Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Godine kraće i kraće
sveštenici Amonova hrama
otkirli su da Večna Lampa svake godine troši manje ulja
što znači da svet grči
prostor vreme i ljudi
Opažaj sveštenika preneo je Plutarh i sugurno je
pobudio gnevno gunđanje u krugovima filozofa
jer očajni zbog čovekove promenljivosti
hoće da nam kosmos služi kao svetao primer
A ipak dokaz iz lampe prividno glup
slaže se sa iskustvom onih što su napustili
svratišta železničke stanice domove prešli preko potoka varki
i sad niz blagu padinu idu tamo kuda svi idu
Oni znaju
- sve je manje dana i noći
- ruža ubrana u zoru u uplašenosti roni latice
uveče je već samo spaljeni gaj tučkova
- sve je manje putopisa čuđenja
- sveća vitka kao igla u drhtavim prstima
pokazuje put od zida do zida
smrznuta ogledala odbijaju utehu
- dragi pokojnici mnogi su kao peščane lavine slični pesku
naši domovi pamćenja ne primaju nikog
- u praznim sobama prašina je sela i piše memoare
- gasi se rodni grad i čak Ca d’Oro
više ne svetli a sva mesta koja smo voleli
na netrajnim lagunama tonu u more
Svake godine Večna Lampa troši manje ulja
Tako nas čestiti svemir smešta u krevet na spavanje
S tim dečakom pravim kao elejska strela
dečakom u visokoj travi nemam ničeg zajedničkog
sem datuma rođenja i papilarne linije
tu fotografiju je snimio moj otac pred drugi persijski rat
po lišću i oblacima zaključujem da je bio avgust
pevale su ptice zrikavci miris žita miris izobilja
dole je reka što na rimskim kartama nosi naziv Hipanis
predeo voda i bliski grom savetovali su da se sklonimo kod Grka
njihove pomorske kolonije nisu bile previše daleko
dečak se poverljivo smeši jedina senka za koju zna
jeste senka slamnatog šešira senka bora senka kuće
a ako crvenilo onda crvenilo sunčeva zraka
moj mali moj Isače pogni glavu
to je samo trenutak bola a potom ćeš biti
što god poželiš – lastavica poljski ljiljan
znači moram da prolijem tvoju krv moj mali
da bi ostao nevin pri letnjoj munji
već zanavek bezbedan kao insekat u ćilibaru
lep kao katedrala paprati sačuvana u uglju
Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''
Kad sam se posle više godina vratio u Vavilon sve se promenilo
devojke koje sam voleo brojevi linija metroa
čekao sam kraj telefona sirene su uporno ćutale
znači tešenje umetošću – Petrus Hristus portret mlade dame
bio je sve plići složio krila za spavanje
svetla uništenja i grada međusobno su se približavala
festival Apokalipse buktinje samozvanca Sibila je
davala oproštaj pijanim gomilama pristalica izobilja
zgaženo telo Boga vučeno je u trijumfu po prašini
tako se ispunjavao kraj sveta postavljeni su etrurski stolovi
u košuljama polivenim vinom nesvesni sudbine svetkuju
varvari stižu na kraju da preseku aortu
nisam tebi grade želeo smrt u svakom slučaju ne takvu
jer će s tobom sići pod zemlju slatki plodovi slobode
i sve će valjati počinjati od gorkog znanja od trave
Govorilo se o meni
začet od Prirode
ali nedovršen
kao odbačen kip
skica
oštećen odlomak pesme
godinama sam se pravio priglup
idioti žive bezbednije
mirno sam podnosio uvrede
kad bih posejao sve koštice
koje su mi bačene u lice
