Život pisan srcem

[Arhimedes]

Oči i reči neumoljivo privode kraju vrhunac nežnosti i emocija - ljubav.

 

[Kovač]

Ljubav kao senka...
Kada te Sunce ogreje,pojavi se i prati svaku tvoju stopu...
A kada zadje,i hladnoća se poput noža zarije u tvoje telo
Ona nestaje i ostavlja za sobom samo sećanje i čežnju da će se opet vratiti...

 

[Arhimedes]

 

[gost 254762]

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

 

[gost 254762]

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

 

[gost 254762]

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes.

 

[gost 254762]

Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

 

[Zena s greskom]

"Kako je čudna ljudska sudbina. Da slučaj upravlja našim životima ili u svom najskrivenijem biću nosimo u sebi tajanstvenu silu koja nas u odlučujućim trenucima, neprimjetno gura lijevo ili desno kao da nesigurnim titrajem igle na kompasu, pipajući maglovite puteve budućnosti, neka udaljena, strašna sila privlači sebi naše treperave, sitne živote.

Možda je ta sila koja nas vreba negdje u beskonačnosti i mraku baš sama smrt.

Ljudski život ima dvije postaje; rođenje i smrt. Sve ostalo samo su neznatne mijene koje prelaze u ništavilo, postaju nevidljive uoči smrti kao što se sliva lišće kada izdaleka promatramo šumu.
Sve je to sasvim svejedno jer ćemo ionako umrijeti.

Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu jer je ona tamna i porazna.

Sjaj sitnih stvari je to - što životu daje toplinu."


Lajos Zilahy, Voda nešto nosi

 

[Zena s greskom]

«Nero!
Danas sam te vidio!I sutra ću te opet vidjeti!Poznaješ li dane kad tmurni oblaci zaklone sunce i kad je sve sivo,mutno i tužno?Ja ih poznajem!To su dani kad ne vidim tebe!
Nero!Ti si prošla ulicom.Da sda se mogao pretvoriti u zemljicu crnu,da me dotakneš svilenom cipelicom svojom.Vidio sam te,Nero i srce mi klikće kao ševa o izlazu sunca.
Lijepa si Nero,ali stotinu puta su ljepša čuvstva što si ih posijala u mome srcu.
Crne oči tvoje su ponor,a ja sam se strovalio u nj i ležim tu razbitih grudiju.Vječno bih htio ležati ovako i krvlju,što teče iz moga ranjava srca,pisati svoje uzdisaje!
Nero!Zašto nisam sunce što te cjeliva vrućim cjelovima svojim?Zašto nisam mjesec,što miluje u snu lice tvoje?
Samo sam čovjek i od tebe me dijeli pakao i raj!»

(Grička vještica-M.J.Zagorka)

 

[Zena s greskom]

«Nero!
Priroda je zakitila svijet božanskim ljepotama,ali nijedna kao ti!Nijedna nema tako lijepih riječi,tako umnih misli i tako odvažan hod.Moć tvoja nije ljepota tvoja,Nero!
Tvoja moć si-ti!Ti si snaga orkana,žar sunca,svježina proljetnog jutra.Ti si tajnovitost tamne noći obasjane dalekim zvijezdama.Ti si iskra s neba,što ju izgubiše zvijezde otajstvene,putujući svemirom beskrajnim.
Nero!
Sjedim sam u tami noćnoj i gledam gore u nedohvatne visine.Tamo sjaji zvijezda-moja zvijezda i gleda zlatnim svojim okom u tamu.Što ona zna tko to dolje u toj tmini čezne za njome?I vječno će ovako sjati ponosito,daleko gore.Nikad neće progledati tamu,nikad opaziti suzne oči ispunjene čežnjom...
Nero!
Kolikogod je zemlja udaljena od neba toliko sam ja daleko od tebe.Kad bi vječno vladala tama,da u njoj sakrijem sebe i kad bi nebo bilo vječno osuto zvijezdama,da mogu gledati tebe!»
@@@@@@@@@@
«Ne vjerujem u đavle,Nero!Čovjek je,koji te oteo smrti.Ili je vitez ili je hulja-ali ja ga mrzim jer je učinio ono,što htjedoh učiniti ja!
Kad bi znao da si spašena!Tamnica bi mi bila raj,zveket okova rajska pjesma...
Oko mene tišina i samoća,dva draga,jedina pouzdanika moja.Sjedimo tu sami i slušamo kako bukte mlade grudi,kako izgara život mladi od žara plamena i boli beznadne.Neka gine,neka sahne.Usahnut mora mlado proljeće kad uzalud čezne sunce!»
@@@@@@@@@@
«Znaš li Nero što je plač bez suza,patnja bez jauka?Zašto ove crvene kaplje ne mogu kriknuti?Zašto me muče nijemo?...
Nero?Smiješ li se što param ruku svoju da ti šaljem krvave uzdisaje svoje?Smiješ li se ranjeniku što krvlju piše na samrtnom bojištu u vrućici?
Smiluj se Nero!Plačući dozivlje slavuj slavuljicu srca ledena......
Noćca sjetna može zaplakati blagu rosu-i oblak može jecati grmljavinom,a grom zatutnjiti da nađe daha.Samo moja bol je nijema,luđački nijema i strahovita.
Ne,ne smij se Nero-pusti ludu neka viče i luduje,to joj godi,to joj blaži smućenu dušu....»

