Život pisan srcem

[Kovač]

Prvi pijetlovi! Pakosni trubaci, podsticu vrijeme, mamuzaju ga da se ne uspava, pozuruju nesrece, dizu ih sa njihovih legala, da nas sacekaju, nakostriješene. Umuknite, pijetlovi, stani vrijeme!

Da li da vicem u noc, da sazivam ljude, da trazim pomoc?

Uzalud. Pijetlovi su nemilosrdni, vec dizu uzbunu.

Sjedim na koljenima, slušam. U tišini sobe, negdje iz zida, iz stropa, iz nevidljivog prostora kuca kudret-sat, nezaustavljiv hod sudbine.

Potapa me strah, kao voda.

Zivi ništa ne znaju. Poucite me, mrtvi, kako se moze umrijeti bez straha, ili bar bez uzasa. Jer, smrt je besmisao, kao i zivot.

Meša Selimović-Derviš i smrt

 

[mari47]

Moram priznati, ja sam oduvek zavidela mojoj prijateljici Dez. Nije to ona zavidnost koja se podrazumeva pod punim značenjem te reči!...Zavidela sam joj, recimo, na imenu, i niko nije mogao da me ubedi kako su nam naša imena nadenuta slučajno....Evo, Dez, čije je pravo ime Dezire, kao da je imenom nasledila i sve ostalo pripadajuće poznatoj Bernardot Dezire Eženi Klari, verenici Napoleona Bonaparte ! Jednako lepa, dražesna, umerena, strpljiva....sva nekako satkana od samo lepih osobina koje ženu čine ženom, a opet ostaje tajnovita, omedjena nekim nevidljivim zidom koji samo budi radoznalost: šta se iza njega krije ? Dezire bi se komotno mogla zvati i Uspeh !
Ja taj zid nemam, a i da ga imam, sama bih ga razvalila i pustila sve one koji zalutaju u životu, da se sklone kako bi zaboravili svoje tuge, promašene ljubavi, iluzije i želje nikad ostvarene. Tešila ih i bila im utočište dok ne skupe snagu i krenu dalje u neizvesnost ili se ponovo vrate na svoje utabane staze pa makar išli i unazad.
Ne, ne očajavam ja ! Samo još više verujem da mi naša imena ne nosimo slučajno.
O tome sam razmišljala juče, čekajući vlasnicu imena o kome govorim, u malom bistrou u ulici Place de la Republique ispijajući svoj već drugi Limondo.
Ma, važno je zvati se...Dezire!


Eliza B.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Ne pitaj me...

"Ne pitaj me
zašto na licima ljudi uvek crtam osmehe?
I ne pitaj
zašto mi oči uvek sjaje?
Ne pitaj me
zasto u mom srcu oduvek buktinje žare?
I zasto ne pamtim ožiljke
koje na telu mom „ikonopišu” rane stare?
Ne pitaj me
mogu li sa kraja sveta do tvoga praga....u jednom koraku?
I Ne pitaj zašto u tvom oku imam sunčanu nebesku postelju
Čak i u mraku ?
Ne pitaj me
zašto najlepše tvoje reci čuvam k’o svoje relikvije?
I zašto na prstima prilazim tvom srcu,ko usnulom
čedu sto najlepši san svoj snije?
Ne pitaj
zašto samo tvoj dodir zna moju tajnu mapu sreće?
I zašto tvoj osmeh
u svaki moj dan donosi večito proleće?
Ne pitaj
zašto svaki tvoj pogled „rastapa” moju dušu
ko usijana vulkanska lava?
I zašto si moje Sunce
bez koga cu izgubiti miris
boju i svežinu,ko spržena lanjska trava!'

izvor...net

 

[Kovač]

I dokle da čekam?
Ako se ljubav plaća,platiću.
Može li na odloženo?Čekovima gradjana,uzeću kredit u banci,
Bilo šta..ali žirante nemoj tražiti,niko ne može jamčiti kolika je moja ljubav.
Ponekad pomislim da su prostitutke najpoštenije
Uzmu novac,dušu vraćaju.

 

[DUNJA W]

Istina...

"Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.
Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.
Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.
...Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.
Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.
Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.
Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.
Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.
Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.
Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.
Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.
I svaki put je prvi.
Premijera!"