izrastao bi maslinjak
prostrana palmova oaza
obrazovanje su mi dali svestrano
Livije retori filozofi
grčki sam govorio kao Atinjanin
ali na Platona sam podsećao
samo u ležećem položaju
studije sam dopunio
u lupanarima i lučkim krčmama
nezapisanim rečenicama vulgarnog latinskog
i provalijskim riznicama prestupa i razvrata
posle Kaligulina ubistva
skrio sam se iza zastora
izvučen silom
ne stigoh da načinim mudar izraz lica
kad mi pred noge baciše svet
glup i plitak
otad sam postao najradniji car
opšte istorije
Herakle birokratije
s ponosom se sećam
liberalnog ukaza
koji je dopuštao puštanje glasova iz trbuha za vreme gozbi
odbijam često mi pripisivani prigovor okrutnosti
u suštini sam bio samo rasejan
na dan nagle Mesalinine smrti
po mom naređenju su – priznajem – jadnicu usmrtili
upitao sam za vreme gozbe – zašto nije došla Gospođa
odgovorilo mi je grobno ćutanje
zaista sam bio zaboravio
dešavalo se da sam pozivao
umrle na partiju kockanja
nedolazak sam kažnjavao novčanom kaznom
opterećen tolikim poslovima
mogao sam se varati u pojedinostima
navodno
naredio sam da se pogubi
trideset pet senatora
i neke tri centurije ekvita
pa šta
malo manje purpura
manje zlatnog prstenja
zato – što nije nevažno –
više mesta u teatru
niko nije hteo da shvati
da je cilj tih postupaka bio uzvišen
želeo sam da ljude naviknem na smrt
da otupim njenu oštricu
da je svedem na banalne i svakodnevne razmere
takve kao laka melanholija ili kijavica
a evo dokaza moje
delikatnosti osećanja
sa gubilišta sam
uklonio spomenik blagog Avgusta
da osetljivi mramor ne bi
slušao jauke osuđenika
noći sam posvećivao studijama
napisao sam istoriju Etruraca
istoriju Kartage
sitnicu o Saturnu
prilog o teoriji igara
traktat o zmijskim otrovima
ja sam spasao Ostiju
od invazije peska
isušio sam močvare
sagradio akvadukte
otada je spiranje krvi
u Rimu postalo lakše
proširio sam granice Imperije
za Britaniju i Mavritaniju
i čini se Trakiju
smrt mi je nanela moja žena Agripina
i neuzdržana strast prema varganjima
gljive esencija šume – postale su esencija smrti
sećate se – o potomci – sa zaslužnim poštovanjem i zahvalnošću
bar jedne zasluge božanskog Klaudija
dodao sam azbuci nove znakove i zvukove
proširio sam granice govora što znači granice slobode
slova koja sam ja otkrio – voljene kćeri – Digma i Antisigma
vodile su moju senku
kad sam kolebljivim korakom odlazio u mračnu krajinu Orkus
Ветерани четрдесетодневних потопа
упознати са провалама неба
који су видели смрт планина
и избављење мишева
сада седе на својим праговима
гледају таласање жита
лепо као опадање вода
то је била веома срећна помисао
поверити наду птицама
отада је њихова вера моћна
као голубарник
спашени из пламтећих кућа
где човек гори као перце
загледају у унутрашњост лобање
у бесмисао свитка ружичасте анатомије
они који познају значај тела
говоре
да заслужују више некретнина
злочинац мачка и астроном
лоши и добри
изравнаће плитке јаме
на крају ми с труном дуге под капцима
који подижемо покретима горе и доле
приносећи му жртву
и спуштајући капке
говоримо
и једни и други имају руке
уроњене у воду
уроњене у ватру
помирене ништавности
или милосрђе
а само против нас су
