Али њиховом деди, који је подигао те виле, реченице нису биле проблем. Не можеш да схватиш какву смо елиту имали. Наши људи су имали своје фабрике по Енгелској. Били озбиљни интелектуалци, научници, писци. Господа. Титоизам је адаптибилан вирус. Он се полимеризовао и адаптирао се. И даље имаш Југословенско драмско позориште. Онај сатанистички маузолеј усташкој мрцини Брозу још стоји на туђој земљи. И четири гроба оним зликовцима стоје на најлепшем месту на Калимегдану, ван гробља. Важно да " Партизанска ескадрила" и разне сутјеске и неретве и даље иду на телевизији.
Ne slažem se ni po jednom pitanju no kulturno si mi se obratio, a takve sagovornike uvažavam i poštujem ma nam mišljenja i stavovi bila dijametralno u suprotnosti.
Tebe znam ovde već decenijama i sve što si napisao znam od ranije jer se ponavljaš ali ipak ti ne uzimam za zlo jer imam utisak da ti nije namera mene lično da uvrediš, jednostavno propagiraš stvari koje ti smatraš da treba, u razloge toga ne ulazim.
Ja sam potomak i solunskih ratnika i partizanskih boraca, heroja te iz pijeteta prema tim mojim hrabrim i pravdoljubivim precima smatram da mi je dužnost da osporim svaku laž I podmetačinu na njihov račun, a na koje naidjem bilo na mrežama ili ličnim kontaktom.
Ovo što si spomenuo da potomci i ne moraju da poseduju osobine i sposobnosti koje se prenose kroz generacije u užoj porodici je potpuno netačno.
Ukoliko odrastaš u intelektualnoj, visoko obrazovanoj porodici naravno da te to formira kao individuu, ličnost kao i sama sredina, okruženje u kome se krećeš tokom sazrevanja.
Kasnije i sam biraš društvo spram sebe ali taj početak je najvažniji i veruj mi da retko srećem mutavce sumnjivog opšteg obrazovanja, a da potiču iz kvalitetnih porodica.
Što se tiče naše međusobne komunikacije nemam apsolutno potrebe da tebe ubedjujem u bilo šta ali gde god da se nađem napolju itekako s ponosom ističem ko sam i od kakvih potekla.
Primer, jedan od mnogih:
Pokojni stric mi je živeo i radio u Nemačkoj, budući da nisu imali decu ja sam bila u prvom naslednom redu i da ne dužim kad odem tamo idem u svoje, apartmančić, ni kod koga u goste.
Ritam prilagodim sebi i svojim potrebama te sam svako jutro u istom kafiću na kafici gde me primetio jedan stariji bračni par Nemaca, izrazili želju da se malo družimo kad se tu sretnemo na šta sam pristala.
Posle više dana lagane konverzacije počne taj švaba sa nekim sitnim upadicama na račun onih tamnoputijih, pa proširi repertoar na nacije i uzgred spomene da ne voli ni Srbe.
Pitam ja njega lepršavo a šta misli odakle sam ja, krenu nagađanja, nabrajanje skandinavskih zemalja jer sam vrlo svetla i plava, olakšam mu muku i kažem da sam iz Beograda, Srbije na šta nastane muk, crvenjenje od neprijatnosti ali ne preskočim da dodam iz partizanske porodice što matorog na kraju i dokrajči.
Nismo se više nikada sreli.
Treba biti svoj, iznositi činjenice i istinu i samo istinu.
Ovo što ti plasiraš uz dužno poštovanje to nije.
Svako dobro.
