Због чега је пропао стари Рим?

[gost 159032]

Druidi su uništavani jer su bili kolovođe otpora rimskoj vlasti u Britaniji. To znamo sa sigurnošću.
Što se tiče ljudskih žrtava kod druida, iste počinju neposredno posle rimske okupacije, te je trenutno najzastupljenija hipoteza da su imale ritualni karakter suprostavljanja okupatoru kroz magijske radnje.
Što se Kartagine tiče, prinošenje ljudskih žrtava nikada nije bio faktor u odlučivanju politike Rima.

Prvo treba uociti da Rim nije imao nista protiv da unisti ono sto je mislio da je protiv njegovog interesa.

Elem, ovo su finese, tezu koju sam cuo je da su druidi prinosili ljudske zrtve i ranije, ali veoma retko, a da je okupacija enormno povecala broj zrtvi, jer su smatrali da ce tako magijskim putem moci da pobede Rimljane.
Inace upravu si da su smatrali druide kolovodjama otpora.

Sto se Kartagine tice, radi se o zrtvovanju dece i imalo je veliku propagadnu svrhu, tako da nije doslo do osvajanja iste, vec do njenog potpunog unistenja. Kartagina je kasnije obnovljena, valjda oko sto godina kasnije, zbog svog veoma povoljnog polozaja.

 

[ccaterpillar]

Postoje neke cinjenice koje znamo iz tog perioda, koje ne idu u prilog tvojoj tezi.
U periodu oko 150. ne postoji jasna i jedinstvena hriscanska misao. Postoje desetine razlicitih tumacenja koje zive jedno pored drugog, naizgled bez velikog trvenja. Valentianus, koji je bio gnostik, je za malo postao rimski biskup, sto govori da su gnostici tada bili prihvaceni unutar hriscanske zajednice. Tek od 200. godine pocinje trazenje za jedinstvenom hriscanskom misli i ona traje jako dugo i nastavlja se i kroz 5-6-7. vek.
Zaista ne vidim kako moze tako difuzna i slabo organizvana grupa da izvrsi uticaj o kome govoris.

Uspon hriscanstva je sklop sretnih (po nekima nesretnih) okolnisti. Rim je bio u haosu i trazio je nacin da zaceli rane, Konstantin je u hriscanstvu video nacin da uvede jedinstvo. Moje misljenje je da ga je privukla upravo ideja o jednoumlju, jedan Bog, jedan Car, jedno Carstvo, jer dominantna ideja tokom celog njegovog zivota je bilo ujedinjenje Rima i njegovo ocuvanje kao jedinstvene drzave. Promocija hriscanstva od strane drzave, beneficije koje idu uz to i na kraju Teodosijevo proglasenje hriscanstva kao jedine vere je ucinilo ostalo.

Наравно да не постоји јединствена хришћанска мисао у то доба, то је време када се наступа у више колона (нешто као уједињена опозиција), и настоји се да се створи што шири фронт, упије што више туђих култова, идеја и веровања, али тај процес није био спонтан, већ итекако управљан, већ сам писао да је цело хришћанство уствари плагијат култова старог света од богородице преко божића до светих тајни..
Када се власт касније консолидовала, почиње "стезање", диктатура, прогон неистомишљеника, и бескрајна спирала сукоба и раскола, такође диригованих, јер се на ратовима може много зарадити...

Што се тиче једноумља, идеје једног Бога и цара, па Римљани се нису с тим први пут срели кад су дошли у додир са хришћанима, на границама Римског царства су од давнина живели монотеисти, Јевреји, Јесеји, покорили су земљу фараона која је изнедрила првог монотеисту, Ехнатона...
Не мислиш да би још много раније увели монотеизам да су мислили да је толико добар, јер је свакако међу њима врло мудрих сенатора, војсковођа и императора?

 

[Erazmus Roterdamus]

Престоница римског царства је био град Рим. Према разним подацима око нулте године је имао између 500 хиљада и милион становника ( тачније 250,000 следовања брашном, односно глава породица) са великим проблемима у снабдевању храном и водом. Квалитетни, увидевши да ту више живота нема, премештају престоницу у Перуђу , па у Милано, док већи део њих бежи у ново царство , у Цариград.

Peruđa nikada nije bila prestonica Rima, a i sa tom populacijom Rim je bio najveći grad na svetu oko 1. godine.

 

[Erazmus Roterdamus]

С обзиром да је Машкинова "Историја старог Рима" стварно претерано идеолошки обојена, сматрам да је на ово питање из наслова теме најбоље одговорио Едвард Гибонс:

„Следећих пет особина је одликовало Рим на његовом крају:

1. велика љубав према разметању и луксузу
2. раширена провалија између врло богатих и врло сиромашних (ово се може приметити како на поједине државе у породици других држава, тако и на појединце у одређеном народу)
3. опседнутост сексом
4. наказност у уметности – настраност и недостатак стварног стваралаштва
5. растућа жеља за живљењем ван државе, са све мањом и мањом личном иницијативом“

Као што видимо, очигледно је да су римљани пред пропаст престали да следе велику мисао њиховог правника Улпијана: "Честито живети, другога не вређати, свакоме своје дати."

Међутим све је чешћа прича да је Рим пропао због хришћанства, какво је ваше мишљење?

U pitanju je Edvard Gibon, ne Gibons. A njegova je glavna teorija da je Rim propao, na 1. mestu, zbog pojave hrišćanstva i varvara, tako da nije jasno zašto se neko poput tebe poziva na njega.

 

[Espada_De_Fuego]

Ljupce.. jel mogu da postavim jedno poglavlje knjige ''Zapadna Civlizacija - Istorija Evropskog Drustva'' ,zove se Koreni hriscanstva i opadanje Rimskog carstva.. sam sam ga prevodio i mislim da moze da doprinese temi

 

[Bastiani]

Ljupce.. jel mogu da postavim jedno poglavlje knjige ''Zapadna Civlizacija - Istorija Evropskog Drustva'' ,zove se Koreni hriscanstva i opadanje Rimskog carstva.. sam sam ga prevodio i mislim da moze da doprinese temi

Ako ne bude moglo, ti pošalji na PP.

 

[faraonn]

...zato sto je, ostarao ...i kosti mu se razminule...

 

[Bastiani]

...zato sto je, ostarao ...i kosti mu se razminule...

Razminule kosti mimo kosti.

 

[Espada_De_Fuego]

Ako ne bude moglo, ti pošalji na PP.

Vazi druze.. poslacu ti to a preveo sam i poglavlje Evropa u doba hladnog rata

Saljem za par sati

 

[krauterbox]

@Espada_De_Fuego

Je l' mogu i ja da dobijem taj prevod?

 

[Caliburn]

Ako nije problem i ja bih jedan primerak.
Isplata putem reputacije.
Unapred hvala.

 

[Espada_De_Fuego]

Ma postavicu ovde,dugacak je ali ne vidim zasto bi to bio problem

 

[Espada_De_Fuego]

Unapred se izvinjavam zbog nekih gresaka (ako ih ima) jer obicno prevodim nocu pa koncentracija moze da padne


Koreni hriscanstva i opadanje Rimskog carstva

Trijumfalna ekspanzija ranog Rimskog carstva sa sobom je donela i početke promena. Judeja,jedno od siromašnijih i zabačenijih mesta koje su aneksirali Rimljani,izrodila je hrišćanstvo,religiju koja je nakon tri veka sporadičnih progona i relativne nepoznanice postala dominantna u carstvu. U međuvremenu,dok je hrišćanstvo raslo carstvo je opadalo. Uzrok tog pada nije ležao u hrišćanstvu već u opštoj krizi čiji su osnovni obrisi postali vidljivi do kraja II-og veka. Jednostavno,carstvo se proširilo izvan limita koje su mu nametnuli njegovi privredni resursi. Carevi su u III-em i IV-om veku pokušavali na razne načine da zaustave proces ekonomskog i društvenog raspadanja ali,postepeno,zapadna i istočna polovina carstva počinju da se sve više udaljavaju. Zapad,pritiskan od strane Germanskih napadača i oslabljen zaostalom ekonomijom,se raspadao. Istok,grčkog govornog područja,bogatiji i ne diran od Germana,opstao je do 1453-e.