 

[Zena s greskom]

«Nera se susretne sa Sinišinim očima-dubokim,tamnim i tajanstvenim,u kojima je počivala zatajena,izmučena njegova ljubav-i ona šapne drhtavim,mekim glasom:»Moji su časovi izbrojeni,ali prije nego li umrem,rado bih znala zašto-zašto?»
Mekani,topli njezin glas zavukao mu se u svaku žilicu njegovog snažnog tijela.Dugo zatajivana,teško izmučena,vazda odbijana i uvijek krvavo vrijeđana njegova ljubav klonu iznemogla,a da se nije mogla oduprijeti.
Slabost i ganuće prelije mu dušu.Njezin glas poput sunca otopi njegov ledeni ponos....
Nešto ga je pritislo o zemlju-padne na koljena do njezinih nogu i prekrije lice rukama.Sva
zatajivana bol provalila je sada iz njegova srca,kao što provaljuje bujica,dugo zadržavana divljom snagom.Nera je sustežući dah i dršćući na cijelom tijelu gledala kako pod težinom
neizmjerne boli podrhtavaju njegova jaka ramena...Nehotice i besvjesno položi ruku na njegovu glavu;»Siniša-ja bih morala pred vama pokleknuti i svojim suzama vaše zaustaviti...Ali odveć su mi drage i skupocjene....»
On podigne glavu i pogleda joj u lice preobraženo osjećajem beskrajne odanosti.
Njihovi se pogledi susreli i stopili.U dodiru njihovih zjenica zadrhće suzna ljubav,što u taj čas ne osjeti ni čeznuća,ni želje,ni strasti,ni težnje-ljubav što se rodila u patnjama.Ni ruke
im se nisu dotakle,ni usta primakla.Tek suze u njihovim očima nijemo se zagrle čistim
zagrljajem.Nijedno nije progovorilo.Kao da su oboje željeli da se taj čas pretopi u vječnost.....

 

[Zena s greskom]

Vidiš li,ljubav,nepouzdana,divlja,samrtna ljubav pojuri ti tijelom i dušom i istjeruje iz tebe sve kao što plamen tjera iz zapaljene kuće ljude,životinje,ptice i bube»
***********
Ali nemoj da mi misliš da u nama ima samo gamadi.Pored kobaca izlijeću iz tebe i bijeli golubovi.Čovjek nikad ne može da bude toliki svetac ni toliki nitkov,kakav može da bude u ljubavi.Pod svim ostalim okolnostima on može da se prenemaže.Ali u ljubavi ne.Tu iz tebe izbija sve ono što leži u najskrivenijem kutu ljudskog bića.»

Lajoš Zilahi-Voda nešto nosi

 

[Zena s greskom]

Neka ostane tako

Ne!
ne dirajte nista
neka sve bas ostane tako
mrljavo
prasnjavo.

Shvatate li da su to uspomene?
pecati dirljivi
za moje oci
moju dusu
dokazi stvarni

neka tragova oko mene
u meni

sve su to znakovi
da je jednom bio u ovoj sobi!

