Život pisan srcem

I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda

Mika
 
Pozelevsi da
Ti kazem
Da postajem
Plava ptica
Plava zvezda
Iz
Plavog svemira
Koja putuje
Svojom plavom stazom,
Zastajem
I ne zelim da pricam,
Da pisem, da mislim…
Hocu samo da osecam
Kako osecas

P L A V O

morskavilasw2.jpg
 
Poslednja izmena:
Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.
Slavisa Pavlovic ..
 
More će ti govoriti o beskrajnosti, nebo o čistoti, a mračni čempresi o tuzi. A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ,, Moja ljubav ima u sebi vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer, zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.''
Zvezde će ti govoriti o večnosti, a zore o svetlosti. A ti ćeš odgovoriti i zvezdama i zorama: ,, Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jar vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.''
Večernji sutoni govoriće ti o smrti, a tišine o zaboravu, a ti ćeš odgovoriti i sutonima i tišinama: ,, Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je ljubav koja je, kao i smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovekove sreće ili nesreće''.
J. Dučić
 
Ne sluša se ON slučajno.
Niti je u naše mladosti došao - slučajno.
Onda bi i one izgledale - slučajne.
Ne volim ništa slučajno, kao ono:
video sam te slučajno, voleo i mislio
na tebe slučajno - kao na slučajni uzorak...
I nemoj da tvrdiš da ćeš brzo da me zaboraviš!
Nemoj, slučajno!


I ne čekaj me više, slučajno!
 
Poslednja izmena:
Irena Vrkljan

Čarolija zaborava

U ovom prostoru omeđanom stablima mog razuma
U ovom prostoru bez središta svijetla
bez okusa; bez glasova
U ovom sjećanju zatvorenom u tamnom obručju tjela
u ovoj boli u ljubavi nepravednoj
U ljubavi
ja dozivam lice koje sam posjedovala juče
ja dozivam noć u ovaj sat neponovljeni
u ovaj dan neotrovani
blizinom vermena
u strahu prisutnom među oblicama
u ovaj moj plač
Neka iz mahovine izađu sve košute
i polože moje telo na zle i visoke borove
danas
na dan neprolazne osvete
nek umorne žene svežu moja stopala
i zapale sve lađe snele pod rukom mog vrata

Ja zovem

Neka dođe velika tišina
Neka se reke udalje od obala
i telo nek napusti dubinu vlastite krvi
Jer ja više ne poznajem granicu svog krika
Ne vidim više daljinu između dva neba
ne osećam krv
U ovaj suton sastavljena od dva oblika patnje
U ovu plahost koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta
U ovaj san
ja dozivam reči
nage i bez uspomena
Ja dozivam agoniju
hladniju od snjega
u disanju moje kože
U ove plohe tuge u ovu tamu
Ja zovem vjetar koji briše obrise gorkih planina
Vjetar zaborava
Ja dozivam pčele
da lancima bez zvukova zarobe tu travu
taj plamen tvoga imena

Ja zovem

Neka se mora preliju
u presušni izvor zemlje
i zaustave krv koja me napušta
Neka se moja zaljubljenost pretvori u osamljene preivoje
moj osmeh otuđi od sunca
nek oštrice izrasle u dodiru naše šutnje
Prodru kroz ovaj plameniti okus smrti

Nađite me
Vežite me
spalite moje sećanje
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korjena
Otvorite moje dlanove od soli
I oduzmite mi taj lik
Koji i šljunak pretvara u ljubav...
 
Često se pitam zašto niko ne ceni iskrenost....većina više voli slatke laži....bolje zvuče lepe reči iako nisu iskrene....ja to ne znam i ne želim....i uvek se osećam loše kada shvatim da ljudi žele laž.....ja želim istinu, ma kakva bila....možda me u trenutku povredi, ali više volim i to, nego da me neko laže....laž me povredi mnogo više....onda kada saznam da me je lagao....naročito neko ko mi je drag....
 
Tebi sam dozvolila da me upoznaš....moje misli, srce, dušu.....čitav život.....sve znaš.....pogrešila sam....strašno sam pogrešila.... ne mogu da vratim vreme...da mogu, sve bi bilo drugačije..... ne bi imao moć da me povrediš.....opraštam, ali ne zaboravljam.....i sve manje i manje te volim.....dok jednoga dana ne prestanem.....
 
Ja sam ti bila najbolja
nijedna druga nikad kao ja
nije se borila
o, kako sam volela

Sve sam ti tajne priznala
verovala, al' nikad pitala
pomalo mastala
uvek ti oprastala
A ti njoj si dao sve
jutra i meke dodire

Nisi me bio vredan ti
ni jedne noci ni jednog dana
moje ljubavi
ni svega onog sto sam tebi dala
nisi vredan ti
ni jedne noci ni jednog dana
moje ljubavi
nisi me bio vredan ti...