Koreni hrišćanstva : Rim i Jevreji

Pad Hasmonejske dinastije,kako su potomci Makabejaca bili poznati,rezultirao je otegnutim haotičnim građanskim ratom,u kojem su brojni učesnici bili podržavani od strane spoljnih sila. Rim,u ličnosti Pompeja,postaje uključen 66-64 –e pne. kao deo napora da se savladaju Mitridati i iskoristi kolaps Seleukidskog carstva. Širenje Rimskog uticaja na Srednjem istoku koje je usledilo alarmiralo je Partiju,naslednika Persijskog carstva,i probudilo interese Kleopatre,koja se suprotstavljala Rimskoj politici u regionu čak i nakon zavođenja Cezara i Antonija. Situaciju je dalje zakomplikovala verska borba između jevrejskih Sadukeja i Fariseja.
Na kraju,Rimski štićenik Irod ’’Veliki’’ (73-4 –e pne.) pojavljuje se kao glavni i nameće period preko potrebnog mira. Iako Arapskog porekla,Irod je upražnjavao Judaizam i generalno favorizovao brojnije Fariseje nad njihovim protivnicima. Njegovo kraljevstvo prostiralo se na severu do granica sa Sirijom a na istoku u Transjordaniju,i obezbeđivalo je prihode za opsežne graditeljske poduhvate,sa obnovom Hrama u Jerusalimu kao najdragocenijim. Neki od njegovih ogromnih kamenova i dalje se mogu videti u osnovi Zapadnog zida. Ništa ga od svega toga nije moglo učiniti dražim u očima pronicljivijih Jevreja ali su prihvatali njegovu vlast.
Kada je Irod umro kraljevstvo je podelio na tri tetrarhije,a svakom je vladao sin. Arhelaj,tetrarh Judeje,toliko je uvredio svoje Jevrejske podanike da su ovi tražili od Avgusta da ga zameni Rimskim upraviteljem. Avgust pristaje na to ali je eksperiment propao. U teoriji,upravitelj je trebao da se stara o Rimskim interesima dok bi unutrašnje stvari ostavljao Jevrejskom dvoru poznatom kao Sanhedrin,ali,ako se može verovati Jevrejskom istoričaru Josifu (oko 37 – oko 100 –e) svaki upravitelj nalazio je nove načine da uvredi Jevrejsku versku i političku osećajnost. Od 7-e ne. grupa poznata kao ziloti posvetila se zbacivanju Rimske vlasti.
Nakon toga,nemiri u Jerusalimu bili su prekinuti samo za vreme kratke vladavine Iroda Agripe, Jevrejskog princa koji je Judejom upravljao od 41-44 –e pod protektoratom Rima. Pobune i protesti bili su praćeni rastućim verovanjem u dolazak Mesije,koji bi oslobodio Jevreje od njihovih neprijatelja i ponovo uredio svet. Lažne mesije pojavljivale su se sa predvidljivom tačnošću i izazivale veliku zabrinutost među Rimljanima koji su se plašili da bi neki od njih mogao organizovati opšti ustanak. Na kraju,66-e,car Neron otprema vojsku pod Vespazijanom kako bi povratio red. Ziloti i veći deo stanovništva se pobunjuju i Jerusalim pada u ruke Rimljana tek nakon duge i strašne opsade.
Razdražen svojom nesposobnošću da stupi u dobre odnose sa Jevrejima čak i nakon njihovog poraza,Vespazijan,koji je do tada nasledio Nerona na položaju cara,naređuje da se Hram razori a Jevreji rasele u udaljene krajeve carstva 70-e. Zadržali su svoju slobodu veroispovesti i izuzeće od prinošenja žrtvi državnom kultu koje im je garantovao Julije Cezar, ali je novi egzil ili dijaspora izmenio karakter Judaizma. Razaranje Hrama prouzrokovalo je napuštanje običaja žrtvovanja i drugih ceremonija u hramu,jer se smatralo da Hram može biti obnovljen samo dolaskom Mesije. Uloga sveštenika je oslabila. Versko usmeravanje obezbeđivali su rabini,ili učitelji,koji su zakon interpretirali raštrkanoj kongregaciji. Tek je šačica Jevreja ostala u Judeji. Grupa od nekih 900 Zilota održavala se u velikom pustinjskom utvrđenju Masadi do 73-e kada su počinili masovno samoubistvo umesto da se predaju Rimljanima. 60 godina kasnije,još jedna mala grupa Jevreja pokrenula je beskorisnu pobunu pod Bar Kohbom,ali će proći skoro 2000 godina pre uspostavljanja nove Jevrejske države.

 

[Espada_De_Fuego]

Isus iz Nazareta

Isus je živeo u središtu ovog dugotrajnog meteža. Verovatno je rođen u Vitlejemu,u Judeji, između 7-e i 4-e pne. I godina i datum njegovog rođenja danas se posmatraju kao proizvodi kasnijeg računanja i tradicije. Precizna hronologija je nemoguća jer Jevanđenja ne pružaju datume. Četiri Jevanđelja su najvažniji izvori koji se odnose na njegov život i svešteničku službu. Iako su ih pisali različiti autori više od jedne generacije nakon njegove smrti (Markovo, najranije,zapisano je oko 70-e; Jovanovo,najmlađe,malo pre 100-e) njihova svedočanstva, iako različita po značaju,upadljiva su opšta saglasnost.
Ona opisuju prilike Isusovog rođenja i pojavljivanje u Hramu kada mu je bilo nekih 12 godina ali ostaju nema o njegovim aktivnostima do tridesete godine,što je trenutak kada kreće da prikuplja sledbenike kao putujući rabin. U pratnji 12 bliskih pomoćnika ili sledbenika,propovedao je po Judejskim selima pred sve brojnijom masom ljudi. Njegova poruka bila je upućena prvenstveno protiv Fariseja. Isus je osećao da njihovo strogo pridržavanja Zakona predstavlja prepreku u veri i da se to uglavnom može istisnuti jednostavnim nalogom ’’voli svog suseda kao sebe.’’ U isto vreme,njegove propovedi ne ostavljaju sumnju da je sebe smatrao Mesijom (za šta je grčka reč christos,ili hrist). Pod tim nije podrazumevao tradicionalnog Mesiju koji bi poveo Jevreje do zemaljske pobede,već sina božjeg koji im donosi večno spasenje. Njegovo kraljevstvo,rekao je,’’nije od ovoga sveta’’ i oni koji veruju u njega ’’neće umirati već ih čeka večni život.’’
Takva poruka razbesnela je Fariseje ali je privukla mnoge,posebno iz siromašnih sredina. Kada je na Pashu ušao u Jerusalim praćen simbolima koji se odnose na Mesiju iz proročke tradicije,Isus je izazvao krizu. Sanhedrin je zahtevao njegovo hapšenje. Rimski upravitelj, Pontije Pilat se složio,plašeći se da bi njegovo prisustvo moglo izazvati dalje nerede u trenutku kada je praktično čitava zemlja došla u grad radi praznika. Isusu Sanhedrin sudi za blasfemiju a Pilat za izdaju,iako su oba suđenja bila diskutabilne legitimnosti,kako je opisano u Jevanđeljima. Svi odgovorni izgleda da su bili motivisani političkim koristoljubljem pa je Isus razapet neobično brzo,kako bi se izbegla mogućnost demonstracija. Nakon tog pogubljenja, njegovi sledbenici pričali su da se vratio iz mrtvih i da se uzdigao u Nebesa nakon obećanja da će se vratiti na Sudnji dan.

