Život pisan srcem

„Ljubav bez maske“

samo par stvari

jedan sunčan dan

osmeh na licu

i odlazak u prirodu.



šta je sreća

do trenutak?



samo zadovoljstvo sobom

dobar film

zanimljiva knjiga

i muzika, kao sa ploča.



zar nam treba

mnogo,

kad nas

tako malo

čini srećnim?



ruka u ruci

miris proleća

dve stolice na tersi

i spokoj.



šta nas čini nespokojnim

do ostvaren san na javi?



jedan poziv menja sve.



zašto smo onda nezadovoljni

nakon svakog pokušaja

da ubedimo suprotnu stranu

da smo baš mi u pravu?
 
322077-1.jpg


Хтела бих да те волим више него што могу
Окренута од света
– без времена и простора
– бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа....

(Milena Pavlovic Barili
 
322539-1.jpg


Osecam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak ludje i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari....


Mika Antic
 
309726.jpg


...Ne govorim ti bas u zadnje vrijeme da te volim
i ne gasim ti svjetlo u ocima prije spavanja
ne govorim ti nesto njezno i ne grlim ti dusu
ali ovo ti moram reci previse je gorkog i ljudi su grubi
pa ako i ne govorim jos uvijek te ono najljepse u meni voli i ljubi...

(Zeljko Krznaric
 
1600664-1.jpg



I, tako....
A možda i ovako.....
Tražim put do Meseca....
i saputnika koji ne postoji....
Nežnost u hermetički zatvorenim koferima....
Malo besmisla i očaja u džepovima.....
I poneka zvezda u oku....
Sakupljam mrve bezumlja i molim se....
Molim se da poživim još ovaj tren
dok ti otkucajima srca šapućem koliko te volim.....

(neznost
 
Još samo da se naviknem da te nema
da se ne odazivam pozivu iz mene unutra
mi nemamo više svoje ni danas ni sutra
Pravim se da čula nisam taj zov
mirna sam i ledena poput stene
poput ugasle sveće nešto u meni vene..
Nespokoju ne dam da me budi
ućutkujem reči koje mi se otimaju
suzi naredjujem da stane
znam, biće sve bolje ujutro kad svane
I muzika više neka ne svira
i sve što na tebe liči neka ućuti
Nikada te više neću moliti da oprostiš
niti želeti da moje vatre poljupcima gasiš.

ya+video+klip+5.jpg
 
Poslednja izmena:
" Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosaðujem, cak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosaðujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o cemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o cemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Cak se i zveri koji nas proganjaju lepo slažu meðusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao deciji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A cesto pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osecam dobro."

Ana Gavalda - "Voleo sam je"
 
...Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima,
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire. Zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje, po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila?
Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem.
Progovori i kazi mi nesto...
Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru?
Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima?
Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama?
reci mi, ljubavi. Kao i sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi.
Kakav ces biti?

Kahlil Gibran,Slomljena Krila
 
..Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da bezi, dok ona plavi sve iza njegovih ledja, da ne mora da bezi u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka brise tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naxa beznadezna uskladjenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas stiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana secanja, koja vise ne prave razliku izmedju sveta kroz koji smo usput prosli i senki koje je on bacio na izbusenu vetrovitu glavu, dok smo bezali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato sto nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadezno neadekvatne, i tako bezimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo nista drugo do prica koja govori o svemu sto smo propustili...

Kristijan Grendal - Tisina u oktobru
 
Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić, Povratak nade
 
Ljubav je uvijek nova.
Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet æemo od gladi, gledajuci bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba iæi za ljubavlju ma gdje ona bila, cak i kad to znaci sate, dane, tjedne razocarenja i tuge.
Jer u casu kad krenemo ususret ljubavi, i ona krece u susret nama.
I spasi nas.

Paolo Koeljo - Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala
 
Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor.
Polovina svega što imamo, ili činimo,
polovina vremena, snage ili lepote,
naših poslova i putovanja ostaje nama
na raspolaganju, a druga polovina ide Bogu.
Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama,
a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na
lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom
polovinom naše ljubavi ovde desilo…

Milorad Pavić
 
Vlada Vasiljevic i Ja

Danas samo cutim i ni reci ne progovaram
Povremeno uzdahnem,onako duboko
Pa okrenem glavu,prema tamnom uglu moje sobe.
I zatvaram svoj pogled u tami..

Danas mi tama treba,svetlost mi danas smeta
Sklopljene usne moje ,sada cute
A ja danas usne svoje zatvorene drzim
I pricam,zatvorenih usana.

Pitaju me,a zasto ja danas cutim
Slezem ramenom i ne znam,ne znam zasto.
Da li zbog njega i njegovih zelenih ociju
ili se sama vasiona poigrava mislima mojim.

Eh,kada bi on znao da su moje reci danas mrtve.
I da cu ga opet nocas sanjati.
Mozda bi me naterao da progovorim
Mozda bi rekao da zauvek cutim.

Danas samo cutim i ni rec ne progovaram.
Danas su moje misli umrle.
U ovom sumornom danu.
Ja u tami trazim spas.
 
Fairy_book_by_arventur.jpg



Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego
kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost. I budi
dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

Mika Antić
 
Nekada se jednostavno odlučiš da sve radiš u tišini.Razlog je prost. Manje komplikacija i rezultat je bolji,a zadovoljstvo je veće. To su životne finese gde se čovek prebacuje sa jednog na drugi kolosek, da sebi život učini bolji, lepši ili podnošljiviji. Menja navike.Obično zbog drugih. Što manje ljudi zna, ono što ne treba da je njihova briga, to bolje. Odjednom se onda, u toj dotle nepoznatoj tišini, otvori prostor neslućenih razmera i vidici sjajnih mogućnosti.Treba samo da se prilagodimo. I sve može...
 
Ljudi se nekad zapute, zaokupljeni mislima,nekim dogadjajem ili osobom, tako da ni ne primete da su svoju sreću zapostavili, idući stranputicom. Da bi je vratili moraju otići na mesto gde je zaboravljena i odatle krenuti u drugom pravcu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top