sunasceJeca
Poznat
- Poruka
- 9.932
Mislim, da si ovo sjajno rekla i da je ovo sjajan post. I da si rekla, ono o čemu i ja govorim, i da si u velikoj meri potrefila sličnost stava, kada se radi o drugim stvarima, nevezano za ovu temu. I na tome ti odajem priznanje. Svakako, da sam u par dana, pročitavši tvoj post, shvatila, da ipak nisam jedina, koja razmišlja na način na koji razmišljam/o, i da što ti kažeš, stvarno, ali stvarno...više ne vredi dragoceno i uludo, bacati svoju energiju na nešto što ne da ne može da se promeni, nego ne želi da se promeni. Meni ej to sasvim evidentno, bez i da mi iko kaže, i tu si ti lepo sve objasnila. Svaka ti čast. Ono šta ja ostajem tu, dokle god budem imala volju, i želju da pišem, ja ću uvek o tome pisati...o najlepšim stvarima, o najdubljim emocijama. O svemu onome šta me boli. O svemu šta me raduje. Jer ja ću u svoje principe i u ono šta je usadjeno kao dete u mene, roditeljskim vaspitanjem...da ej važno biti poštena, odana, doar čovek, prijatelj, umeti voleti druge ljude, meni to naprosto jeste važno krož život, strahovito...ia ja ću uvek da verujem, u dobre i svetle stvari. Jer naprosto, kao što većina ljudi na svetu, i svigde gde ne, ima pravo da "mrači" tako imam i ja puno pravo da "svetlim" a ja time nikoga ne ugrožavam. Jer aj verujem u šta verujem, kao što veruješ ti u šsta ti veruješ, neko petu u šsta on veruje, i tako redom, zar ne? I svako ima pravo na to, dokel god poštuje pravila. Ponašanja, pisanja, reda. A, šta kada je sve drugačije, kada sve ima prizvuk drugačijeg? Nemogućnosti? Nemogućnosti da kažeš, iskažeš, pokažeš i dokažeš? Ništa. Tada naprosto prestaneš da trošiš dragocenu energiju i da je bacaš uludo, dobro ti kažeš. Ali, čak i da ti sva usta zalepe, oči oslepe i ruke vežu, nešto ipak ne može da slomi se...Duh koji svako u sebi poseduje. I to...Niko en može da ti oduzme. Jer naprosto, svako je ono šta jeste. Bio. I ostao. A, kakav/a si danas, takav/a si i doveka. To svakako, nije jasno svima. A, i ne treba. Ko hoće da razume, razumeće, ko neće, neće ni sa objašnjenjima. Zar ne? Mislim da svaki čovek kroz život nosi ono šta je karakterom, dušom i umom. da nam život samo osveštava i pojašnjava svest o sebi samima, gde smo, na čemu treba da radimo, i čemu da se učimo. Pored toga, zaista smatram da je divna stvar u ljudima, koji su radosnog karaktera, koji ovde na takav način pišu, sa tom namerom su i tu, i te ljude volim da pročitam. A, od takvih, ljudi, ja učim. U to ime, meni je ogromna čast, što ti reče, da pročitaš ono šta ja napišem, kada naletiš negde na moj tekstove, jer više puta sma čitala tvoje razložne stavove i kada od takve osobe, dobijem komplimente za svoje pisanije, kako da mi ne imponuje? Hvala ti, Preterana. Od srca.
Naprosto, nekada nas život, u domenu enkih stvari "porazi", izgubiš veru na tren, negde ne razumeš zbivanja i očekivanja, šta te "savatalo", trudiš se ad se snadješ u beznadju, kuda, gde , šta, otkud sada pa to...I moj domen pisanja je to pratio tu. Jer ja pišem kao što mislim, pišem kao što osećam. Pisah u doba kada sam bila baš puno hepi, pisala sam kada sma duboko patila. Naprosto, to je bio, moj "ventil" . Ako sam time, narušavala pojedincima floru i faunu svoga bitisanja, ja im se toplo izvinjavam. Nisam htela. Ja naprosto drugačije, nisam umela. da pišem. Da volim. Da patim. Izgleda, to beše svojevrstan omaž i "zločin" punopravnima, koji polažu puno veće i više pravo na slova od mene, bilo gde.Ja naprosto, drugačije...Ne umem.