Širenje hrišćanstva

Priča o Isusovoj smrti i vaskrsnuću udružila je njegove sledbenike u novu Jevrejsku sektu ali je neko ko nikad nije čuo njegove propovedi širio njegova učenja širom Rimskog sveta. Savle iz Tarsa bio je Farisej koji je prvobitno progonio Isusove sledbenike. Nakon dramatičnog preobraćenja u veru svojih protivnika,počinje da koristi Rimsko ime Pavle i ostatak svog života posvetiće zadatku preobraćenju Jevreja i nejevreja. Iako Farisej,Pavlovo rano obrazovanje bilo je kosmopolitsko i pod snažnim uticajem Helenizma. Za njega su Isusova učenja bila univerzalna. Sa određenim poteškoćama,ubedio je konzervativnije sledbenike da prihvate preobraćenike bez primoravanja na pridržavanje Jevrejskih zakona o postu ili da budu obrezani. Da to nije učinio,hrišćanstvo verovatno nikada ne bi postalo univerzalna crkva. Ističući veru ispred iscrpnog pridržavanja zakona,Pavle je takođe uticao i na teologiju rastuće crkve.
U svojim pismima Pavle sebe opisuje kao malog rasta i fizički slabašnog ali su njegovi napori u ime vere bili herojski. Dok je Isus još uvek bio živ,njegova učenja počinju da se šire po Jevrejskim zajednicama u Rimskom carstvu. Opozicija od strane Jevrejskog vođstva nije mogla da spreči formiranje malih,obično tajnih,kongregacija koje su postale organizaciona osnova Pavlovih nastojanja. Putujući neprekidno,kretao se od jedne do druge,uspevši da ih ubedi da prihvate nejevreje kao preobraćenike,propovedajući nejevrejima i pomažući pojedinačnim crkvama u stvarima koje se tiču vere i običaja. Čineći to,ne samo da je stekao preobraćenike već je obezbedio i stabilnost i suštinsku vezu između izolovanih zajednica koje bi u suprotnom slučaju izgubile međusobni kontakt i skrenule u nered.
Kada nije mogao lično posećivati crkve,Pavle je sa njima komunicirao pismima za koje izgleda da ih je sastavljao kao odgovor na određena pitanja. Ove Poslanice,pisane na grčkom,čine važan deo Novog zaveta. U nekima,nosi se sa teološkim pitanjima; u drugima,sa moralom, etikom i crkvenom organizacijom. U vezi pitanja o kojima Isus nije govorio,Pavlove Poslanice – logično,revnosno i čvrsto ukorenjeno u Svetom pismu – postaju osnova kasnije crkvene doktrine. Zahvaljujući njegovim i naporima drugih sledbenika,hrišćanska crkva rapidno je rasla.
U početku,hrišćanstvo se obraćalo uglavnom ženama,robovima i ostalim ljudima skromnog društvenog položaja,jer je bilo univerzalno po pitanju prihvatanja preobraćenika bez obzira na pol ili poreklo. Spasenje je bilo dostupno svima iako se Pavle snažno protivio propovedanju žena pa su crkvene službe bile očigledno ograničene na muškarce. Njegovi visoki etički standardi obraćaju se generaciji koja je izgleda sve više odbacivala paganske poroke,i te ceremonije nisu bile ni zastrašujuće ni skupe poput onih izvođenih kod kultova misterija. Najvažnija od njih bili su krštenje vodom – ne krvlju bika,kao u Mitraističkim ritualima – i zajednički bratski ručak ili agape,gde se sakupljala čitava kongregacija. Nakon zajedničkog obroka hrišćani su slavili pričest u hlebu i vinu. Do 153-e zajednički ručak je napušten u korist samog pričesta,kojem prethodi služba koja obuhvata propovedanje i pevanje himni.
Iako skromna,rana crkva je bila izvanredno dobro organizovana. Svakom kongregacijom upravljao je odbor prezvitera ili starešina,kojima pomažu đakoni,predavači i isterivači duhova. Biskupe bi birale njihove kongregacije da vode službe božje i upravljaju finansijama zajednice. Stepen njihove moći u ta najstarija vremena bio je predmet mnogih debata ali je ekspanziji svakako pomogla doktrina apostolskog nasleđa. To učenje,koje sadrži episkopalski autoritet koji potiče od vlasti koju je Isus dao sledbeniku Petru,bilo je sveopšte prihvaćeno do kraja II-og veka.
Organizacija je pomogla mladoj crkvi da preživi progone,pošto su hrišćani bili omraženi. Progoni su dolazili iz dva izvora. Mnogi Jevreji verovali su da su hrišćani podelili i oslabili njihove zajednice i bili su brzi u prijavljivanju hrišćana vlastima. Vlasti,bile Rimske ili provincijalne,imale su druge motive. Poput Jevreja,hrišćani su odbijali da prinesu žrtvu Rimskim bogovima. Jevreji su oslobođeni te obaveze svojim statusom odvojene nacije čiji su običaji poštovani od strane Rimskog prava,što nije bio slučaj sa hrišćanstvom. Mnogi Rimljani su strahovali da hrišćanska isključivost prikriva određeno neprijateljstvo prema državi. Njihove sumnje pothranjivane su niskim društvenim statusom hrišćana i,ironično,tajanstvenošću koju su usvojili radi svoje zaštite. Da bi izbegli razotkrivanje hrišćani su se sastajali u privatnim kućama ili u podzemnim pogrebnim mestima poznatim kao katakombe. Glasine o kanibalizmu zasnovane na pogrešnom razumevanju pričešća,samo su pogoršavale stvar.
Hrišćani su,ukratko,bili neomiljeni i nedostajala im je zaštita moćnih pojedinaca,koji bi se u suprotnom slučaju zauzeli u njihovu korist. Postali su idealni žrtveni jarci. Neron ih je,na primer,krivio za veliki požar u Rimu i pokrenuo prvi talas pogubljenja,u kojem je stradao i Pavle,64-e. Progoni kasnijih careva izazvali su velike gubitke života sve do duboko u trećem veku. Oni su zabeleženi sa užasavajućim pojedinostima od strane Jevsevija iz Cezareje (oko 260 – oko 340-e) u Crkvenoj istoriji,ali je na muku pagana,’’krv mučenika’’ bila,kako je to Tertulijan sastavio,’’seme crkve.’’ Jako puno hrišćana hrabro je izgubilo život. Njihov blistavi heroizam,čak i dok bi ih rastrzale divlje zveri,impresionirao je posmatrače i na snažan način potvrdio koncept večnog života. Mnogi pagani preobratili su se uprkos očiglednoj opasnosti. Po opštem priznanju,da su progoni bili konstantni možda bi i imali uspeha,ali nisu svi carevi bili antihrišćani. Svaki progon bio je praćen periodom od jedne generacije ili duže tokom kojeg je broj vernika mogao biti povraćen pa čak i povećan.
Iako su progoni jenjavali,hrišćanstvo je trebalo da se predstavi obrazovanoj eliti kako bi steklo opštu prihvaćenost. Osim toga,kako se pokret širio,u okviru njega počinju da se razvijaju razlike u mišljenju. Tokom II-og i III-eg veka,sve veći broj pisaca okreće se zadatku odbrane hrišćanske doktrine ali i njenog objašnjenja u obliku prihvatljivom za one koji su stekli Grčko-Rimsko filozofsko obrazovanje. Ti ljudi,koji će kasnije postati poznati kao Crkveni Oci,a koje čine apologeta Justin Martir i teolozi poput Tertulijana,Origena i Klimenta Aleksandrijskog, zajedno,započeće proces kovanja nove intelektualne tradicije zasnovane kako na veri tako i na razumu.
Do kraja III-eg veka,nekih 10% carstva bilo je hrišćansko. Veći deo sledbenika bio je koncentrisan na istoku ili u Africi. Još značajnije,Oci su obavili svoj posao: preobraćenici su sve više dolazili iz viših klasa. U gradovima Sirije i Male Azije hrišćani postaju većina a veru su prihvatile čak i vodeće porodice. Poslednji,i jedan od najgorih progona dogodio se pod Dioklecijanom 303-e ali je crkva od tada bila suviše jaka da bi bila uništena.

 

[Espada_De_Fuego]