 

[mari47]

On ima oči
boje Okeana,
plave i jednako
uzburkane kao talasi
kad ih more udara
o stene.
Još kaže,
voli crno vino,
voli ga i sanja
kako ka proliva
na mene.
I sanja, kaže,
kako se volimo
i kako želi da
budem mu verna,
kako mu samo nedostajem
kao do sada nijedna.
Pitam ga onda
kako mu nedostajem?
Kaže, poput crnog vina
koje želi da proliva po meni,
pa ga posle pije
iz svake moje pore,
sav uzburkan kao
kad u stene udara more.
A to, to crno vino,
što kao proliva po mom stomaku,
zamišljam i ja, dok sama
ležim u mraku.

 

[Kovač]

Ona ima nežno lice i dušu poput paperja.
Ona me zove noću a ujutru kaže da me je svu noć sanjala.
Ona je poslednji autobus koji vozi do predgradja
Ladja na nemirnom moru koja nikad ne tone.
Hiljade vojnika u konjici vojske koja uvek oslobadja.
Ona je mila i nežna kao svila,
Mirisna kao cvet bagrema u proleće,
Ona stvara muziku dok diše
Pesmu svaki put kad otvori usta.
Ona razume moje potrebe,čeka me uvek da joj se vratim
Ne dozvoljava nikad da zbog ljubavi patim
Drži moju ruku u svojoj,nikad je ne pušta
A kad voli...milina sušta...
Ona je praznik koji nikad ne prolazi
Voz koji je stalno u stanici-nikad ne polazi
Pa nema razloga da se opraštamo
Zašto bi nikud ne odlazimo?
Ne rastajemo se,ne patimo uvek se želimo.
Ona je mehaničar za moje srce
Uvek ima deo koji nedostaje,
Zavari ga,popravi kad uspori u svom hodu
I ne dozvoljava mu nikad da posustane.
Ona je stvarno deo mog tela
Deo moje duše,neodvojivi suvereni deo moje teritorije
I tako...voli me..o da voli me a ja sam srećan.
A kada sam probudim kad mašta stane
Ja zaspim,ne želim da svane
Jer ona je uvek sa te druge strane
U kom su snovi i maštanje.

 

[DUNJA W]

Mi smo mostovi preko vecnosti,nadvijamo se nad morem,upadamo u avanture radi sospstvenih zadovoljstava,prozivljavamo misterije zabave radi,biramo katastrofe,trijumfe,izazove nemogucih rizika,testiramo sebe svaki put iz pocetka,ucimo o ljubavi,ljubavi i LJUBAVI!


Ricard Bah,''Most preko vecnosti'''

 

[Kovač]

Moraću izimisliti mašinu za ispiranje duše.
Puno se taloga tu skupilo.
A dobro bi došao i neki omekšivač...

 

[gost 254762]

Početak je bio pravi. U našem sjajnom vremenu je potrebna posebnost. Oduševljenje je ovde. Treba nam hrabrosti. Misao postoji, a teško je zamisliva. Želimo uživati, a komunikacija je teška. Čast je apstraktna. Služi nam da preživimo težnju ka savršenstvu. Čini nas sretnima. U umetnosti je sve dozvoljeno. NajVeće Pozorište. Tražimo tišinu bez obzira na bol otuđenosti. Očekuje se duhovitost, za koju kažu da je drskost koja je stekla obrazovanje. Poverenje i iskrenost su ono što je najbolje kažem. Želim znati da zaslužujemo bliskost. Treba mi snaga da nastavim.
A nastaviću jednom.

Jednom...

 

[gost 254762]

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

 

[gost 254762]

Ima trenutaka, kada ma kakvo da je držanje tela, duša kleči.


Victor Igo

 

[gost 254762]

Drzi srecu kao pticu: sto neznije i lakse!…Bude li se osecala slobodnom, ostace ti rado u ruci...

Fridrich Hebbel

 

[gost 254762]

Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?
Gotovo sve vreme se svađamo.

- A ti? Voliš li višnje?!

- Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze?

- A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!

- Da, naravno!!!

- E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE….!!

 

[gost 254762]

Priznati stručnjak iz područja ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog dela, on uze limun u ruke i upita: "Ako ovaj limun stisnem iz sve snage , sta ce izaći iz njega ? "
Jedna devojka iz prvog reda dobaci: " Glupog li pitanja! Ako stisnete limun, iz limuna ce izaći sok od limuna. "
Predavač reče: "Tačno! Iz limuna ce izaći limunov sok, jer je samo to unutra." Tako je i sa ljudima: Kad nas stisnu problemi, brige, strahovi, kad nas ogovaraju, kad nas neko uvredi, kad nam nanesu bol...iz nas izađe bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba... Rekli bi smo da je to izašlo iz nas zato sto nam je neko rekao ovo ili učinio ono...
ali istina je da iz nas može izaći samo ono sto imamo u sebi.
Upamtite, ako vas nešto optereti, iz vas ce uvek izaći samo ono sto je već u vama.
Iz limuna nikad neće izaći sok od jabuke. Isto tako, iz vas nikad neće izaći ono sto već nije u vama...

 

[~Loly~]

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.


Ivo Andric

 

[gost 254762]

Milorad Pavić – Predeo slikan čajem

Jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom.

 

[пахуљица74]

Срце имам за љубав

Очи имам за светло.
За пролећно зеленило, за белину снега,
За сивило облака и плаветнило неба,
За сунчев сјај дању,
За светлуцање звезда ноћу
И за невероватно чудо
Што има толико дивних људи.

Уста имам за реч,
За добру реч на коју други чека.
Усне имам за пољубац,
Руке - да помажу и буду нежне,
Ноге - да пођу на пут ка ближњему,
Ка онима који живе у самоћи и хладноћи.
А срце имам - за љубав.

Фил Босманс

 

[mari47]

Krevet za dvoje. Druga polovina je već odavno prazna. Više ni mahinalno ne pruža ruku ka toj strani. Tone u polusan. Voli taj momenat koji čeka celog dana, posle napornog rada koji obavlja jednako predano kao da je nagradjena koliko zaslužuje. Osmeh neizostavan
Čak ni u tom polusnu, ne voli da se vraća u prošlost. I ne daje za pravo nikome ko kaže da je mladost lepa, bezuslovno lepa, samim tim što je mladost. Sad tek vidi koliko njoj njena mladost i nije bila bezuslovno lepa. Ono; neuzvraćene ljubavi, verovanje u parole ispisane i u školskim učionicama...Bila je spremna da zaplače učeći Komunistički manifest, posebno završnim poglavljem: Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Pa svečane bele košulje obavezne za Dan mladosti....Pa verovanje u sve i svašta...
Sve je bliže verovanju da postoji mladost doba i mladost duha. Na ovo prvo ne može da utiče ali ovo drugo zavisi od nje same. Petu deceniju je već načela ali...Još u mislima može da prizove njegov glas koji budi ženu u njoj i ne daje joj da prerano zaspi:
- volim te
- i ja tebe
- želim te
- i ja tebe
- uzmi me
- već te uzimam
- osećam
- ljubi mi ramena
- ljubim ih već
- hoćemo zajedno
- mmmmmmm

Zvoni sat. Tuširanje. Bela košulja ispeglana sinoć prebačena preko stolice.Zakopčava je na brzinu. U prevozu gužva. Na zidu zgrade čita grafit:Od hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu!
Ipak stiže na vreme. Zakopčava još jedno dugme na košulji. Popravlja šminku. Nabacuje osmeh. Isti onaj za koji nije dovoljno plaćena.

 

[DUNJA W]

Vaša raspoloženja mogu da budu veoma varljiva. Mogu vas zavesti u ubjeđenje da je vaš život gori nego što u stvari jeste. Kada ste dobro raspoloženi, život izgleda sjajno…imate perspektivu, zdrav razum, mudrost. Kada ste dobro raspoloženi, ništa nije tako teško, problemi izgledaju jednostavniji i lakše se rješavaju. Kada ste dobro raspoloženi, veza sa partnerom savršeno funkcioniše. Ako vas kritikuju, vi pomirljivo pirihvatate zajedljive komentare.

Ali kada ste loše raspoloženi, vaš život izgleda nevjerovatno težak i ozbiljan. Skoro da nemate nikakvu perspektivu. Sve shvatate isuviše lično i često pogrešno protumačite ono što vam ljudi govore.
U ovome je zamka: ljudi ne shvataju da se njihovo raspoloženje stalno mijenja. Oni misle da je život iznenada u posljednje vrijeme postao grozan, ili se to čak desilo u posljednjih nekoliko sati. Dakle, neko može biti ujutru dobro raspoložen, voljeti svoju ženu, posao, automobil i vjerovatno biti optimista kada je u pitanju njegova budućnost i dobro se osjećati kada misli na prošlost. Ali ako se do popodneva njegovo raspoloženje pokvari – on će tvrditi da mrzi svoj posao, da ima nesnosnu ženu i krš od automobila i da ne napreduje u karijeri. Ako ga pitate o djetinjstvu dok je tako loše rapoložen, vjerovatno će vam reći da je bilo izuzetno teško. Naravno, kriviće svoje roditelje za loše stanje u kome se trenutno nalazi.
Ovakvi brzi i drastični kontrasti mogu da izgledaju apsurdno, čak i smiješno – ali svi smo mi takvi. Kada smo loše rapoloženi, svijet oko nas se ruši. Potpuno zaboravljamo da, kada smo dobro rapoloženi, sve izgleda mnogo bolje. U zavisnosti od rapoloženja, doživljavamo identične životne situacije – za koga smo udati (oženjeni), gdje radimo, kakav automobil vozimo, kakve su nam mogućnosti – na potpuno drugačiji način! Kada smo loše volje, umjesto da krivimo naše raspoloženje (što bi trebalo), osjećamo da je čitav naš život promašaj. Kao da zaista povjerujemo da se svijet raspao prije sat-dva!
Istina je da život nikada nije tako loš kao što nam se čini kada smo loše raspoloženi. Umjesto da ostanemo takvi – loše volje, ubijeđeni da život sagledavamo realno, treba da naučimo da preispitujemo sopstvene misli. Podsjetite se:”Naravno da sam frustriran, depresivan, ljut, ja sam loše raspoložen. Tada se uvijek loše osjećam.” Kada ste loše volje, naučite da to stanje jednostavno shvatite kao neizbježno stanje koje će vremenom proći ako se ne uzbuđujete mnogo oko toga. KADA STE LOŠE VOLJE NE TREBA DA ANALIZIRATE SOPSTVENI ŽIVOT. Takvo nešto je ravno emotivnom samoubistvu. Ako imate pravi problem, on će i dalje biti tu i kada se vaše raspoloženje popravi. Poenta je da budemo zahvalni za dobro raspoloženje i istrajni u tome, da kada smo loše volje, ne uzimamo sve previše ozbiljno.
Sljedeći put kada budete loše volje iz bilo kog razloga, recite sebi: “I to će proći.”
I proći će.

 

[DESTINY kiss]

Vreme ima dva dana: dan za tebe i dan protiv tebe.
Kad je dan za tebe, ostavi hvalisanje i odreci se oholosti.
Kad je dan protiv tebe, strpi se. Ne leti pre nego sto ti izraste perje. Tvoje je srce knjiga tvog oka i pazi dobro sta ćeš zapisati. Ti si danas skriven pod jezikom svojim i govor je u vlasti tvojoj sve dok ga ne izrekneš. Kad izrekneš ti si u vlasti njegovoj, jer jedna riječ često odnese blagodat i pribavi kaznu. A za istinu? Za istinu se ne brini. Istina obara uvijek onog ko se bori protiv nje.
Drejzer

 

[DESTINY kiss]

TEBI PUTNIKU

Luđo ludi, vidi koliko nezadrživog ludila nosiš u sebi.

Ti si sve što ja nisam mogla da budem.
Ti si ono što ja nisam znala biti.
Sve ono što sam propustila da postanem.
Ti si sve što sad sanjam da jesam.

Dok mi se u nosnice svakodnevno uvlačio isti učmali vonj, ti svoje širiš po drugim vonjavim gradovina.
Hej, hoću li osjetiti kako mirišu ako te poljubim u po tog tvog nosa ili ako ti ukradem uzdah dok o njima pričaš?

Zamisli, prelazim svaki dan preko istog mosta, iste rijeke i ne vidim je više, ne čujem. Mogu li osluhnuti talase okeana, Sredozemnog mora, nekih tamo sitnih ili debelih rijeka ako stavim tvoju kapu ili omotam glavu onom tvojom žutom maramom?

