Satiš Sikha, otac 683 dece
>> Indijac Satiš Sikha u aprilu je usvojio bolesne mališane koje je gladne i nepokretne nalazio na ulicama i u polusrušenim straćarama u 25 siromašnih sela oko najrazvijenijeg, sedmomilionskog indijskog grada Hajderabad.
Incident koji mu se dogodio 2005. godine nagnao ga je, kaže, da za 180 stepeni promeni život. Bila je to smrt dvanaestogodišnje indijske devojčice Alison, koju je tada iz bolnice doveo u svoje dizajnersko carstvo da za njega pravi mašne.
– Radila je to godinu dana. Osvojila me je. Dao sam joj sve što sam mogao, pružio sam joj sreću, ali nisam uspeo i život. Umrla je od bolesti od koje u proseku boluju dve osobe na planeti. Kada mi je majka javila da je više nema, moj svet se srušio. Na samrti je rekla da je bila najsrećnija u životu dok je sa mnom pravila mašne. Kada nisam već mogao njoj, odlučio sam da pokušam da vratim život nekoj drugoj deci, a ona su me postavila na pijedestal srećnika – iskren je Satiš Sikha.
„Novac daje lagodnost telu, ali ne i duši. Nju jedino može ispuniti osećaj da pomažeš drugima i usrećuješ ih”, misao je s kojom grabi kroz život Indijac Satiš Sikha, dizajner iz Kanade, koji je od aprila postao otac 683 dece. Našao ih je gladne i bolesne na ulicama i u polusrušenim straćarama u 25 siromašnih sela oko najrazvijenijeg, sedmomilionskog indijskog grada Hajderabad. Usvojio ih je, dao im nadu, pomoć i želju da se bore sa bolešću, jer svi ti mališani rođeni su nepokretni. Juče i prekjuče Sikha je bio gost Beograda i kreatorke Vesne Jugović, sa kojim je u Pančevu zasadio 500 jorgovana, podržavši njenu ideju da od naše zemlje napravi dolinu ovog mirisnog drveta. Tom prilikom sa nama je podelio i priču o svojoj novoj veseloj porodici.
– U selima oko grada gde sam rođen poslednjih sedamdeset godina zbog zatrovane pijaće vode rađala su se „deca od gume”, nisu mogli da se oslanjaju na ruke i noge. Vukli su se na leđima po zemlji. Ni sam više ne znam gde sam ih nalazio, uzeo sam ih i okupio u jednom od sela. Oni su mi promenili život, teško je opisati sreću koju su uneli u njega. Napravili smo naš svet, čist i istinit, posebnu planetu ljubavi. Niko me više ne može ubediti da nisam prvak sveta. Ako neko pravi listu najsrećnijih ljudi u univerzumu, ja sam na vrhu, zahvaljujući njima. Srećnik broj jedan, tako sam nazvao sebe i na svom Fejsbuk profilu – uz blistavi osmeh ponosno priča ovaj tridesetdevetogodišnjak.
Samo od jedne haljine koju je kreirao Sikha je nedavno zaradio milion dolara. Naravno, sem njegovog imena, na cenu su uticali i dijamanti kojima je bila ukrašena. Sav taj novac i sve što je stekao pre toga dizajner sada daje za svoju decu. Pomaže mu najbliža, poprilično imućna, familija koja je prodala imanje da bi Satiš izdržavao mnogobrojnu porodicu. Ipak, izdvaja osamdesetšestogodišnju baku Vedulu koja svakodnevno pravi ručak za 200 duša. Ovaj dobrotvor je od aprila u novoosnovanoj fondaciji „Zdrava deca, srećna deca” prikupio i 2000 volontera koji pomažu u njegovom dečjem selu Samastan Narajanpur.
– Najmlađe dete mi ima tri, a najstarije 20 godina. Nijedno od njih nije išlo u školu. Moji volonteri ih sada obrazuju, uče da crtaju, oslikavajući zidove kuća koje sam za njih adaptirao. Najvažnije je što sam formirao tim svojih doktora. Oni operišu mališane, koji i dalje ne mogu samostalno da se kreću, ali posle hirurških intervencija sada to konačno čine uz pomoć elektromotornih kolica. Bolest im skraćuje životni vek, ali od aprila, od kada su moji, nijedno dete nije umrlo, niti se rodilo sa opakom bolešću. Nameravam da proširim svoju porodicu i usvojim još mališana kojima je pomoć potrebna. Pre toga moram da im prečistim vodu, jer ni ova koju piju nije baš kvalitetna, a do 15. novembra svih 683 dece dobiće nova kolica – s neskrivenom radošću objašnjava Satiš.
Ukoliko neko dete iz Srbije, ili ma koje zemlje u svetu, potraži pomoć njegovog hirurškog tima, obećava da će ih dovesti i pokušati da pomogne.
– Što se čovek više osmehuje, sve je mlađi. Moja deca se donedavno nisu smejala, naučio sam ih. Većini znam imena. Oni moje ne znaju, ali ako ih neko pita za Baju, što na indijskom znači brat, i oni najmlađi znaju da sam to ja. Tako me zovu. Neopisivo je koliko me vole. I dok sam u Srbiji neprestano zovem volontere da vidim kako su. Kažu mi da mnoga deca odbijaju da jedu, jer nisam sa njima. Moraju da ih lažu da ću da dođem i tek onda uzimaju hranu, a kada dobiju čokoladice, neće da ih okuse, već ih čuvaju dok ja ne dođem da mi poklone. Zato sada opet živim sa njima u Indiji, iako sam postao Kanađanin, tamo sam donedavno boravio i završio fakultet – objasnio je Satiš. <<