Kriza kasnog Rimskog carstva

1776-e,Edvard Gibon opsiuje pad Rima kao ’’trijumf hrišćanstva i varvarstva.’’ Iako je Opadanje i propast Rimskog carstva jedno od velikih remek dela istorije,u najboljem slučaju je tek polovično tačan. Ni hrišćanski ni paganski nemoral nisu doprineli katastrofi koja je oborila zapadno carstvo u V-om veku. Dok su ’’varvari’’ i zaista igrali važnu ulogu,oni su bili tek nešto više varvarskiji od pojedinih careva koje su zamenili.
Pravi uzrok opadanja carstva ležao je umesto toga u opštoj krizi čiji su osnovni obrisi postali vidljivi još u II-om veku. Kada je Marko Aurelije umro 180-e,vojska koja je brojala više od pola miliona ljudi patrolirala je duž granice koja se protezala nekoliko hiljada milja. U okviru te granice pax romana bila je prekidana tek povremenim pobunama,ali su se izvan nje okupljale moćne sile. Germanska plemena – Franci,Alemani,Burgundi i ostali na zapadu,kao i Vizigoti i Ostrogoti na istoku – pritiskali su Rajnsku i Dunavsku granicu. Iz razloga koji ostaju nejasni, njihovo stanovništvo poraslo je i premašilo dostupno snabdevanje hranom u centralnoj Evropi. Iza njih,na istočnim stepama,drugi narodi sa sličnim problemima krenuli su ka zapadu i Germanskim plemenskim zemljama. Kretanja stanovništva ovog opsega stvorila su neizdrživ pritisak kada su se suočila sa naseljenim granicama. Germani nisu mrzeli Rim. Težili su samo da se nastane u okviru njegovih granica. Bili su čvrsti odlučni borci čije je shvatanje strategije bilo sve osim primitivno. U borbi sa njima,Marko Aurelije se suočio sa nepredvidljivim napadima silom koja je razvijena u opsegu suviše obimnom da bi legije sa njom mogle u potpunosti da se izbore. Njegove ogorčene borbe protiv plemena bile su nagoveštaj stvari koje će uslediti.
Na istoku se Rimljani suočavaju sa uobičajenijim neprijateljem. Parćansko carstvo bilo je sofisticirana teritorijalna država bazirana,poput Rima,na taksama i porezima. Ono se borilo dok nije iscrpelo svoje svoje resurse a zatim je sklopljen mir dok se ekonomija ne oporavi. Pritisak sa kojim su se suočavali na istočnim granicama bio je stoga sporadičan pre nego li stalan,ali je u svakom slučaju bio ozbiljan. Rim pobeđuje Parćane 198-e i na kratko aneksira Mesopotamiju. Ovaj uspeh bio je praćen promenom dinastije u istočnom kraljevstvu. Iranski princ,Ardašir I,zbacio je Parćane i uspostavio Sasanidsku dinastiju,koja će trajati do Arapskih osvajanja u VII-om veku. Rešen da povrati Mesopotamiju,on i njegovi naslednici pokretali su niz ratova koji su još više crpili Rimsku riznicu,slabili istočne provincije,i bili okončani 260-e zarobljavanjem cara Valerijana.
Rimska privreda nije mogla da istrpi taj nivo vojnog delovanja i treći vek doneo je gotovo neprekidnu krizu. Prosperitet Avgustovskog doba na neki način je površan. Veći njegov deo bio je zasnovan na eksploataciji novog bogatstva stečenog imperijalističkom ekspanzijom. Kada je ekspanzija prestala,to bogatstvo nije zamenjeno drugim. Ispod blistave površine ranog carstva ekonomija je ostala da stagnira. Mnoštvo robova,napoličara i nezaposlenih građana nisu mnogo trošili. Njihova produktivnost bila je niska i nisu imali podsticaj da poboljšaju efikasnost koja bi pospešila razvoj. Bez razvoja nije se mogao povećati ni broj bogatih a samo su oni,u Rimskom sistemu,mogli obezbediti tržište sa luksuznom i zanatskom robom.
Da je Rimska ekonomija bila u stanju da se proširi carstvo bi možda bilo u mogućnosti da izađe u susret svojim vojnim obavezama. Umesto toga,carska vlada bila je primorana da trosi sve više i više resursa iz ekonomije koja se već stezala. Porezi i iznuđena potražnja kako bi se podržala vojska istrošili su kapital,redukovali rashode bogatih i oterali običan narod u siromaštvo. Bazna industrija,poput trgovine grnčarijom,je iščezla,a i nestašice hrane postaju uobičajene jer su i žetve odlazile na ishranu vojnika. Trgovina je presahla.
Privredno opadanje,iako opšte,nije pogodilo istom snagom sve regione carstva. Provincije najbliže granici najviše su pogođene jer su bile predmet rekvizicije hrane,životinja za vuču i opreme,i zato što su upravitelji mogli izvući iznuđeni zajam od građana koji bi se našli u teškoj situaciji. Trpeli su i istok i zapad ali je naprezanje bilo veće na zapadu gde su Germani isticali postojan,neumoljiv pritisak dok je promenljiva priroda borbe sa Persijom pružala istočnim provincijama vreme za oporavak između ratova. Afrika i Egipat,daleko od bojišta,imale su problema sa pogubnim taksama koje su pogađale svakoga.
Krize su se same uplitale u beskrajnu spiralu opadanja. Carska uprava postala je brutalnija i autoritativnija u naporima da izdvoji resurse iz sve ograničenije privredne baze a sa svakom globom povećavalo se siromaštvo. Društvene posledice bile su užasne. Postojano opadanje broja stanovnika evidentno je od polovine II-og veka na ovamo,što je kočilo regrutovanje za vojsku i još više redukovalo poresku osnovu. Sve veće siromaštvo i politička nemoć mutili su društvene razlike i pospešivali otpor koji je,za uzvrat,primorao vladu da usvoji još surovije mere.
Veći deo ovog novog traženja poslušnosti nasleđe je Septimija Severa,koji je bio car od 193-211 –e. Pošto je komandovao legijama na Dunavu,smatrao je da puni ljudski i privredni resursi države trebaju biti mobilizovani kako bi se suočili sa pretnjom Germana. Uveo je zakone kojima je siromašnima nametnuo prisilni rad i upleo dekurione (zvaničnike koji su bili urbana elita) u neizbežnu mrežu obaveza. Vojska je u međuvremenu obasipana naklonošću. Sever je udvostručio vojničke plate – prvo povećanje nakon više od 200 godina – i dozvolio oficirima da nose zlatni prsten koji ukazuje na članstvo u konjaničkom redu. Takve mere povisile su moral ali nisu bile dovoljne. Teški uslovi službe i opadanje populacije unutrašnjih provincija nastavili su da otežavaju regrutovanje. Kako bi to nadoknadio,Sever je otvorio čak i najviše položaje za ljude iz pograničnih provincija i,po prvi put od Marijevog vremena,dozvolio je vojnicima da se žene.
Ove reforme,iako racionalne i verovatno neophodne,povećale su jaz između vojnika i civila. Vojska nakon Severa,sastavljena uglavnom od ljudi neznatno izloženih Rimskoj kulturi,bili su privilegovani kao i samoovekovečeni. Deca podizana u kampovima obično su sledila profesiju svojih očeva. Kada to ne bi činili,ostajali bi deo garnizonske zajednice čiji su politički i ekonomski interesi bili u kontrastu sa onima društva koje su štitili.
Pošto su vojnici,sada i sami polu varvari,nastavili da postavljaju careve,implikacije ove promene bile su potencijalno katastrofalne. Sever je bio Afrikanac,iz porodice koja je dugo davala senatore i bila potpuno romanizovana. Njegova žena,Julija Domna bila je darovit administrator i patron grčkih i latinskih intelektualaca koji su neumorno radili na kulturnom jedinstvu. Carevi nakon njega bili su drugačiji. Nakon tiranskog sina Severa i Julije,Karakale,sledili su ljudi čija je jedina zajednička karakteristika bila podrška grupacije u okviru vojske. Većinom su bili slabo edukovani provincijalci koji su većini svojih podanika izgledali kao stranci. Nekolicina je bila ekscentrična ili čak u dečačkom dobu,i njihov prosečan mandat u službi je bio kratak. Svi su,međutim,pokušavali da slede Severov savet iz samrtničke postelje: ’’Ostanite u dobrim odnosima,učinite vojnike bogatim,a na ostale stvari ne obraćajte mnogo pažnje. Bio je krajnje realan.

 

[Espada_De_Fuego]