Vera Miladinov

 

[Zena s greskom]

"Uspio ju je prepoznati u guzvi, kroz suze neponovljiva bola sto umire bez nje, pogledao ju je posljednji put zauvijek, ocima sjajnijima, tuznijima i zahvalnijima no sto ih je ikada vidjela u pola stoljeca zajednickog zivota, i uspio joj je reci posljednjim dahom:
Samo Bog zna koliko sam te volio. "

-Ljubav u doba kolere
Marques

 

[Zena s greskom]

"...bila je svjesna da je njezin san neostvariv , jer taj je stranac mogao svakog trena otici... i nikad se ne vratiti da isprica sto se dogodilo.
cak i tada, i dalje bi ga voljela, jer je, po prvi puta u svom zivotu, spoznala sto je sloboda.
mogla ga je voljeti - cak i da on to nikad ne sazna; nije trebala njegovu dozvolu da bi joj nedostajao, da bi mislila na njega cijeli dan, cekala ga za veceru, da bi brinula sto su sve njegovi ljudi kadri smisliti da naude strancu.
to je sloboda: osjecati ono sto srce zeli, bez ozbira na misljenje drugih.
bila je slobodna, jer ljubav oslobadja...."


Paulo Coelho, Peta gora

 

[gost 254762]

“Pokušajte da u životu od svog neprijatelja napravite prijatelja i vidjećete kako od neprijateljstva do prijateljstva nema ni koraka. Od dvojice zakrvljenih suparnika, nijedan ne nosi svoju mržnju drukčije nego nešto tegobno, i gorko, i neprirodno, i koje ga smanjuje u njegovim sopstvenim očima. Treba ponekad ukloniti samo jednu malu predrasudu ili pretpostavku, pa da istog časa padne zid koji je izgledao do neba visok između dva čovjeka, čak i onda kada je povod za mržnju obojici izgledao prirodan i neizbježan. To je stoga što se ljudi najmanje sukobe zbog protivnih uvjerenja, a najviše zbog loših nerava.” – Jovan Dučić

 

[gost 254762]

Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa povjerenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim covjekom sam uvidjela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost. Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obilježja životnog druga. Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim.
Kako bi se usudili da zahtijevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života? Da li je to sve? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili. Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadolje.
Jedno ide naprijed, a drugo se trudi da za svakih dva koraka naprijed, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

 

[gost 254762]

Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osjecamo dovoljno bezbjednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i iskreno ono što smo.
Možemo biti zaista onakvi kakvi jesmo, a da se ne pretvaramo.
Bez obzira na sve, što može oko nas da se poremeti, sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju. Naš životni drug je neko ko dijeli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, naša uvjerenja.

Naš životni drug je neko ko život donosi u život.

Ali na kraju krajeva i nije važno da li se slažemo ili ne, ili ko je u pravu. Ono što je zaista važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno mijenjamo, razvijamo i volimo jedno drugo sve više i više!

Jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro znali da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi!

Ricard Bah – Most preko Vjecnosti

 

[mari47]

Volim ja ove blogove na Krstarici; ponekad i sama ispisujem tamo svoje snove, nekad sanjane pa nedosanjane, ponešto iz života kakav sam imala, ponekad iz onoga kakvog čekam...uglavnom, volim blogove. Dosta sam prijatelja stekla tamo a sinoć i ...kuma.
Na blogu naše prijateljice, blogerke visokog ranga a i sama je ličnost tog kalibra, šalismo se kao i obično, kroz komentare. Ona već ima kuma stečenog baš tu, na blogu...Mislim, kako je lepo imati kuma - ja ga nemam a i nemam šta da krstim. Imaš, kaže mi kum forumašice koju opisah malopre! Pa i prijateljstvo može da se krsti...jedno od tajni krštenja je i ulazak u duhovnost ( ono čist i beo - voda i belo platno na glavi - simbol čistote i beline) a prijateljstvo je zapravo uvek začeto na duhovnosti - eto, tako možemo u ime prijateljstva da se krstimo i okumimo prijateljstvo - pa izvoli!
Odem na sajt gde znam da ima slika za sve životne prigode, nadjem damu u belom, dobro malo je neprikladno obučena ( zbog dužine suknje), ali žurim, nemoj kum da mi ode...Evo me, rekoh, krsti me! I sledi post:
....u ime ljudskosti i čovekoljublja, krstim te sajber prijateljem u dobru i zlu,
u ljutnji i ljubavi, u nerazumevanju i razumevanju.....ponovi zamnom....i čuvaj kumstvo, zdrava i vesela vazda bivala, po zemlji ispod sunca vazda hodala, jabuku svoju sa sobom nosila...neka si blagoslovena!

