mari47
Stara legenda
- Poruka
- 94.263
Gde se premenjuvaš, lele, Zone,
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...
ali ne dovrši jer puče šamar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđuše i pogleda začuđeno u kalfa-Kotu.
- Što me pa tepaš, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udareno mesto na glavi.
- A, bre, ešeku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u dućan?!
A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
- Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
Pote ćuti i češe se po glavi koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito zadovoljstvo.
- Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!... Što si gu ti pa da možeš da poješ?!
Pote oborio oči, pa se stidi.
- Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje košulju i čiček-anteriju u baštu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan.
- Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote - kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?! Ja si sal poješem, eto, što se poje po čaršiju i po ma'ale!...
- Ih! - viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše. Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u čorbadžijsku baštu i uživao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je dobio šamar. Možda zato što je s tim načisto bio da su šamari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog šegrtskog položaja. A vukao je šamare preko cele godine. Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi. Zato zaboravi brzo dobiveni šamar, pa kad svrši posao, primače preda se bednu svoju večeru, - komad hleba i poveće parče pečene bundeve - prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt - mišljaše fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu bundevu, i teši se i uživa već sad. Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu.
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...
ali ne dovrši jer puče šamar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđuše i pogleda začuđeno u kalfa-Kotu.
- Što me pa tepaš, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udareno mesto na glavi.
- A, bre, ešeku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u dućan?!
A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
- Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
Pote ćuti i češe se po glavi koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito zadovoljstvo.
- Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!... Što si gu ti pa da možeš da poješ?!
Pote oborio oči, pa se stidi.
- Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje košulju i čiček-anteriju u baštu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan.
- Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote - kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?! Ja si sal poješem, eto, što se poje po čaršiju i po ma'ale!...
- Ih! - viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše. Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u čorbadžijsku baštu i uživao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je dobio šamar. Možda zato što je s tim načisto bio da su šamari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog šegrtskog položaja. A vukao je šamare preko cele godine. Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi. Zato zaboravi brzo dobiveni šamar, pa kad svrši posao, primače preda se bednu svoju večeru, - komad hleba i poveće parče pečene bundeve - prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt - mišljaše fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu bundevu, i teši se i uživa već sad. Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu.
Poslednja izmena:
