Seprtlja
Aktivan član
- Poruka
- 1.849
ASTROLOGIJA - Mesec
Zemlja je nekad davno, pored našeg Meseca, imala i drugi, mali satelit, koji je nestao u sporom sudaru sa svojim "bratom", smatraju naučnici. Oni ukazuju da u ovom sudaru možda leži tajna misterioznih planina na tamnoj strani našeg Meseca i smatraju da je relativna sporost takozvanog "velikog sudara" bila krucijalna u nabacivanju materijala na drugu stranu lunarne hemisfere.
Decenijama su naučnici pokušavali da shvate zašto je nama vidljiva strana Meseca ravna, sa manje kratera, dok je tamna strana puna kratera, sa planinama višim od 3.000 metara.
Razne teorije su iznete kako bi se objasnila ova, kako se naziva, lunarna dihotomija. Prema jednoj, ovu neravnomernost je prouzrokovalo Zemljinom gravitacijom izazvano podizanje plime i zagrevanje okeana tečnog stenja, koje je nekad teklo ispod lunarne kore.
Simulacija četiri faze sudara dva meseca pre oko četiri milijarde godina
Prema poslednjoj teoriji, do te razlike je došlo zbog niza kosmičkih sudara. Naučnici smatraju da je pre oko četiri milijarde godina u Zemlju udarila planeta veličine Marsa. Ovo je poznato kao hipoteza o sudaru svetova. Delovi koji su odleteli nakon udara kasnije su se spojili i oformili Mesec.
Sada naučnici smatraju da se od istog materijala oformilo i drugo, manje lunarno telo, "zaglavljeno" u gravitacionom uticaju između Zemlje i Meseca. Ovo telo bilo je veličine četiri procenta lunarne mase. Nakon što je proveo milione godine u tom gravitacionom zagrljaju, drugi satelit je dospeo na putanju našeg Meseca, polako se sudarajući sa njim, brzinom manjom tri kilometra u sekundi, što je sporije od brzine zvuka u stenju.
[Tamna strana Meseca]
"To je bio relativno blagi sudar, pri brzini od 2,4 kilometra u sekundi, sporije od brzine zvuka, što je važno jer to znači da nije došlo do velikih potresa ili topljenja", rekao je dr Martin Juci sa Univerziteta Bern u Švajcarskoj.
U vreme sudara, naš Mesec je imao okeane magme sa tankom korom na površini. Naučni smatraju da je ovaj sudar doveo do podizanja materijala na lunarnu koru, a da je magma ispod nje prešla na nama vidljivu stranu Meseca. Ovu ideju podržala su istraživanja svemirske letelice "Lunar prospektor", američke svemirske agencije NASA.
Mesecu treba otprilike isto vreme da rotira oko svoje ose koliko mu treba da napravi krug oko Zemlje. Ovo je poznato kao "sinhronizovana rotacija" i objašnajva zašto je Mesec okrenut ka Zemlji uvek samo jednom stranom. Nama vidljiva strana je prekrivena glatkim, tamnim lunarnim "morima", koje je stvorila erupcija magme na površini. Tamna strana Meseca je grublja, sa debljom korom i puna kratera od brojnih udara. Najviša tačka na mesecu nalazi se na ovoj, nama nevidljivoj strani. Tamnu stranu meseca prvi put je fotografisala svemirska letelica SSSR-a "Luna 3" 1959. godine pa mnoge lokacije na njoj nose ruska imena.
Zemlja je nekad davno, pored našeg Meseca, imala i drugi, mali satelit, koji je nestao u sporom sudaru sa svojim "bratom", smatraju naučnici. Oni ukazuju da u ovom sudaru možda leži tajna misterioznih planina na tamnoj strani našeg Meseca i smatraju da je relativna sporost takozvanog "velikog sudara" bila krucijalna u nabacivanju materijala na drugu stranu lunarne hemisfere.
Decenijama su naučnici pokušavali da shvate zašto je nama vidljiva strana Meseca ravna, sa manje kratera, dok je tamna strana puna kratera, sa planinama višim od 3.000 metara.
Razne teorije su iznete kako bi se objasnila ova, kako se naziva, lunarna dihotomija. Prema jednoj, ovu neravnomernost je prouzrokovalo Zemljinom gravitacijom izazvano podizanje plime i zagrevanje okeana tečnog stenja, koje je nekad teklo ispod lunarne kore.
Simulacija četiri faze sudara dva meseca pre oko četiri milijarde godina
Prema poslednjoj teoriji, do te razlike je došlo zbog niza kosmičkih sudara. Naučnici smatraju da je pre oko četiri milijarde godina u Zemlju udarila planeta veličine Marsa. Ovo je poznato kao hipoteza o sudaru svetova. Delovi koji su odleteli nakon udara kasnije su se spojili i oformili Mesec.
Sada naučnici smatraju da se od istog materijala oformilo i drugo, manje lunarno telo, "zaglavljeno" u gravitacionom uticaju između Zemlje i Meseca. Ovo telo bilo je veličine četiri procenta lunarne mase. Nakon što je proveo milione godine u tom gravitacionom zagrljaju, drugi satelit je dospeo na putanju našeg Meseca, polako se sudarajući sa njim, brzinom manjom tri kilometra u sekundi, što je sporije od brzine zvuka u stenju.
[Tamna strana Meseca]
"To je bio relativno blagi sudar, pri brzini od 2,4 kilometra u sekundi, sporije od brzine zvuka, što je važno jer to znači da nije došlo do velikih potresa ili topljenja", rekao je dr Martin Juci sa Univerziteta Bern u Švajcarskoj.
U vreme sudara, naš Mesec je imao okeane magme sa tankom korom na površini. Naučni smatraju da je ovaj sudar doveo do podizanja materijala na lunarnu koru, a da je magma ispod nje prešla na nama vidljivu stranu Meseca. Ovu ideju podržala su istraživanja svemirske letelice "Lunar prospektor", američke svemirske agencije NASA.
Mesecu treba otprilike isto vreme da rotira oko svoje ose koliko mu treba da napravi krug oko Zemlje. Ovo je poznato kao "sinhronizovana rotacija" i objašnajva zašto je Mesec okrenut ka Zemlji uvek samo jednom stranom. Nama vidljiva strana je prekrivena glatkim, tamnim lunarnim "morima", koje je stvorila erupcija magme na površini. Tamna strana Meseca je grublja, sa debljom korom i puna kratera od brojnih udara. Najviša tačka na mesecu nalazi se na ovoj, nama nevidljivoj strani. Tamnu stranu meseca prvi put je fotografisala svemirska letelica SSSR-a "Luna 3" 1959. godine pa mnoge lokacije na njoj nose ruska imena.