црквени очеви писали брошуре
contra academicos
само нас задеси страшна судбина
пламена и ламента
пошто примисмо кршење земље
одвише храбри бејасмо у неизвесности
Kako tvrdi Režis svi su slični kao blizanci
Ravajak i Princip Kleman i Kaserio
najčešće potiču iz porodica padavičara i samoubica
sami su ipak zdravi znači prosečni
obično mladi vrlo mladi i takvi ostaju večito
njihova samoća mesecima godinama oštre svoje noževe
i u šumi van grada uče da gađaju pomno
razrađuju napad vredni su sami i vrlo pošteni
majci daju skromnu zaradu izdržavaju braću i sestre ne piju
nemaju devojaka ni prijatelja
posle atentata predaju se bez otpora
hrabro podnose mučenja ne mole za milost
odbacuju tobožnje saradnike koje im potura istraga
nije bilo zavere zaista su bili sami
njihova neljudkska iskrenost i prostota
razbešnjava sudije branioce javnost željnu senzacije
one koji duše otpremaju na onaj svet
zadivljuje mir ovih osuđenika u poslednjem času
mir nedostatak gneva žaljenja čak ni mržnje
gotovo ozarenost
čeprkalo se stoga po mozgovima
merilo srce sečena jetra nisu otkrivena ipak
nikakva odstupanja od norme
nijedan od njih nije uspeo da promeni tok istorije
ali s kolena na koleno prenosi se mračno predanje
stoga su dostojne razmišljanja te male ruke
male ruke u kojima drhti sigurnost udarca
Moja pokretna imerija između Atine i Megare
gde sam nad prašumom klancem ponorom vladao sam
bez saveta staraca glupih oznaka vlasti s prostom budžom u ruci
obučen samo u senku vuka i stravu koju budi zvuk reči Damast
nisam imao ni podanika to znači imao sam ih nakratko
nisu ostajali živi do zore ipak je kleveta kad me nazivaju
razbojnikom kako proglašavaju isrivljavači istorije
u stvari sam bio naučnik društevni reformator
moja istinska strast bila je antropometrija
izmislio sam krevet po meri savršenog čoveka
merio sam uhvaćene putnike prema ovom krevetu
teško je bilo izbeći – priznajem – rastezanje udova odsecanje nogu
pacijenti su umirali ali što ih je više ginulo
tim više sam bio uveren da su moja istraživanja ispravna
cilj je bio uzvišen napredak traži žrtve
želeo sam da ukinem razliku između onog što je visoko i nisko
hteo ogavno raznorodnom čovečanstvu da dam jedan oblik
nisam prestajao u naporima da izjednačim ljude
oduzeo mi je život Tezej ubica nevinog Minotaura
onaj što je proučavao lavirint pomoću bapskog klupčeta pletiva
prevarant pun smicalica bez principa i vizije budućnosti
imam savršenu nadu da će drugi nastaviti moj trud
i da će delo tako smelo započeto dovesti do kraja
Kirovi kondotijeri stranačka legija
prevejani bezobzirni - jeste - ubijali su
dvesta petnaest dnevnih marševa
- pobite nas ne možemo da idemo dalje -
trideset četiri hiljade dvesta pedeset stadija
razjareni nesanicom išli su preko divljih zemalja
nesigurni prolazi prevoji u snegu i slane površine
prosecajući svoj put kroz živo telo naroda
srećom nisu lagali da brane civilizaciju
slavni prorok na planini Tah
pogrešno tumače sentimentalni pesnici
prosto su našli more to znači izlaz iz podruma
izvršili su putovanje bez Biblije proroka gorućih žbunova
bez znakova na zemlji bez znakova na nebu
s okrutnom svešću - da je život veliki.