Znaš li da svake zime kukam na minus pet jer mi je hladno i proklinjem ljetnih plus trideset jer, zamisli, vruće mi je? Po navici mi isto smeta, dok tebi kožu milo prži raspjevanih četrdeset u plusu, i prsti ti se grče od vijugavih trideset ispod nule.

Mogu li osjetiti kako je ne osjećati prste ako uzmem tvoje smeđe kožne rukavice, ili osjetiti kako je kad ti gore tabani i glava ako obujem tvoje papuče?

Kako je moguće da nisam umjela biti tako divno nakaradna kao ti?
Zašto nisam znala omotati glavu žutom maramom, obuti papuče i navući smeđe rukavice? Sad bih sve ovo isto što ti znaš i ja znala ne pitajući se ništa, do šuteći pričala koliko je posebno i divno biti luđak u očima kratkovide sredine.

Ali nisam…

Hoćeš li obuti moju cipelu? Poklanjam ti je, evo.
Reci mi koračam li kao šizofrenik? Ima li nade da i ja tako divno poludim kao ti?

Reci mi, mogu li bar na jednu stranu svijeta otići? Onu tamo lijevo, odavde s kuhinjskog prozora, ha?
Šta je to, istok?
(Ni strane svijeta ne znam.)
Na kojoj strani raste mahovina? U kom pravcu rijeka teče?
(Pa zar više ništa ne znam. U šta se pretvorih?)
Zorica D.

 

[gost 254762]

Za sve koji su rodjeni i prezivjeli 1960-te, 70-te & 80-te !!!



Prvo, prezivjeli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
boljela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetis.


U to vrijeme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od
domasaja
djece" na bocicama sa lijekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali u
krevet.


Kao djeca, vozili smo se u autima bez pojasa i zracnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolama.

Pili smo vodu iz crijeva za zaljevanje vrta a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu.
Dijelili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i niko
nije umro zbog toga.


Jeli smo mlijecne sladolede, bijeli hjleb i pravi puter, pili kole koje
su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli zato sto smo smo se
STALNO IGRALI VANI.

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se cijeli dan, sve dok se ne upale
svijetla na ulici, zmurke, planova, klisa, pikulanja, partizana i
nijemaca, kauboja i indijanaca, zaloga, fantoma i svega ostalog sto je
samo djecja masta bila u stanju smisliti.
Nerijetko, nitko nije mogao da nas nadje po cijeli dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cijele dane praveci trokolice od otpada iz podruma,
spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da rijesimo problem.


Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u
skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmjerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone,
kompjutere, Internet, chatrooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI VAN
DRUZITI SE S NJIMA!

Padali smo sa drveca, znali se posijeci na staklo, slomiti zub, nogu ili
ruku , ali nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga.

Igrali smo se sa lukovima i strijelama, pravili pracke i bacali
petarde za Novu Godinu i sve smo to prezivjeli bez posljedica!

Isli smo biciklom ili pjeske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da
nas izvuku. U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Posljednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji
covjecanstva....

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspjeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim.

 

[DESTINY kiss]

DRAGA, PODIGNI OČI SVOJE

On mi došapnu: “Draga, podigni oči svoje.”
Ja ga surovo prekorjeh i rekoh: “Odlazi!”, ali on se i ne pomače s mjesta.

Stajao je preda mnom držeći obje ruke moje. Rekoh mu: “Ostavi me!”, ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho. Pogledah ga i rekoh mu: “Neka te je sram!”, ali on ne hajaše za to.

Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu: “Drznuo si se isuviše!”, ali on nije znao za stid.

Udjenu u moju kosu jedan cvijet. A ja mu rekoh: “Ne pomaže ti ništa!”, ali on stajaše tu nepomično.

Skide vijenac sa moga vrata i ode. A ja plačem i pitam svoje srce: “Zašto se ne vraća?”

Tagore

 

[DESTINY kiss]

Ona je volela kako on piše, i on je pisao.

On je voleo kako ona diše i ona je disala.

Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu, a on je govorio šta misli i kad to boli, ne priznajući premoć lepote pred istinom. Od prvog dana.

Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran. Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila. Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi. Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je, a učio je od nje posmatrajući je.

Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala. Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti. Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori. Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajući savršeno bi je razumeo. O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju. Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.

I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.

Ona je volela kako on piše, i on je pisao, da bi videla njegovim očima svoje.

Saša Jovanović – Ona je