Carski napori u vidu reformi od Septimija Severa do Dioklecijana

Kako je treći vek odmicao,’’obogaćivanje vojnika’’ bivalo je sve teže. I privreda i stanovništvo nastavljaju da opadaju. Stopa nataliteta se smanjila,delimično zbog toga što su ljudi osećali da više ne mogu podizati porodice. Pored toga,loša ishrana i bolesti doprineli su gubitku broja stanovnika. Prva velika epidemija udarila je za vreme vladavine Marka Aurelija. Pratile su je druge,čije tačne prirode nisu poznate.
Troškovi odbrane nisu mogli biti redukovani. Središnje godine III-eg veka donele su nam obnovu Persijskih ratova i invaziju Gota,Germanskog naroda koji je primorao Rimljane da se odreknu svojih provincija severno od Dunava (današnja Rumunija) a takođe su pretili i unutrašnjosti. Carska politika i sama je zahtevala brojne izdatke pošto su se regionalni komandiri borili međusobno oko vlasti. Od 26 careva koji su vladali između 235-e i 283-e samo je jedan umro prirodnom smrću. Svi su bili primorani da podmićuju legije kako bi ih podržale a neki su čak podmićivali i protivnike. Velike sume trošene su na kupovinu mira kako sa Sasanidima tako i sa Gotima. Takvi napori očekivano su propali.
Carevi su,počevši od Karakale,pokušali da se nose sa tim problemima redukujući količinu dragocenih metala u svom kovanom novcu,potez koji je doneo tek nešto više od inflacije carskoj listi privrednih briga. Oporezivanje i iznuđena potražnja odavno su dosegli limite produktivnosti. Dekurioni i zemljoradnici zakupnici,osiromašeni od strane nezasite birokratije, napuštali su svoje imovine u korist prosjačenja,razbojništva i gusarenja. Carevi,rasejani ratom i težnji ka ličnom opstanku,nisu mogli da učine mnogo povodom toga. Čitavi regioni potpadali su u ruke ljudi koji su u stvari bili ratni diktatori. Na istoku,Zenobija,kraljica karavanskog grada Palmire,uspela je na kratko da stekne kontrolu nad Sirijom,Egiptom i većim delom Male Azije.
Carevi Klaudije II Gotik i Aurelijan stavili su vojnu situaciju pod kontrolu između 268-e i 275-e. Međutim,bile su potrebne velike reforme. Dioklecijan,koji je na presto stupio 284-e započeo je reorganizaciju čitavog carstva. Kako bi uvećao vojsku bez povećavanja njenog potencijala za anarhiju,podelio je carstvo na dve polovine,a svakom je vladao avgust. Svaki avgust zatim je usvajao cezara kako bi služio kao njegov podređeni i naslednik.
Dioklecijan je stvorio 4 cara a svaki cezar je imao primranu odgovornost za sopstvenu oblast. Njegovom saradniku Maksimijanu pripala je odgovornost za zapad,dok je drugi,Konstancije, služio kao cezar u Galiji i Britaniji. Prepoznajući veće bogatstvo i značaj istoka,Dioklecijan ga uzima za sebe i uspostavlja svoj štab u Nikomediji,u Maloj Aziji. Njegov zamenik od poverenja,Galerije,postavljen je za cezara sa posebnom odgovornošću za Siriju i Egipat.
Decentralizacija je delovala efikasno sve dok je Dioklecijanov autoritet ostajao netaknut (mapa 6.1). Verovatno je bio u pravu kada je prihvatio da nijedan čovek ne može efektivno da vlada tako velikom i opkoljenom imperijom. Ako Maksimijan i dva cezara ostanu lojalni,mogli su brže da odgovore na krizu bez gubitka kontrole nad vojskom koja je brojala više od 650000 ljudi. Da bi se osigurao još i brži odgovor,vojska je podeljena na stalne garnizone i pokretne ekspedicione snage. Ove potonje,pojačane teško naoružanom konjicom (catapbracti) na nezapamćenom nivou,bile su sposobne da se brzo kreću ka ugroženim sektorima na granici.
Da bi odvojio vojni od civilnog autoriteta,Dioklecijan je svakom avgustu i cezaru postavio pretorijanskog upravitelja,sa širokim sudskim i administrativnim moćima. Zatim je dalje izdelio postojeće provincije,povećao civilnu moć njihovih guvernera,i grupisao nove,manje jedinice u dijaceze koje nadgledaju carski namesnici. Namesnici su podnosili izveštaj pretorijanskim prefektima.
Novi administrativni sistem biće model za kasno carstvo – i za hrišćansku crkvu kada na kraju postigne zvanični status. Dioklecijan ga je koristio prvenstveno da bi ostvario ekonomske reforme. Za njega i njegove naslednike,samo je komandovana ekonomija u kojoj je vlada regulisala gotovo svaki aspekt ekonomskog života mogla obezbediti resurse potrebne za održavanje i vojske i novo proširene birokratije.
Sve pretenzije ka slobodnom tržištu su napuštene. Dioklecijan je pokušao da reši nedostatak radne snage zabranivši radnicima napuštanje svojih zanata i vezujući zakupce za velika imanja doživotno. Kasnijih godina,ovi propisi postali su nasledni ali oni nisu uspeli da učine ništa kako bi usporili ekonomsku stagnaciju. Na duge staze,redukovanje slobodnog kretanja radnika verovatno je i pogoršalo stvari,kao i neprekidno povećavanje taksi i novi,efikasniji sistem iznuđenih potražnji kojeg je uveo ranije tokom svoje vladavine.
Dugotrajni efekat ovih promena pomračen je mirom,koji je omogućio ekonomiji da se donekle oporavi uprkos njima,ali Dioklecijanovi napori kontrolisanja inflacije propali su brzo i vidljivo (tabela 6.2). Povratio je metalni sadržaj zlatnih i srebrnih novčića,devalvirani pod njegovim prethodnicima,ali nije mogao da ih izda dovoljno kako bi se izašlo u susret potražnji. Od srebra očišćeni bakarni novčići poznati kao nummi ostao je najčešći novac u opticaju a vrednost mu je opadala još brže u odnosu na nove kovanice. Rast cena se nastavio. 301-e Dioklecijan odgovara zamrzavanjem plata i cena. Poput sličnih mera,ovaj edikt pokazao se nemogućim za nametanje. Nemiri i crno tržište stupaju na scenu na komercijalnijem istoku,dok je delovalo da ih poljoprivredni zapad potpuno ignoriše. Program je napušten nakon godinu dana.
Uprkos svojim nedostatcima,Dioklecijanove reforme bile su možda i najbolji odgovor koji je administrativni genije sam mogao primeniti na probleme svog kasnog carstva. Malo šta drugo moglo se uraditi u okviru prinuda koje su nametnule Rimske defanzivne potrebe. Da bi sačuvao svoja ostvarenja,Dioklecijan abdicira 305-e i povlači se u veličanstvenu utvrđenu palatu koju je sagradio na obalama Jadrana (ilustracija 6.4). Iako su mnoge od njegovih reformi istrajale,svi planovi ka uređenom nasleđivanju propali su dosta pre njegove smrti 313-e.

 

[Espada_De_Fuego]

Konstantinovo doba

