„ ...Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi, izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče:
'Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.'
Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrebila . Čuvala je to za neku 'specijalnu priliku'.
'Dobro...ja mislim da je sada prigodna prilika za to'.
Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati - na pogrebu. .... Njegova žena je umrla!
Okrene se prema meni i reče: 'Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan'.
Još uvek mislim na njegove reči...one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje.
Sedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.
Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.
Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan... Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.
Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim.
Fraze...'jednog dana' i 'jednog od ovih dana' su nestale iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.
Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.
Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam 'jednog dana' hteo kontaktirati.
Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati 'jednog od ovih dana'. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću.
I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut.... je specijalan.“...
..)...