324bdd4314f9d0754e21333.jpg
 
Smelost - Pety Hansen

Dva semena leze jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.
Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.
Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.
 
Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav,to je bar jasno.Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao,ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov
 
Sreli su se sasvim slučajno, između nekih čudnih redova u kojima su prepoznali jedno drugo.
On je bio Mali Princ, ona je bila sreća.
Zajedno su bili čudo.
On je obećavao da će biti jak za oboje, umeo je da prepozna svako njeno osećanje kroz samo jednu reč; bio je tako drugačiji od drugih, tako savršen.

Ona je počela da veruje da zaslužuje bajku o kojoj celog života sanja, počela je da se smeje vetru i da grli oblake. Pravila je planove, maštala, sanjala. Redovno. Bila je iskrena do bola, kao i uvek. Sanjala je za oboje, prepričavala mu snove, čekala jutro samo da bi znala da se bezbedno vratio kući..

On je slao poruke samo da bi joj rekao da misli na nju. Umeo je da razgovara samo jednom rečju. Pisao je čudno, ali je i stavljao srca. Ljubio je bez uzvičnika, savetovao je pametno.

Ali je i voleo kišu i jesenji vetar, a ona se toga boji. Jedan takav joj ga je i odneo...
Konačno je i on bio iskren. Bacio je u vodu sve čudo o kom je toliko pisao. Završio je dvema rečima.

A ona nije imala snage da nastavi.. Rekla je nešto što nije mislila. Pritisla je jedan taster. Zažmurila.

Rekla je:''Mogu ja sama.'' I otišla. Ne znajući da će put koji tek počinje biti užasno dug...
 
Kad uspes da uhvatiš svetlost svemira i nezno ga sakriješ u džepove a pri tome ti ni juče ni danas još manje sutra ne budu pretile vatrom greha , onda ćeš znati da si živeo život drugačiji od drugih. Kad na rubu ludila spoznaš svoje želje a ne uplašiš se poraza jer porazi su najvredniji lavirinti znanja koji će te voditi tvojoj strasti ne tražeći razloge i mudrost. Mudrosti koje sam spoznaš na sopstvenog koži mnogo su vrednije od svih onih ikad napisanih jer svaki život je laž za sebe a svaka ljubav vodilja u nepoznato. Ako me tek tada naslutiš u magli svog nemira, tek tada ćeš znati sve ono što od mene tražiš a što ti ja ne mogu dati. Jer davati baš ono što drugi traži i nije neka mudrost. Treba naći i uzeti po sopstvenom nahođenju tačno onoliko koliko je potrebno da ne uplašiš jutro i ne zamutiš pogled koji te prati na tvojim čudnim putevima u prazno. ... ne gubi nadu. Ne traži očima jer će te navesti na pogrešan trag.. Traži srcem i nikad me nećeš izgubiti, jer gubitnici nikad nisu ni bili deo mog sna. U tvom svetu tišine još uvijek dopiru reci koje ti kradu spokoj i navode na greh.. Na mojim dlanovima još spavaju sve te neizgovorene tajne koje šapućeš sebi u jutra dalek i snen..
Opet ustajem i tražim sva svoja lica. Ono koje bi prepoznao još krijem ispod jastuka ... jer ... kiša je tvoje vreme za lov a moje za bezanje. Ako se ikad sretnemo nemoj mi reći da si baš mene tražio jer nikad ti neću priznati da sam se igrala vatrom.
Nađi me u svojoj jednostavnosti, tamo gde drugi ne zalaze.
 
BAJKA O LJUBAVI

Budim se u svetu
koga mrzim
jos uviek slutim
neku iskru zanosa
I kao po kazni
ocekujem Boga
ko usamljen heroj
bez casti i ponosa
I uvek mi zapne
rec u grlu
kad pozalim sve
zrtvovano za tebe
I kao na badnjak
kad prizeljkujes cudo
jos ti se nadam
i molim za tebe
Ja bih umro za to
da te jos jednom zagrlim
da ti pomilujem kosu
i da sve zaboravim
I da dogodi se cudo
i sve ti oprostim
da sve bude kao nekad
da te jos jednom zavolim
Budim se u svijetu
koga mrzim
i dodje mi da spalim
iza sebe sve mostove
A kako da obuzdam
ovo ludo srce
i otkud mu pravo da kuca
samo za tebe
I ne bih vise nikad
da se rodim
jer zivot tek je vreca
puna kajanja
Al' ovo malo duse
izgori ko' sveca
kad shvatis da i ljubav
ima vek trajanja



10376520.jpg
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
426
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top