Iako su čak i Dioklecijanove kolege bile potpuno spremne da prihvate njegovo uređenje,njihovi sinovi nisu. Maksimijan,avgust na zapadu,abdiciorao je u korist svog cezara,Konstancija ali kada je potonji umro 306-e njegov sin Konstantin proglašen je avgustom od strane vojske i Maksimijanov sin,Maksencije,pobunjuje se protiv njega. 312-e Konstantin pobeđuje Maksencija u bici na Milvijskom mostu i postaje neosporni avgust zapada. Na istoku,Licinije,koji je upravljao dijacezama na Dunavskoj granici,na kraju nasleđuje Galerija,i sklapa nesiguran savez sa Konstantinom koji je okončan,nakon mnogo manevrisanja,porazom i pogubljenjem Licinija 324-e. Konstantin,od tada poznat kao Veliki,ponovo je ujedinio carstvo pod svojom vlašću.
Konstantin je,poput Dioklecijana i svojih drugih carskih kolega,poticao iz provincija donjeg Dunava i imao je tek približno poznavanje tradicionalne Rimske kulture. U stvarima vezanim za administraciju,nastavio je sa politikom svog prethodnika a prevazišao ga je u ritualizovanju carske službe. Napušteni su svi tragovi republikanske vrednosti. Pod Konstantinom,car postaje božanstvena figura okružena istočnim ritualima koji se svim podanicima,osim onih najprivilegovanijih,obraćao iza paravana.
Istočni ritual bio je odgovarajući zato što se carsko središte odavno pomerilo na istok. Stalni vojni pritisak koji su vršili Germani isušio je veći deo bogatstva zapada. Ono malo što je preostalo težilo je strujanju na istok,pošto su zapadnjaci nastavili da kupuju zanatlijske i luksuzne proizvode iz naprednijih gradova Sirije i Male Azije. Više nego ikada pre,zapad je postao zemlja ogromnih,samodovoljnih,latifundija (velikih imanja) koje obrađuju zakupci i koje su izolovane od nazadujućih gradova čija je glavna sačuvana opstala funkcija bila udomljavanje nadmene carske administracije. Konstantin,koji je veći deo svog zrelog života proveo na zapadu,znao je sve to i suviše dobro. Zbog toga je 324-e uspostavio novu prestonicu u Vizantionu na obalama Bosfora. Značaj grada Rima je opadao. Većina careva posle Marka Aurelija preneli su svoju vladavinu bliže vojnim granicama a neki od njih nikada nisu ni posetili drevnu prestonicu. Konstantinov potez stoga je prihvatanje postojeće realnosti. Vizantion,preimenovan u Konstantinopolj u svoju čast,bio je strateški i ekonomski centar carstva. Rim je,iako još uvek veliki grad,postajao muzej.
Pomeranje carske prestonice iz Rima u Konstantinopolj ubrzalo je opadanje zapada,ali to je samo jedan od nekoliko koraka koje je preduzeo Konstantin a koji će otkriti sliku za budućnost. Najvažniji je njegovo lično prihvatanje hrišćanske vere. Njegovi razlozi za to nisu potpuno jasni. Konstantinova majka,Jelena,bila je hrišćanka,ali je on odrastao kao stvarni talac na Dioklecijanovom paganskom dvoru. Tek su u bici na Milvijskom mostu 312-e njegove trupe naslikale hrišćanske simbole na svojim štitovima. Docnije je tvrdio kako ih je vatreni krst na nebu vodio ka pobedi. Konstantinovo shvatanje hrišćanskih principa do kraja je ostalo slabo i možda se preobratio samo iz razloga što je smatrao da je hrišćanska magija jača. Na njegovu odluku verovatno je uticao i element političke kalkulacije.
Tokom III-eg veka,hrišćani su postali politička snaga u istočnom delu carstva. Više nije bila crkva slabih i bespomoćnih,i uključivala je ljude od velikog uticaja u Dioklecijanovoj administraciji,mada su neki od njih bili sposbni za prevaru i nasilje. 303-e Dioklecijan postaje ubeđen da kuju zaveru protiv njega pa je pokrenuo poslednji i najsuroviji progon. Na to ga je ohrabrio Galerije,čiji ga je zakup na istoku ubedio da su hrišćani pretnja carskoj upravi u celini. Nakon Dioklecijanovog abdiciranja,Galerije nastavlja da forsira antihrišćansku politiku do svoje smrti 311-e,pa ju je zaveštao svom nasledniku,Maksimijanu Daji. Konstantin je možda prihvatio hrišćanstvo jer su on,i njegov tadašnji saveznik Licinije,trebali podršku hrišćana u njhovoj uspešnoj borbi protiv Maksimijana Daje. Međutim,za to ne postoje direktni dokazi,i malo razloga postoji da bi se smatralo kako bi podrška hrišćana uticala na konačan ishod tih carskih borbi.
U svakom slučaju,Konstantinovo prihvatanje hrišćanstva izmenilo je osnovni karakter crkve. Iako je paganstvo i dalje tolerisano,hrišćanstvo je sada imalo brojne karakteristike zvanične religije. Kuće i katakombe se napuštaju kao centri obožavanja u korist bazilika,izduženih građevina vrste koja se koristila za Rimske javne skupove (ilustracija 6.6). Nova građevina – i samo sveštenstvo – imali su delimičnu fondaciju u carskom novcu,a članstvo je bilo i obeležje statusa ali i ključno za one koji su želeli da dosegnu najviše nivoe carske službe.
Slivali su se novi preobraćenici i hrišćanski principi postaju osnova za masu zakonskih propisa. Čak i pre svoje konačne pobede 324-e,Konstantin je pokrenuo ograničavanje brutalnosti zvaničnih kazni a povećao je i olakšice za siromašne. Da bi siromašnim ženama pružio alternativu za čedomorstvo,najčešći i najefikasniji metod kontrole rađanja u drevna vremena, pravljeni su aranžmani za brigu o nahočićima. Veći deo mera bio je blag,ali se strožija strana hrišćanskog morala odražavala u novim i divljačkim kaznama za brakolomstvo,prostituciju i predbračni seks.
Konstantin možda nije razumeo komplikovanost hrišćanske teologije. Kao realan vladar, međutim,znao je da bi svađe oko doktrine mogle dovesti do političkih nereda. Od početka svoje vladavine je težio da okonča jeresi koje su uznemiravale crkvu.
Najvažnije od svega toga bilo je Trojstvo. Do 260-e veći deo hrišćana verovao je da postoji jedan bog,ali da taj bog ima tri ličnosti – otac,sin (Hrist) i sveti duh. Za vreme Konstantinove vladavine,sveštenik iz Aleksandrije,Arije,unapredio je to viđenje da je Hrist stvoreno biće,ni potpuni bog ni potpuni čovek. To je dovelo u sumnju prirodu Hristove žrtve,jer,ako nije bio u potpunosti bog i čovek,kako bi njegove patnje na krstu okajale grehe čovečanstva?
Interesovanje naroda koje se podiglo ovom raspravom teško se može zamisliti danas,ali su trinitarske prepirke postale izdašan izvor pobuna i drugog nasilja u gradovima carstva. Arijanstvo je možda krilo politička i regionalna negodovanja koja imaju malo veze sa religijom. U svakom slučaju,Konstantin je bio primoran da sazove još jedan opšti crkveni sabor. Sabor u Nikeji 325-e proglašava da je Hrist bio potpuni čovek i potpuni bog,a ta formula je definisana još pažljivije na saboru u Halkedonu 451-e (domkument 6.2). Na kraju će postati pravoverni stav kako istočne tako i zapadne crkve,ali je pitanje za mnoge ostalo nerešeno.