Istinski sam počela da plačem ! Posle smo pustali muziku, sećali se mladosti i od jedne sasvim obične februarske večeri, posle vesti na dnevniku o štrajkovima i povećanju cena svemu i svačemu, uspeli da učvrstimo jedno prijateljstvo pretvorivši ga u kumstvo. Eto načina da opstanemo pa makar to bio i taj sajber kosmos, da se osetimo bliski, da hodamo stazama popločenim dobrim namerama, da živimo...a igramo se samo.
Bog pa kum - kaže narod. Kume, hvala za lepe poruke i blagoslov

 

[Arhimedes]

Ljubav - sećanje ili nada?

 

[Kovač]

Dete,sasvim malo koje još nije napravilo prve korake...
Još puzi,ali polako već ustaje,diže se na noge i pokušava da hoda.
Padne,podigne se,pa opet nastavi.
Pridrži se za nešto,nešto mi i izmakne...
Traži ruku svoje majke,ruku ljubavi i sigurnosti,zna da tada sigurno neće pasti.
Da li smo sasvim odrasli?Hodamo li sigurno..uspravno?
I gde je ta ruka ljubavi,luka sigurnosti za naš brod koji plovi morem života?

 

[DUNJA W]

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i
osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je
pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te
...pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je
slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku
postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili
lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti.
Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od
njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga…
jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo
je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj
ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨



Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah.
Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«.
Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja
joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim
ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Ona je volela kako on piše, i on je pisao.

On je voleo kako ona diše i ona je disala.

Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu, a on je govorio šta misli i kad to boli, ne priznajući premoć lepote pred istinom. Od prvog dana.

Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran. Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila. Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi. Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je, a učio je od nje posmatrajući je.

Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala. Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti. Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori. Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajući savršeno bi je razumeo. O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju. Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.

I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.
...........

Ona je volela kako on piše, i on je pisao, da bi videla njegovim očima svoje.

 

[luna-luna]

" Mene ne zanima kako zaradjuješ za život.

Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usudjuješ da sanjaš o tome
da ispuniš čežnju svoga srca.

Mene ne zanima koliko godina imaš.
Mene zanima da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima koje plamete zakriljuju tvoj mesec.
Ja želim da znam da li si didirnuo središte sopstvene tuge,
da li su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio
iz straha od daljeg bola!
Želim da znam, možeš li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim ,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili zatreš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću
sa radošću mojom ili svojom ;
možeš li se prepustiti divljem plesu i dopustiti
da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju
i ne upozoravati nas da budemo pažljivi , da budemo realistični,
niti da se setimo svojih ljudskih ograničenja.

Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.

Ja želim da znam možeš li razočarati druge
da bi bio iskren prema samom sebi.
Možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati sopstvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije lepa svaki dan
i možeš li crpsti svoj život iz Božijeg prisustva.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem,
promašajem mojim ili svojim i još uvek stajati na rubu jezera
i srebrnastoj mesečini uzvikivati : " Da!"

Mene ne zanima gde živiš ni koliko para imaš.

Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja
iscrpljen, satrt do srži, i uraditi ono što se mora uraditi za decu.

Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.

Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.

Mene ne zanima gde ili šta ili od koga si učio.

Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra
kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom
i da li zaista voliš društvo u kojem se nadješ u praznim trenucima."

 

[luna-luna]

" Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje.Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trnutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.

Da li ti se ikada desilo da naletiš na nekog straog prijatelja ili poznanika, razgovaraš sa njim minit i nastaviš dalje, a onda ga ponovo sretneš istog dana ili iste nedelje? I šta obično kažeš? " Zanimljivo je što smo se ponovo videli, - nasmeješ se i nastaviš dalje.

Rukopis , medjutim, kaže da u takvoj situaciji moramo da se zauststavimo i da otkrijemo poruku koju ta osoba ima za nas, i poruku koju mi imamo za nju. Rukopis kaže da kada ljudi jednom budu shvatili takvu realnost , naši susreti će se usporiti i postati mnogo smisleniji. "


CELESTINSKO PROROČANSTVO - Dzejms Redfild