Gospodin Kogito
čitajući knjigu
o horizontima nauke
istoriju napretka misli
od mrakova fideizma
do svetlosti znanja
naišao je na epizodu
koja je
privatni vidik Gospodina Kogita
zaklonila oblakom
sitan prilog
uz ugojenu istoriju
kobnih ljudskih grešaka
vrlo dugo se održavalo uverenje
da čovek nosi u sebi
veliki rezervoar krvi
trbato burence
od dvadeset i nekoliko litara
- sitnica
stoga je moguće razumeti
mnogorečive opise bitaka
polja crvena kao koral
žuborave potoke sukrvice
nebo koje ponavlja
podle hekatombe
kao i opšti
metod lečenja
bolesnicima je
otvarana arterija
i lakomisleno ispuštana
dragocena tečnost
u kalajnu zdelu
nisu svi izdržavali
Dekart je šaptao u agoniji
Messieurs épargnez –
2
sada tačno znamo
da u telu svakog čoveka
osuđenika i dželata
teče jedva
četiri pet litara
onog što je nazivano
dušom tela
nekoliko bočica burgunda
bokal
četvrtina
zapremine vedra
malo
Gospodin Kogito se
naivno čudi
zašto to otkriće
nije izazvalo prevrat
u oblasti običaja
trebalo je bar da navede
na razumnu štedljivost
ne sme se kao ranije
raspikućki rasipati
na bojnim poljima
na gubilištima
toga zaista ima malo
manje nego vode nafte
energetskih zaliha
desilo se ipak drugačije
izvučeni su sramni zaključci
umesto uzdržanosti
rasipnost
strogo merenje
osnažilo je nihiliste
dalo veći razmah tiranima
sada tačno znaju
da je čovek krhak
i da ga je lako iskrvariti
četiri pet litara
veličina bez značaja
i tako trijumf nauke
nije doneo duhovnu hranu
princip ponašanja
moralnu normu
to je mala uteha
misli Gospodin Kogito
što napori istraživača
ne menjaju tok stvari
POKUŠAJ KONTAKTA GOSPODINA KOGITA S MARIJOM RASPUĆIN
1
Nedelja
rano popodne
žega
u dalekoj Kaliforniji
pre mnogo godina –
pregledajući
Glas Pacifika
Gospodin Kogito je
obavešten
o smrti Marije Raspućin
kćerke Raspućina Groznoga
kratka beleška
na poslednjoj strani
lično ga je pogodila duboko uzbudila
a ništa ga
nije vezivalo s Marijom
čiji je ubogi život
nemoguće razviti
u ćilim pesme
evo nabačene njene istorije
grube i pomalo trivijalne
u ono vreme
kad je uzurpator Vladimir Iljič
uništio pomazanika Nikolu
Marija se sklonila
preko okeana
zamenila je vrbe
u palme
služila
kod belih emigranata
u mirisu rodnog jezika
palačinaka krastavaca baršča
imala je čudnu ambiciju
da pere tanjire
dobro rođenih
ako već ne knez
onda makar baron
najzad udovica
oficira telesne garde
neočekivano
otvorila su se pred njom vrata
umetničke karijere
debitovala je
u nemom filmu
Veseli moreplovac Džimi
slab film
nije Mariji osigurao
trajno mesto
u istoriji X muze
potom je
nastupala u revijama
drugorazrednih pozorišta
tingltanglova
najzad
vrhunac
stekla je slavu
u cirkuskoj numeri
Igra s Medvedom
ili Sibirska svadba
zanos je trajao kratko
partner Miša ju je
stegao previše strasno
u silovitoj nežnosti
napuštene otadžbine
čudom je ostala živa
to je sve
plus dva
neuspela braka
i još važna pojedinost
s ponosom je odbacila ponudu
da objavi izmišljenu autobiografiju
pod naslovom Kći Lucifera
postupila je taktičnije
nego nekakva Svetlana
2
beleška u Glasu Pacifika
ukrašena je
fotografijom umrle
čvrsta
otesana od dobrog drveta
žena
stoji
na podlozi zida
u rukama drži
kožni predmet
nešto srednje
između damskog nesesera
i pismonošine torbe
pažnju Gospodina Kogita
ne prikiva
Marijino azijsko lice
sitne medveđe oči
zdepasta pojava bivše igračice
nego baš taj čvrsto držani
kožni predmet
šta je
ona
nosila
preko bespuća
pustinje gradova
šume
brda
doline
- petrogradske noći
- samovar iz Tule
- starocrkvenu pesmaricu
s caričinim monogramom
- zub svetog Kirila
- rat i mir
- biser sasušen u travama
- grudu smrznute zemlje
- ikone
niko to neće doznati
torbu je ponela
sa sobom