 

[Espada_De_Fuego]

Konacna podela carstva i opadanje zapada

U retrospektivi,Konstantinova vladavina mnogima je delovala kao zlatno doba. Ljudi su bili svedoci ponovnog ujedinjenja imperije,osnivanja nove prestonice i prihvatanje hrišćanstva kao izvanredna ostvarenja čiji je sjaj povećan božanskim ritualom koji je okruživao cara i sveukupnom nadležnošću njegove administracije. Ipak,uprkos svoj svojoj prividnoj briljantnosti, Konstantin nije uspeo da reši osnovne probleme koji su trgali carstvo. Nije učinio ništa kako bi ograničio politički uticaj vojske ili da razvije uredan proces carskog nasleđa. Iako je imao dovoljno sreće da izbegne velike krize duž svojih severnih i zapadnih granica,i dalje su se održale temeljne vojne i ekonomske slabosti zapada (mapa 6.2). Pomerajući središte uprave sa zapada na istok,možda je i ubrzao opadanje zapada.
Nakon Konstantinove smrti 337-e usledila je ogorčena borba između njegovih sinova koja je okončana pobedom Arijevskog Konstancija II. Njegov naslednik,Julijan,poznat kao Otpadnik, sasvim je odbacivao hrišćanstvo. Njegov napor vraćanja paganizma umro je sa njim 363-e na udaljenom bojištu Mesopotamije. Carsko jedinstvo takođe je izumrlo. Zapadnim Germanima, kakvi su Franci i Alemani,Julijanov kobni pokušaj da uništi Sasanidsko carstvo pružio je priliku za obnovu napada duž Rajne i gornjeg Dunava. Shvativši da će Germanska pretnja zahtevati svu nejgovu pažnju,novi car,Valentinijan (364-375 –e) utvrđuje se u Milanu u severnoj Italiji a istočnu polovinu carstva ostavlja bratu Valensu (364-378 –e). Braća su održavala odvojene dvorove i administracije – na jednom se govorio latinski,na drugom grčki. Podela između istoka i zapada koja se pod Konstantinom,sada je ubrzana.
Valentinijan je neutralizovao Germane na Rajni. Nakon svoje smrti 375-e,zapadnu polovinu carstva ostavlja svom sinu Gracijanu. Sledeće godine se na Balkanu razvila ozbiljnija kriza. Huni,azijatski narod nepoznatog porekla,osvajaju Ostrogotsko kraljevstvo severno od Crnog mora i pritiskiaju Vizigote zapadno do njih koji su naselili donji Dunav. Vizigoti su zatražili i dobili odobrenje da potraže utočište u okviru carstva. Valensovu velikodušnost nagradili su pljačkanjem Balkanskih provincija. Car je bio prinuđen da prekine još jedan rat sa Persijom kako bi se suočio sa njima. Ishod će biti katastrofalan. 378-e Vizigotska konjica razara Valensa i njegove snage kod Hadrijanopolja (Jedrene u evropskom delu Turske),strateškog položaja sa kojeg je kontrolisan kopneni prilaz Carigradu. Gracijan,kao preživeli avgust,postavlja generala iz Španije,Teodosija (347-395 –e) kao naslednika svog strica na istoku.
Teodosije je po mnogo čemu bio izuzetna ličnost. Povratio je red na Balkanu omogućivši Vizigotima da uspostave nezavisnu,iako savezničku,Germansku državu na carskom tlu. Verujući da je okršaj kod Hadrijanopolja demonstrirao superiornost konjice,smanjio je broj legija i teško naoružane katapbrakte učinio preovlađujućim elementom u reorganizovanoj Rimskoj vojsci. Bio je to krupan korak za razvoj srednjovekovnog ratovanja. Značaj konjice sve je više rastao nakon Dioklecijanovih vojnih reformi.
Njegova verska politika bila je jednako značajna. Teodosije je hrišćanstvo učinio zvaničnom religijom carstva i aktivno je suzbijao ne samo pagane već i Arijance. Paganstvo je ustalo ukorenjenije na zapadu nego li na istoku,posebno među edukovanom višom klasom. Kada je Gracijanov naslednik,Valerijan II,umro 392-e,Teodosije postaje jedini vladar nakon ugušenja na zapadu koji je bar delimično bio inspirisan paganstvom. Na zapadu je uvedeno Nikejsko hrišćanstvo i carstvo je ponovo bilo ujedinjeno na dve kratke godine.
Konačna podela uslediće 395-e,kada je Teodosije na samrti ostavio carstvo dvojici sinova. Istočna polovina nastavila je kao i ranije,kao carstvo sa sopstvenim pravom koje je,iako na grčkom jeziku,nastavilo da se razvija prema prethodnim slučajevima rimskog prava i administracije. Zapad je kao politički entitet,prestao da postoji u roku od dve generacije. Dosta pre vladavine Teodosija zapad je počeo da ispoljava ekonomsku,političku i versku decentralizaciju koja se danas smatra srednjovekovnom. Pošto su trgovina i protok novca opali,veliki posedi su se povećavali i postajali sve samodovoljniji. Njihovi moćni vlasnici,rešeni da zaštite svoju radnu snagu,sprečavali su svoje zakupce da se pridruže vojsci. To je,zajedno sa malim ali konstantnim opadanjem broja stanovnika,primoralo careve da regrutuju varvare,nudivši im zemlju u okviru carstva. Varvarske poglavice ili vođe nekada su dobijali latifundije (ogromni posedi) kao nagradu za svoju službu i do kraja IV-og veka linija koja razdvaja Rimljane i varvare postala je nejasna,posebno u Galiji.
Malo tih ljudi je razumevalo ili prihvatalo Rimske pojmove zakona ili kulture. Istrajnost starih plemenskih ili ličnih odanosti,kao dodatak sukobu Rimljana i varvara,doveo je do unutrašnjeg nasilja koje carska uprava jedva da je mogla kontrolisati. Suočene sa sve većim neredom na selu,latifundije razvijaju sopstvene male vojske,dok su seljaci – i Rimljani i varvari – bili primorani da zaštitu traže tako što će postati njihovi zakupci. Oni čija je situacija bila zaista očajna prihvatani su samo pod najtežim mogućim uslovima i postajali su tek nešto malo bolje od robova.
Čak je i crkva radila malo na promovisanju jedinstva. Ostala je suštinski urbana institucija. Termin pagani,prvobitni je latinski žargon za seljake i hrišćanstvo je odavno otkrilo teškoće prodiranja u ruralni svet. Tim svetom dominirali su vlasnici poseda,od kojih su neki još uvek bili vezani za vrednosti drevnog Rima. Drugi su,posebno oni Germanskog porekla,bili hrišćani ali su ostali Arijanci sve do poodmaklog VII-og veka.
Crkva je bila snažnija u gradovima zapada. Očuvala je stepen nezavisnosti što je bilo u snažnom kontrastu sa stavovima koji su preovladavali na istoku. Tamo je carska služba zadržala nešto od verskog karaktera koji je nasledila od paganstva. Car je obično kontrolisao postavljanje istočnih biskupa a kasnije će steći pravo da definiše i dogmu. Biskupi su na zapadu bili birani,ponekad i javnim klicanjem. Često su kontrolisali uprave u svojim gradovima i započinjali su da formulišu ideju odvajanja crkve i države. Sveti Ambrozije (oko 339-397 –e) je,kao biskup Milana,jednom nametnuo javnu pokoru Teodosiju jer je naredio masakr pobunjenika a drugom prilikom mu je rekao:’’Ne opterećuj svoju savest mišlju da kao car imaš bilo kakvo pravo nad svetim stvarima.’’
Društvo koje je toliko bilo izmučeno siromaštvom i decentralizacijom nije moglo da se brani od obnovljenih navala varvara (dokumenti 6.3 i 6.4). Nakon 406-e Germanski narod poznato kao Vandali prešao je preko Galije i Španije kako bi se utvrdili u Africi. 410-e vojska Vizigota pljačka Rim. Atila Hun napada Italiju između 451-e i svoje smrti 453-e. 455-e Rim je ponovo opljačkan,ovog puta od strane Vandala. Pošto im je nedostajala efikasna vojska,carevi su bili primorani da se oslanjaju na varvarske poglavice radi zaštite. Kako su i varvari sami shvatili, carevi su postali uglavnom beznačajni.
Ratovi iz V-og veka borbe su između različitih varvarskih vojski oko kontrole nad ostacima zapadnog carstva. 476-e Ostrogotski vojskovođa Odoakar (oko 433–493 –e) zbacio je cara Romula Avgusluta i od strane istočnog cara priznat je kao njegov podkralj. Događaj se uobičajeno smatra ’’padom Rimskog carstva’’ ali je carstvo na zapadu davno pre toga prestalo da postoji. Vandali su vladali u Africi,Vizigoti upravljali Španijom a Galija je sada bila podeljena na mnoštvo jurisdikcija kojima vladaju Franci,Burgundi i ostala plemena. Italija je predata Ostrogotima ali njihovoj vlasti nije bilo suđeno da traje.
U poslednjem pokušaju da se ujedini carstvo,istočni car Justinijan Veliki (527-565 –e) osvaja severnu Afriku od Vandala i pokreće pohod za povraćaj Italije. Uz pomoć svoje žene,Teodore (oko 497–548 –e) bivše glumice i prostitutke koja mu je bila ravna u političkim veštinama i bolja od njega po pitanju hrabrosti,Justinijan je težio obnovi Konstantinovog carstva. Dosta toga je postigao,uključujući izgradnju velike crkve Svete Sofije u Carigradu i zadocnelu kodifikaciju Rimskog prava,ali su njegovi pokušaji ponovnog ujedinjenja propali. On je bio prvi Vizantijski car.
552-e,nakon 17 godina ratovanja,vojska pod njegovim evnuhom generalom Narzesom porazila je Ostrogote. Resursi poluostrva do tada su bili iscrpljeni. Vizantijski ratni nameti,zajedno sa iznuđenom potražnjom i pljačkanjem sa obe strane uništili su osnovu za opstanak,dok su užasne kuge,koje su širili prolazeći vojnici,ubile desetine hiljada onih koji su preživeli rat. Neki delovi Italije svedeni su na jedva sedminu od nekadašnjeg broja stanovnika.
Razorena ratom i godinama ekonomskog opadanja,zemlja je postala lak plen još jednog jednog talasa Germanskih napadača,Langobarda. Taj svirepi narod brzo je zauzeo veći deo severne Italije. Za razliku od Ostrogota,oni su preferirali ubijanje preostalih Rimskih zemljoposednika i konfiskovanje njihovih poseda. Justinijanovi naslednici,kojima je nedostajala njegova ambiciozna politika,malo su toga mogli učiniti da ih spreče. Do kraja VII-og veka,Vizantijska kontrola bila je ograničena na priobalne oblasti duž Jadrana. Egzarh ili vojni upravitelj koji je upravljao tom teritorijom činio je to iz Ravene,grada izgrađenog na peščaniku i zaštićenog od vojski sa kopna širokom lagunom.

