Život pisan srcem

Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: «On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima». Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima. Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost: volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj «stalnog bolesnika», tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: «Moj bolesnik», pa i «Moj živi leš»

9819.jpg
 
Poslednja izmena:
Na ljudskom nivou nalazimo osećanje nenadoknadivog gubitka, progona I izdaje duboko u ženskoj psihologiji. Te najveća prepreka svakoj ženi da razvije odnos sa svojom Lilit je osećanje unišenja I nepostojanje samopoštovanja. Žena doživljava beg Lilit u plamenom gnevu kada odbije da se preda moćnoj muškoj snazi, vec umesto toga bira pustoš divljine. Na žalost, Lilit je u toliko maloj meri integrisana kod današnjih žena, da mnoge prvo moraju da dožive neopisivu podjarmljenost I potčinjenost da bi odlučile da odu I pobegnu, pune gneva I gorčine, podsećajuci na ranjene zveri. Tada se ona preobražava I tek tada u sebi prepoznaje žensko sopstvo. Biva očarana sopstvenom zavodljivošću, svojim telom I njegovim skrivenim moćima. Lilit, kao zavodnički lik žene obično svesno doživljavaju tek negde oko 40-te godine. Posto je već stigla donekle I ima osećanje da je uspela, pošto je podigla decu ili radi, žena moze da se duboko preda I potpuno zaljubi na način koji je nedostižan mladjoj ženi koja nema tog iskustva. U njoj se radja preovladjujuće osećanje čudesnog povratka izgubljenog dela njene ličnosti. U samom seksualnom činu ona postaje svesno zavodljiva, predajući se fizičkim senzacijama dubokog, snažnog orgazma, a ako žena jos I nije emotivno vezana za svog ljubavnika, tada jos jasnije doživljava zaprepašćujuće prepoznavanje svoje životinjske prirode Lilit I nagonsku mudrost svoga tela. Žene sa izraženom Lilit u sebi imaju potrebu za ravnopravnošću sa muškim svetom, ne dozvoljavajuci nikakvo potčinjavanje I sputavanje.
 
Kako je čudna ljudska sudbina. Da slučaj upravlja našim životima ili u svom najskrivenijem biću nosimo u sebi tajanstvenu silu koja nas u odlučujućim trenucima, neprimetno gura levo ili desno kao da nesigurnim titrajem igle na kompasu, pipajući maglovite puteve budućnosti, neka udaljena, strašna sila privlači sebi naše treperave, sitne živote.

Možda je ta sila koja nas vreba negde u beskonačnosti i mraku baš sama smrt.

Ljudski život ima dve luke, rođenje i smrt. Sve ostalo samo su neznatne mene koje prelaze u ništavilo, postaju nevidljive uoči smrti kao što pada lišće kada izdaleka posmatramo šumu.
Sve je to sasvim svejedno jer ćemo ionako umreti.

Ne traži poslednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu jer je ona tamna i porazna.

Sjaj sitnih stvari je to – što životu daje toplinu.
 
Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogućna, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo. I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredjeno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim jos nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom maštom; ili možda još nešto drugo, ne znam.
 
Samo po sebi je jasno da čovek, sve dok se razmnožava kao životinja, i umire kao životinja. Ali je isto tako jasno, s druge strane, da samo uzdržavanje od polnog akta ni u kom slučaju ne spasava od smrti: osobe koje su sačuvale nevinost umiru, umiru i uškopljenici; ni jedni ni drugi nemaju neki naročito dug život. To je i razumljivo. Smrt je, uopšte, dezintegracija bića, raspadanje sastavnih činilaca. Ali, podela na polove – koja se ne ukida njihovim spoljašnjim i prolaznim sjedinjenjem u polnom aktu – podela između muškog i ženskog elementa ljudskog bića je već sama po sebi stanje dezintegrisanosti i početak smrti. Prebivati u polnoj podvojenosti znači prebivati na putu smrti, a ko ne želi ili ne može da siđe s tog puta, po prirodnoj nužnosti mora da ga prođe do kraja. Ko podržava koren smrti, taj će neminovno okusiti i njen plod. Besmrtan može da bude samo celovit čovek i ako fiziološko sjedinjenje ne može istinski da vaspostavi celovitost ljudskog bića, onda to znači da to lažno sjedinjavanje mora biti zamenjeno istinskim sjedinjavanjem, a nikako ne uzdržavanjem od svakog sjedinjavanja, tj. težnjom da se očuva in status quo podeljena, razbijena, pa, prema tome, smrtna čovečija priroda.
 
Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno. Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom, sa smetnjama i nesavrsenostima, bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost te uvek dokopa na brzinu. U trenutku, to je matematika, mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas. A primetio si da je sreca uvek uspomena, nikad sadasnji trenutak, jel da?” Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu”. To je to,izgubljeno vreme, kratko vreme, nemoguca jednacina vremena koje prolazi, a koje bismo da zadrzimo. Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje: da bi najvise moguce produzio trenutke srece, a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti, da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili, uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca – zena, zar ne? Ti ne mislis? “Srecan, kao sa zenom”, kaze Rembo. Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom. Za mene, sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada. Svaki put kada osetim potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem, dodje mi misao o nekoj, idealnoj zeni. I svaki put pomislim da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja. Sreca, buducnost, jeste savrsena i neprestana nepoznata, u svakom smislu te reci.
 
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osećanja do pevanja. To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na presto, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svet nadahnuća i snova.
Ako prvi pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.
 
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi…
 
седам светских чуда:

> 1. додирнути
> 2. окусити
> 3. видети
> 4. чути
> 5. осетити
> 6. смејати се
> 7. и волети ♥♥♥


treba mi nesto toplo...tvoje ruke na meni....:heart:
 
Nemoj svoj duševni mir narušavati,


tako što ćes razmišljati o


nedostacima drugih.


Ako te neko povredi,


predji preko toga.


I Budi kao Ruža koja


daje miris svima, a


ne samo dobrima, ili


Drvo koje daje hlad i


onome koji želi da

ga saseče.


M. Selimović
 
djeca ne poznaju svoje majke

anđele

na mojim leđima

pomozi mi da pronađem savjest

da vratim snagu u vjeru duha

da vratim sunce u mračne labirinte

anđele

na mojim leđima

pomozi da pobijedim strah

da pobijedim zlo zalutalo u davno izgubljene živote

da probudim ljubav u slomljenim srcima…
…anđele

na mojim leđima

pogledaj što učinio je svijet

krikovi prošlosti truju budućnost
broken%20angel.jpg
 
Ne ostavljam noćas ništa neizgovoreno. Puštam svoju reku misli, da me
nosi. Razmišljam o nama i svim beskrajnim satima, dok miris mora
nemilosrdno podseca na nas. Noć je tiha, a u daljini brodovi što plove,
svaki svoju sudbinu nosi. Razmišljam tako o valovima sudbine i samo
tišina odzvanja u gluvo doba noći. Osecam još tvoje prste u mojoj kosi i
naš zadnji pozdrav i zbogom. Teško je večeras biti pametan i ne misliti
o sudbini koja je po stoti put razdvojila dva srca koja se vole. Ah,
more... Da li da te volim ili mrzim ? Lepo je uz more sanjati, graditi
kule od snova, ali čekati da mi te vrati, teško je. Nedostaješ mi u
svakoj pori mog postojanja, u svakom jutru što se budim.... Gledam u
daljinu, znam da tamo postojiš TI... Snovi postaju stvarnost kada se
pojaviš, ali kada te nema daljina je tužni prijatelj koji postavlja
pitanje :" Zašto dvoje ljudi koji se vole, žive svako na svojoj strani
sveta?
Beskraj

59922_154370854585835_123011597721761_346365_8010066_n.jpg
 
Ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?
Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?
Moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?
Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.
Zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?


hlebc.jpg
 
Prije nego što odeš
nasmiješi se još jednom,
tek onako,
da poslije možemo reći
da je sve ovo bilo lako,
da nije bilo suza i boli
da nismo zapravo ni znali kako se voli.
Pa ipak, ako nam jednom
neka samotna jutra budu odviše teška,
sjetit ćemo se onog posljednjeg toplog smiješka,
možda i ove ruke u ruci,
utjehe ove u zagrljaju,
sada na kraju.
Ali prije nego što odeš,
htio sam reći,
baš bi mi bilo stalo
da ostaneš samnom
još malo.
97372849.gif
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top