А овде ћу навести из исте књиге нашег епископа Хризостома Тивејског о 7.Васељенском Сабору и одлукама са тог Сабора о поштовању пророчких визија и икони Свете Тројице...
.......................................................................................................................
VII ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
VII Васељенски сабор, одржан у Никеји витинијској 787. године, осудио је иконоборску јерес и издао догматски пропис, у коме се излаже православно учење о светим иконама.
Одлука овог Сабора – “Природа Свете Тројице, као несазнатљива и невидљива, не осликава се” - износи се од стране непријатеља ове иконе, као аргумент у прилог њихових ставова и, наравно, против иконе. Ова одлука Сабора, међутим, не односи се, нема никакве везе, са иконом Свете Тројице о којој је реч. То стога, што се на тој икони не осликава божанска природа, како је напоменуто на почетку, већ се Бог Отац осликава према визији пророка Данила, Син Онако како се оваплотио, и Свети Дух онако како се јавио на Јордану.
Ова одлука Сабора, такође нема никакве везе са другом иконом, типа оне са Светом Тројицом, а то је Гостољубље Аврамово. Јер, како каже свети Јован Дамаскин, “Аврам није видео природу Божију, јер Бога нико никада није видео, него слику Божију, па јој се, павши ничице, поклонио.”(109)
Парадоксално, непријатељи иконе Свете Тројице прихватају икону Гостољубља Аврамовог, коју изгледа да нису схватили као “опасност” да би могла да представља “три бога”, у виду “анђела”. Међутим, ако прихватају Гостољубље Аврамово као икону троличног Бога, зашто онда не прихватају и Оца као “Старца данима”, који је “слика Божија”, како ју је “подобно видео Данило”(109) - као што светитељ каже у наставку?
За ове символичне иконе Свете Тројице, VII Васељенски сабор одређује: “Верујући у једног Бога, који се слави у Тројици, његове свете иконе целивамо.”(110)
Сабор не каже “икону” него “иконе”. Које су то иконе “Бога у Тројици”? То су “слике Божије”, преко којих се Бог милостиво открио. Он се није открио онима који би га сматрали за “три бога”, или за “описивог”, нити се открио по природи, већ се открио достојним слугама својим. Због тога су, у Синодику православља, Свети Оци одредили: “Онима, који знају, прихватају и верују да су пророчке визије такве, како их је само божанство уобличило и отиснуло, који су те визије исприповедали онако, како их је доживео хор пророка, који се придржавају писаног и неписаног предања апостолског и светоотачког, и који стога осликавају и поштују светиње, нека је вечни спомен.”(30)
Очигледно је да се представа Бога Оца, у складу са визијом пророка Данила, придржава православног предања. Похваљују се они који прихватају и осликавају пророчке визије као иконе оних слика, које је само божанство уобличило и отиснуло, а које су пророци видели. Насупрот томе, осуђују се следећи: “Они, који пророчке визије прихватају мимо воље, као и они који не допуштају то, да су се у њима доживљене слике (О чуда!) десиле пре оваплоћења Логоса, већ који, било да брбљају да се у доживљеним визијама види сама несазнатљива и невидљива суштина, било да, с једне стране, сматрају да су се слике појавиле њиховим посматрачима као оно истинито, као облици и фигуре, а да, с друге стране, не допуштају да се осликава отеловљени Логос и његова страдања нас ради - нека су, дакле, сви они проклети.”(111)
На основу синодалних текстова може се закључити:
а) Са јављањем Бога у пророчким визијама није се јавила суштина Божија, која је потпуно невидљива и неуобличива као таква.
б) Визије пророка са антропоморфним Богом осликавале су се и пре сазивања VII Васељенског сабора, као што описују пророци Исаија, Данило, итд.
в) Код неких се и тада јављала заблуда, као и данас (на пр. “потпуно је нелогично и недолично осликавати на иконама Господа Саваота, одн. Оца, у покушају да се ослика његова божанска природа”(26)). Они су сматрали да се у пророчким визијама јавила божанска суштина, или су, иако прихватајући пророчке визије када би оне бивале осликаване, били готови да брбљају како иконописци покушавају да осликавају божанску суштину.
Свима овима сручује се на главу страшан одјек Анатеме. Очигледно да “анатему” очекују и они, који тврде да “смо Бога упознали тек пошто се Син и Логос Божији оваплотио”(108), јер се, на тај начин, одбацује свака спознаја Бога пре оваплоћења Логоса, одбацују се визије пророка и крши се реч апостола народа: “Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина.”(49)
VII Васељенски сабор одредио је како се поштују иконе и прихватио је осликавање пророчких визија. Те иконе Божије Сабор целива, као што се види у VIII акту: “То је вера православних. Та вера је подупирала васељену. Верујући у једнога Бога који се слави у Тројици, целивамо његове часне иконе. Они, кој се не владају тако, нака буду изложени анатеми. Они, који не мисле тако нека буду изгнани из Цркве…”(110) И мало ниже: “Нека су проклети они, који сматрају да се речи Светог Писма, уперене против идола, односе и на часне иконе… нека су проклети они, који се усуђују да говоре да је саборна Црква икада прихватила идоле.”(исто)
Свети Симеон Солунски изражавајући православну мисао, у вези са осликавањем пророчких визија каже следеће: “Да, Бог је невидљив, као што је и бестелесан, бесплотан, неуобличив, и због тога није ни описив; али, мимо свега тога, често смо видели како се он описује код пророка, како се оцртава и како се ликовно представља; и Аврам је видео Бога, и Јаков на лествици, и Мојсије у купини и на гори, Исаија како седи на високом престолу, Језекиљ, слично томе, међу животињама, а Данило као старца данима, као и многи други пророци. Упитајмо их, дакле: је ли ово истинито или лажно? Свакако ће признати да је истинито. Јесу ли ово биле наводно божанске ствари или утваре идола? Признаће, мислим, да су то биле божанске ствари. То су била виђења Бога, у складу са моћима оних, који су гледали, пошто се Бог никада не показује онаквим, какав је по природи, нити је то могуће, будући да је божанство неуобличиво. Дакле, оне су послате од Бога, јер и Он сам каже: “Ја сам умножио виђења, и у рукама пророка сам се уподобио.” Ово су виђења Бога; ове визије су часне, свете и поштоване, и као такве осликавају се, како у божанственим књигама, тако и на иконама.”(112)
Фусноте: (извори)
109. ПГ 94, 1345Ц
110. Записник VII Вас. сабора, том II, 883
111. Исти, том III, стр. 407, изд. Скит свете Ане, Св. Гора
112. Симеон Солунски, Против свих јереси, гл. VIII
............................................................................................................................