 

[Arlington Road]

Doziveo je svoj vrhunac preko 1000 godina spolja - najezde sa Istoka iznutra -truli robovlasnicki sistem cak se spominjalo i bakarno posudje...

 

[Espada_De_Fuego]

Razvitak zapadne crkve (306-529 –e)

U središtu političkog meteža,crkva na zapadu nastavlja da se razvija. Kako je Sveti Avgustin (354-430) naglasio u svojoj knjizi,Božji grad,ne postoji nijedna suštinska veza između Nebeskog kraljevstva i bilo koje zemaljske sile,i hrišćani treba da se okanu politike ako im je stalo do svojih duša. Avgustin je bio biskup u Hipou,pored Kartagine,i njegov pogled prirodno se razvio iz sumnje prema političkom autoritetu koji je bio karakterističan za Afričku crkvu. Bio je takođe prijatelj i preobraćenik Svetog Ambrozija. Božji grad,delo završeno 426-e,napisano je kao odgovor na prvo pljačkanje Rima. U njemu Avgustin ubeđuje da su ''dva grada formirana iz dve ljubavi: the earthly by love of self,even to the contempt of God,the heavenly by the love of God,even to the contempt of self.’’ Zemaljski grad neminovno mora izumreti,dok se Božji grad razvija. Uprošteno,time se podrazumeva da autoritet crkve na kraju mora istisnuti autoritet države,iako idejno crkva i država trebaju sarađivati zarad veće zaštite vernika.
Avgustinovo delo leži u korenu srednjovekovne političke misli i odražava rastući jaz između koncepta crkvene uloge na istoku i zapadu. On je još više produbljen evolucijom papstva. Rana crkva priznavala je četiri patrijarha – biskupa čiji je autoritet prevazilazio druge biskupe. Oni su upravljali dijacezama (eklezijastički distrikti) Rima,Konstantinopolja,Aleksandrije i Antiohije. Među njima,najpoštovaniji je bio onaj u Rimu,iako poštovanje nije neophodno označavalo i poslušnost. Erozija političkog autoriteta na zapadu i premeštanje prestonice u Konsantinopolj uzrokovali su da pape,posebno Inoćentije I (služio 402-417 –e) i Lav I (služio 440-461 –e) tvrde univerzalnu jurisdikciju nad crkvom i da svoje tvrdnje sve čvršće baziraju na doktrini apostolskog nasleđa (dokument 6.5).
Takve tvrdnje su osporavane i Koncil u Halkedonu u mnogome je ometao Lava odobrivši patrijarhu Konstantinopolja preimućstvo na istoku,ali su papske pretenzije u određenoj meri bile bazirane na političkoj relanosti. Tokom mračnih godina V-og veka,pape su često davale vođstvo kada bi carska služba doživela neuspeh.
Zapadna crkva nastavila je da se razvija i na intelektualnom planu. Pored Božjeg grada,Sveti Avgustin je razradio koncept greha i milosti koji će imati dalekosežne posledice na zapadnu misao. Na pisanje o toj temi podstakla su ga učenja Pelagija,Brita koji je verovao u neograničeno slobodno zlo. Pelagije je ubeđivao da hrišćanin može dostići spasenje jednostavnim odabirom pobožnog života. Avgustin,čije su ranije borbe sa grehom zabeležene u njegovim Ispovestima,tvrdi da je ljudska priroda bila toliko korumpirana svojim padom iz rajskog vrta da je spasenje nemoguće bez božje milosti i da se ona dobija selektivno. Bog,drugim rečima, predodređuje nekoga za spasenje a neke na kaznu. 529-e,kada su obojica već dugo bili mrtvi, sinod u Oranžu odbija Pelagijanizam ali se nije zvanično potvrdilo ni Avgustinovo gledište koje je ostalo skriveno ispod površine u srednjovekovnoj teologiji,da bi ponovo izbilo na površinu u obnovljenoj snazi Protestantske reformacije XVI-og veka. Ostatak Avgustinove misli manje je kontroverzan. Njegov koncept crkve,njenih sakramenata,pa čak i njegov pogled na istoriju bili su naširoko prihvaćeni u srednjem veku i ostali uticajni među hrišćanima danas.
Iako prvobitno nije bio teolog,Avgustinov stariji savremenik,Sveti Jeronim (oko 347- oko 420 –e) bio je izvanredan učenjak i latinski pisac od stila koji je podržavao Avgustina u Pelagijanskoj kontroverzi i nastavio crkvenu istoriju koju je započeo Jevsevije. Njegov najveći doprinos, međutim,prevod je biblije na latinski poznat kao Vulgata,koja je ostala standard za zapadno hrišćanstvo do XVI-og veka.
Najupečatljivija odlika hrišćanskog života u kasnom Rimskom carstvu možda je širenje monaštva. Većina najvećih svetskih religija,stvorile su u ovom ili onom trenutku,muškarce i žene koji su sebe posvetili životu verske posvećenosti daleko od razonode sekularnog sveta. U hrišćanstvu je taj impuls prvi put izronio na površinu kada je crkva počela da se menja iz progonjene kongregacije vernika u univerzalnu veru. 291-e,mladi Egipćanin po imenu Antonije k srcu je primio Isusove reči: ’’Ako ćeš biti savršen,prodaj sve što imaš i daj sirotinji,i dođi,sledi me.’’ Povukao se u pustinjsku pećinu i postao prvi od mnogih pustinjaka koji će pratiti njegov primer.
U roku od samo nekoliko godina,još jedan Egipćanin,Pahomije (oko 290-346 –e) uvideo je da izolovani život pustinjaka postavlja zahteve za um i telo koje samo najjači mogu da izdrže. Običnim smrtnicima,koliko god bili posvećeni,trebala je podrška i disciplina zajednice koja je delila njihove ciljeve. Stoga je organizovao prvu zvaničnu kongregaciju pustinjaka i dao im pravilo koje je postalo osnova svih kasnijih monaških institucija na zapadu. Monasi su trebali da žive u zajednici i raspodele svoje vreme između rada i molitve. Siromaštvo i čednost predstavljani su kao ključni za život koji podražava Hrista a pokornost je smatrana prirodnim delom zajedničkog života.
Za vreme Konstantinovog doba,manastiri,od kojih neki imaju kongregaciju koja se meri hiljadama,niču širom Egipta,Palestine i Sirije. Žene su isto tako bile privučene pokretu kao i muškarci. Atanasije (oko 293 - 373 –e) biskup Aleksandrije i energični protivnik Arija,širio je jevanđelje monaštva tokom svojih putovanja na zapad,i do kraja IV-og veka institucija je bila dobro uspostavljena u svakom delu Evrope. Avgustin je upražnjavao život u zajednici kao prirodnu stvar a Jeronim je osnovao samostan pobožnih žena u Jerusalimu.
Haos V-og veka možda je povećao privlačnost ka monaškom životu,ali manastiri nisu bili izolovani od sveta kao što bi njihovi stanovnici možda želeli. Mnoge,ako ne i većina,kuća osnivano je u ruralnim oblastima čija populacija nije bila u potpunosti hristijanizovana. Monasi okruženi paganima bili su u obavezi da pokušaju da ih preobrate,i manastiri postaju središte širenja vere. Pored toga,svaka zajednica trebala je biti ekonomski podržavana. Seljaci su bili privrženi obližnjim samostanima ili manastirima u mnogome na isti način na koji su postajali zakupci na velikim sekularnim imanjima – a u mnogome i iz istih razloga. Velike osnove postale su latifundie sa sopstvenim pravom. Opati i igumanije savladali su veštinu upravljanja i izvršili značajan uticaj na versku politiku. Ipak,monaštvo je svoje najveće doprinose dalo u intelektualnom području. U svetu opadajuće pismenosti manastiri su ostali glavni snabdevači obrazovanja i sedište preostalog intelektualnog života. Njihove biblioteke sačuvale su latinska klasična dela za kasnije,zahvalnije doba.
Srce monaškog života predstavljalo je pravilo koje je upravljalo životima monaha i monahinja. Na zapadu,pravilo svetog Benedikta iz Nursije (oko 480 – oko 547 –e) bilo je univerzalno prihvaćeno skoro 6 vekova i ostalo je osnova svakodnevnog života mnogih verskih redova danas (dokument 6.6). Benedikt je bio opat velikog manastira u Monte Kasinu,severno od Napulja. Njegovo pravilo,iako ne sasvim originalno,bilo je kratko,umereno,i mudro u svom shvatanju ljudske prirode. Bazirao ga je na idealu mens sano en corpore sano,u zdravom telu zdrav duh. Rad,molitva i učenje bili su naglašeno jednaki u atmosferi kojom je upravljala nežna disciplina. Benediktinska regula propisuje uređeni,pobožni život,koji se dobro uklapa u razvoj jedne od najsnažnijih institucija srednjovekovne Evrope.
Rastući značaj monaštva bio je samo jedan od načina kojim je kasno Rimsko društvo počelo da nagoveštava ono srednjeg veka. Bilo je iznad svega više hrišćansko,iako je zapadna crkva odavno počela da se odvaja organizaciono i praktično od svog parnjaka na istoku. Takođe je poljoprivredno i generalno siromašno. Iako mali slobodni posedi i dalje postoje u Italiji,Franačkoj Galiji,i ponegde drugde,većim delom sela dominiraju samoizdržavajući posedi na kojima rade zakupci i koje brane grupe naoružanih retainers. Sve veći broj tih poseda podržavao je manastire. Iz razloga koji su još teško razumljivi,žetveni prinosi jedva da su prelazili nivo opstanka. Gradovi zapada,svedeni na fragmente njihove nekadašnje veličine,često su bili tek nešto više od poljoprivrednih sela čiji su stanovnici danju obrađivali svoja polja a noću se povlačili u okvir zidina. Pošto je u mnogo slučajeva njima vladao biskup,zadržali su nešto od svog Rimskog karaktera,ali je nedostatak kovanog novca i nasilna endemija u selima ograničavala trgovinu i komunikacije. Kontakti sa istočnim carstvom,iako nikad u potpunosti napušteni,postali su retki. Do kraja V-og veka,jedinstvo Mediterana koje je iskovao Rim,prestalo je da postoji. Počinje da izranja osobeno Evropsko društvo,sačinjeno od Rimskih,Keltskih i Germanskih elemenana.

 

[Vitali]

jednom davno sam naishao na jednu rechenicu, al nemogu da se setim chija je, dal ciceron, seneka il neko trecji, i glasi otprilike- propast nasheg drushtva je pocheo kada smo uvezli mekane krevete iz galije.

jel naishao josh neko na ovu rechenicu mozhda?

 

[Espada_De_Fuego]

Deluje kao recenica koja Vilu Djurantu ne bi promakla.. provericu u Cezar i Hrist

 

[Caliburn]

Neron ih je,na primer,krivio za veliki požar u Rimu i pokrenuo prvi talas pogubljenja u kojem je stradao i Pavle 64-e.

Zanimljivo, naročito zato što pod Neronom nije bilo progona hrišćana, a Pavle je umro 67. godine.
Ovo definitivno baca svetlo sumnje na kredibilitet autora.

Progoni kasnijih careva izazvali su velike gubitke života sve do duboko u trećem veku. Oni su zabeleženi sa užasavajućim pojedinostima od strane Jevsevija iz Cezareje (oko 260 – oko 340-e) u Crkvenoj istoriji,ali je na muku pagana,’’krv mučenika’’ bila,kako je to Tertulijan sastavio,’’seme crkve.’’

Ah, Jevsevije... OK, onda mi je jasno sa kog je izvora pio...

 

[Espada_De_Fuego]

Zanimljivo, naročito zato što pod Neronom nije bilo progona hrišćana, a Pavle je umro 67. godine.
Ovo definitivno baca svetlo sumnje na kredibilitet autora.



Ah, Jevsevije... OK, onda mi je jasno sa kog je izvora pio...

Uh,ludak ih je i te kako progonio. Mozda ne u opsegu kasnijih progona (tada im ni brojnost nije bila tolika) ali ih je bilo. Evo ti samo jedan link http://www.boisestate.edu/history/ncasner/hy210/nero.htm

A ne verujem ni da su pogresili oko Pavlove godine smrti posto se misli na godinu pozara a ja to nisam oznacio zapetama.. moja greska. Ispravio sam to u tekstu

Za ovo drugo nisam kriv.. tako oni kazu

 

[Caliburn]

Uh,ludak ih je i te kako progonio. Mozda ne u opsegu kasnijih progona (tada im ni brojnost nije bila tolika) ali ih je bilo. Evo ti samo jedan link http://www.boisestate.edu/history/ncasner/hy210/nero.htm

Ovaj... znaš niti je Neron bio ludak, niti je tačno to što piše na linku. Link koji si dao je najgrđa hrišćanska propaganda, koja nema utemeljenje ni u čemu osim u njihovim deluzijama. Svi materijalni nalazi i većina hronika govori protiv budalaština na tom linku.

A ne verujem ni da su pogresili oko Pavlove godine smrti posto se misli na godinu pozara a ja to nisam oznacio zapetama.. moja greska. Ispravio sam to u tekstu

U tome je i poenta. Hrišćani su ubeđeni da je Pavle ubijen 64. godine, a zapravo je umro 67. godine.

Sve što navodiš potiče skoro isključivo od Jevsevija, a on je bio veći lažov nego Tacit i Svetonije zajedno.

Za ovo drugo nisam kriv.. tako oni kazu

Ma OK, samo navedi sledeći put izvore.
Moram priznati da sam duboko razočaran ovim poglavljem.
Koje je godine knjiga napisana? Početkom XX veka ili ranije?