3
sada
zemni ostaci
Marije Raspućin
kćerke poslednjeg demona
poslednjih Romanova
počivaju na američkom groblju
neoplakane
zvonom
popovim basom
šta ona radi
na tom potpuno neodgovarajućem mestu
koje podseća na piknik
na veseli vikend mrtvaca
ili na rumeno-beli
finale konkursa poslastičara
samo šimšir i ptice
govore o večnosti
Marijo
- misli gospodin Kogito
Marijo daleka kaštelanko
grubih crvenih ruku
Za vreme velikog govora tužilac me je
naskroz probadao žutim kažiprstom
bojim se da sam izgledao dosta loše
bezvoljno sam navlačio masku straha i podlosti
kao pacov ulovljen u stupicu agent bratoubica
novinski izveštači igrali su ratničku igru
polako sam izgarao na lomači od magnezijuma
sve se to događalo u maloj zagušljivoj dvorani
škripao je pod malter opadao s tavanice
prebrojavao sam čvorove u daskama rupe u zidu lica
lica su bila slična gotovo sva ista
policajci sudije svedoci publika
spadali su u partiju lišenih milosti
a čak i moj branilac što se blago smešio
bio je počasni član kaznenih odreda
u prvom redu sedela je stara ugojena žena
prerušena u moju majku teatralno je prinosila
maramicu prljavim očima ali nije plakala
trajalo je to valjda dugo čak ne znam koliko dugo
u togama sudija bujala je riđa krv zapada
pravi proces vodio se u mojim ćelijama
one su sigurno ranije znale presudu
posle kratke pobune kapitulirale su i počele da umiru
jedna za drugom
sa čuđenjem sam posmatrao svoje voštane prste
nisam održao poslednji govor
a toliko meseci sam taj govor sastavljao
namenjen Bogu sudu svetu savesti
mrtvima pre nego živima
kad me digoše na noge stražari pored mene
stigoh samo da zažmirim očima i tada
dvorana se ispuni zdravim smehom
smejala se i moja tobožnja majka
progovorio je sudijin čekić i to je zapravo bio kraj
ali šta se potom desilo - smrt od konopca
ili mi je pogubljenje zamenjeno milošću tamnice
bojim se da postoji treće mračno rešenje
van granica vremena čula i razuma
te kad se budim ne otvaram oči
stiskam prste i ne podižem glavu
dišem plitko jer zaista ne znam
za koliko minuta mi je još ostalo vazduha
Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''
Glasnik na koga se čekalo očajno dugo
željeni vesnik pobede ili uništenja
oklevao je s dolaskom – tragedija je bila bez dna
U dubini hor je skandirao mračna proroštva i kletve
kralj – dinastička riba – bacakao se u nepojmljivoj mreži
nedostajala je druga neophodna ličnost – sudbina
Epilog je sigurno znao orao hrast vetar morski talas
polumrtvi gledaoci disali su plitko kao kamen
Bogovi su spavali Noć je tiha bez munja
Najzad je stigao taj glasnik s maskom od krvi blata lamenta
puštao je nerazumljive povike rukom pokazivao na Istok
to je bilo gore nego smrt jer je bez milosti bez strepnje
a svako u poslednjem trenutku želi očišćenja
Nije bila lepa malo pačji nos
ostatak telesnog pokrivača znaoci su cenili visoko
treba im verovati al sad već niko
neće obnoviti njenu igru neće vaskrsnuti Isidoru
ostaće zagonetka u titlovima tajna
kao pismo Maja kao Đokondin smešak
Ono čemu je zahvaljivala na nedostižnoj slavi
možda je bilo loše po ukusu kao Neronove pesme
scenski jauci božanstvene Sare urlici Holideja
ubistvenu vlast vrši Duh Vremena
to znači đavo mode đavo prolaznosti
časovnik vremena staje – bogovi idu na dno
Grke je poznavala onoliko koliko može da ih poznaje
prosečna devojka iz države Ohajo
zanesena vizijom izmišljene Helade
Burdel ju je vajao u liku bahantkinje
Lakomisleno je odala tajne srca i alkove
u dostojnoj osude knjizi pod naslovom My life
Otada tačno znamo kako je glumac Beregi
otkrio pred njom svet čula kako je ludovao
Gordon Kreg Konstantin Stanislavski
horde muzičara naboba pisaca