Da, razumem, šta želiš reći, Nevesto. SHvatam u potpunosti. Ali, naprosto to je moj "poriv" duše i on ne može da se "smiri" dok u nekoj meri, ne bude čemu taj moj duh teži, odnosno, taj poriv duše, što ga ja zovem detinji deo mene, koji naprosto ne da vidi sve ružičasto, jer ipak sam u dovoljnoj meri prošla i dobro i kao bosa po trnju, da znam da se čak i dobrim ljudima loše jako stvari umeju i mogu desiti, kao i da neće uvek ispasti dobro, čak i kada daš maksimum maksimuma svog. Odnsno, da ponekad može biti čak i oho hooooooooo kontraproduktivno. Ja nekako učim sve malo na teži način, jer analiziram, dosta , kasnije, šta sma grešila. Tražim pogreške, u kojom meri i gde sam prouzrokovala nešto ili nisam. naprosto, težim tako da gledam na život, pa i na ljubav. Ok, ne voli te neko više, ok, ja nekoga i dalje lupam volim najviše, ja ću moje da otpatim, da sklopim sve kockice, da nastojim razumeti sve...Jer duboko verujem da me to čini boljim čovekom, možda boljom curom, nekome drugome...nekome budućem. Da, razumem te...možda su zato moja očekivanja, pa en očekivanja,a li nekako to šta duša šta hoće, pa hoće...velika, što ti akžeš, jer umem baš strahovito da se "dam" . Jednostavno, ne umem drugačije, jer želim da sretnem nekoga ko to sve ume, kao ja, a ne ad bude, ono..ehej.........pa ja en umeeeeeeeeem toliko i na takav način ad volim. Možda zato i idem tako kroz život. To sam, što sam. Možeš, ne možeš. Nisam svemoćna, nesagrešiva, neko ko ne ume da pretera, da ne zglajza, nisam robot...ali ću se maksimalno truditi . Da dam od sebe najbolje. A, ako pogrešim, da sve popravim, da opet pokažem, da uemm da kažem izvini, oprosti, žao mi je, i zaista to i da mislim. Zbog čega ti misliš, da nećeš više voleti, Nevesto, zašto tako govoriš? Niko ne zna šta nosi sutra. Možda baš sutra upoznaš nekoga sjajnog. Ja naprosto mislim, da se sve najbolje stvari dešavaju kada najmanje očekujemo . Ja iz tvog pisanja, ne ovoj temi, ne msilim da ti nemaš šta, kako kažeš da "daš" . Baš naprotiv. Mislim, da samo pojedini ljudi, u zavisnosti koliko nam (ne) odgovaraju, bude u nama, ono što već (ne) imamo. Ponekad nisis ni svesna, šta ljudi mogu da probude u drugim ljudima, bilo ono lepo, bilo ružno. Ako se karakter tvoj poklopi sa nečijim, verujem, da bi msilila drugačije i da bi iznedrila ono najbolej od sebe, ubedjena sam u to. Jer ljubav čuda čini. Za svakoga. Ako je ona prava, čista, lepa i koja te čini boljim čovekom. Onda na neki zaista nedefinisano čudnovat način, taj neko izvlači ono najbolje iz tebe. Što možda na neko vreme, bilo uspavano je.
ona na tacni daje emocije, ja ih potiskujem, bez obzira što težimo istom.
uzjahaću konja dok čekam princa, zašto da ne?
to ne podrazumeva bilo kakvog konja, naravno... ali neću izbegavati da uđem u nešto samo zato što to nema perspektivu. živim da mi danas bude lepo i radim stvari koje mi prijaju u određenom trenutku. sutra me ne zanima.
možeš ti da igraš na 'sigurno', ali garancije ne postoje. možda baš jeca bude ta koja će nekoga razočarati u očekivanjima.
Nadam se da neću, ali kako kažeš, niko ne zna šta život nosi sutra. Koja iskušenja. Dogadjaje. Situacije. Ostaje mi samo da se nadam, da mi se to desiti neće, imajući veru u svoje stavove, ponašanje, kao i verujući da neko nekada imaće tu istu veru u sebe sa mnom, kao i veru u mene, kao ja u tog nekoga budućeg, što se toga tiče.
