmini. I onda se u meni radja nešto, što zatvorenih očiju dočekujem pod njegovim pravim imenom. - Dobar dan tugo!"Ustežem se da tom nepoznatom, bolnom i mučnom osećanju nadjem lepo i ozbiljno ime - tuga. To osećanje je tako sveobuhvatno, tako sebično, tako potpuno, da se pomalo stidim što mi se ranije tuga uvek činila časnom. Poznavao sam, naime, jedino dosadu, kajanje, mnogo redje grižu savesti, a nju ne. Danas me, medjutim obuzelo nešto kao svila, nešto meko, nešto što me razdražava, udaljuje od ostalih."

"Jedino me još u krevetu, pred zoru, kada čujem samo huktanje automobila po pariskim ulicama, katkad iznevere moje misli i onda se vraća leto sa svim njegovim uspomenama. Ana! Ana! -Dugo i tiho, ponavljam to ime u tmini. I onda se u meni radja nešto, što zatvorenih očiju dočekujem pod njegovim pravim imenom. - Dobar dan tugo!":sad2:
 
PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin 1915
 
*****

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

***** mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...

Sergej Jesenjin
 
Ko je ljubio taj ne ljubi više

Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz žar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa keženjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nežan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćes u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U čorsokaku s drugim ćes se naći,
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću mozda u šetnju izaći
i sa tobom ponova se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći.
-Dobro veče!, reći ćes mi s tugom.
-Dobro veče, i ja cu reći.

I nista neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

Sergej Jesenjin
 
KAČALOVLJEVOM PSU

Za sreću, Dzimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći…
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Dzimi, daj mi šapu ti.

Oprosti, mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da živet nije lako
i da na svetu često dobro nije.

Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.

Bas djavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć, ko drug pijan,
eto, grliš ga i ljubiš bezmerno.

Mili moj Dzimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al najtužnija, reci, medju njima
da slučajno nije kada dolazila?

Doci ce Ona, kunem ti se, prisan,
i kada upreš u nju svoje zene,
za sve sto sam kriv i za šta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

Sergej Jesenjin:(
 
Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
Da stigneš do onoga što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja,
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda,
Da dopreš do onoga što nisi
Moraš proći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.

Tomas Sternz Eliot
 
"Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago,taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je več grlo presečeno, a on se još nada, pa beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gadjajte ga, on če se jos uvek nadati; ali pročitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on će poludeti ili zaplakati. Ko kaže da je ćovekova priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su pročitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a zatim mu rekli:"Idi, prašta ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekovom se ne sme tako postupati!"
F.M.Dostojevski - IDIOT

Dostojevski, "Idiot"
 
Ja!- Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana odredjuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

Ivo Andrić -. Prokleta avlija
 
,,Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog''.


"ne smem sebe nazvati covekom koji je dosao do saznanja. Bio sam tragalac, i jos sam to, ali ne tragam vise po zvezdama i po knjigama, pocinjem da osluskujem ona ucenja kojima sumori krv u meni. moja povest nije prijatna, nije slatka i skladna kao izmisljene price, ima ukus besmisla i pometnje, ludila i sna kao i zivot svih onih ljudi koji vise ne zele da se obmanjuju."

Herman Hesse Demijan
 
STAZE

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.
U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

Ivo Andrić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top