a Paris Singer joj je bacao pred noge
sve što je imao – imperiju
nepogrešivih šivaćih mašina et caetera
Ah da je tada živeo Euripid
sigurno bi je zavoleo ili omrznuo
i dao joj ulogu u tragediji već za večito
što se više gasio njen dar tim je više
verovala da samo igra može da spase svet
od bede i muke ta mistična vera
gurnula ju je na tribine pa je agitovala
fluidi su izbijali iz nje kao iz velike peći
a beda i muka stajali su u mestu kao ukopani
očevidno je zaboravila da umetnost hélas ne spava
Apolon Musaget neka oprosti na grešci
Kratko ali strasno kao i sve što je radila
zavolela je mladu Zemlju Sovjeta i Lenjina
Zvezda se pojavila na vratu Mašiniste istorije
Na žalost nikakva iz tog nije izbila iskra
Isidora je još gnjavila Tešku Industriju i Poljoprivredu
revolucija u lakom poigravanju jeste i bila je san
Jadnici se pomešala utopija sa istinom passons ubrzo potom gomile su pošle za njom
lumeni nauke pastora i Sartrova
Sa Zemljom Nade morala je da se oprosti na žalost
za utehu je uzela skupoga pesnika
omamljeni Jesenjin je besneo voleo urlao
Finale komada bio je zaista dostojan drame
posle života punog uzleta i padova
oruđe smrti postao je kašmirski šal
sigurno previše dug kao rep komete
upleten u točkove automobila kašmirski šal
ugušio ju je kao od ljubomore poludeli Otelo
A ona još igra već preko sto leta
seda starica bleda gotovo neprimetna
između veličine i smešnosti igra
već ne onako zaneseno kao nekad davno
sa ozbiljnošću opatice zrelo promišljeno
stavlja svoje bose stope nad ponorom
Moja bespomoćna domovina primiće te osvajaču
a put kojim su Ivica i Marica tapkali do škole
neće se razmaći u provaliju
Reke previše lene nisu spremne za potope
vitezi što spavaju u gorju spavaće i dalje
pa ćeš lako ući o nezvani goste
Ali sinovi zemlje noću će se okupati
smešni karbonari zaverenici slobode
čistiće svoje muzejsko oružje
zaklinjati se na pticu i dve poznate boje
A potom kao uvek – požar i eksplozije
molovani momci budni komandiri
ranci puni požara riđa polja slave
potkrepljujuće znanje da smo eto sami
Moja bespomoćna domovina primiće te osvajaču
i daće ti hvat zemlje pod vrbom – i mir
da bi oni što iza nas dođu ponovo učili
najtežu veštinu – praštanje krivica
Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''
To uopšte nije zahtevalo veliki karakter
naše odbijanje neslaganje i upornost
imali smo malčice neophodne hrabrosti
ali u suštini je to bilo pitanje ukusa
Da ukusa
u kome su tkivo duše i hrskavica savesti
Ko zna da su nas bolje i lepše kušali
da su nam slali žene rumene i tanke kao hostija
ili fantastične stvorove sa slika Hijeronima Boša
ali u to vreme kakav je bio pakao
mokra jama sokače ubica baraka
zvana palatom pravde
domaći Mefisto u lenjinskoj vetrovci
slao je na teren unučad Aurore
mladiće krompirastih lica
vrlo ružne devojke crvenih ruku
Njihova retorika je zaista bila čak previše gruba
(Marko Tulije se prevrtao u grobu)
lanci tautologije nekoliko pojmova kao mlatila
dijalektika dželata nikakve otmenosti u razmišljanju
sintaksa lišena lepote konjunktiva
I tako estetika može da bude od pomoći u životu
ne treba zanemarivati nauku o lepom
Pre no što objavimo pripadnost treba dobro da proučimo
oblik arhitekture ritam doboša i pištaljki
boje zvanično nedostojni ritual pogreba
Naše oči i uši otkazale su poslušnost
kneževi naših čula ponosno su izabrali progonstvo
To uopšte nije zahtevalo veliki karakter
imali smo malčice neophodne hrabrosti
ali u suštini je to bilo pitanje ukusa
Da ukusa
koji nalaže da se iziđe iskrivi lice i procedi podsmeh
ma za to imao da padne dragoceni kapitel tela glava
Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''
