Znam jednog covjeka, veoma vazna figura u mom zivotu..on ne vjeruje, teski je ateista, a zivi i ponasa se po 10 Bozijih zapovesti...kad bi tako "pravi vernici" bilo bi odlicno!
Meni je krivo sto ja ne mogu da budem apsolutno predana Bogu, sigurna sam da bi mi tako bilo lakse...Imam problem sa autoritetima od kad znam za sebe... Ja Boga dozivljavam kao sveopstu Ljubav ali bez strahopostovanja, bez prepustanja njegovoj volji. Jednom sam bila u situaciji da sam rekla "Boze, neka bude volja tvoja! " I mislim da kad nam je najgore i najteze uvijek mu se predamo, od njega trazimo spasenje i imamo puno povjerenje...Kad je lepo i glatko...mi smo "pametniji".
Da, svakako da ima i takvih ljudi, i to je za postovanje. Nije dzaba govorio sv. Nikolaj Velimirovic "Zalud usta puna molitve, ako ti je srce prazno!" I lepo si rekla da Boga trazimo uvek kada je najteze. Zato Bog i dopusta poteskoce ljudima da bi ga spoznali, da bi mu se obratili, da bi shvatili da postoji. A sto se tice potpunog poverenja u Boga, to se stice vremenom! Kada covek prouci malo duhovne knjige bice mu jasnije sta znaci imati poverenje i sve prepustiti Bogu.
)
e ono dovoljno mi je sto sam spoznao pravu ljubav pa nek je i tren trajala..neke lepote sveta..i odrzava me masta ka nekom nebeskom mestu ne zamlji gde cu provesti ostatak zivota
