Odbrana i porodica tezu o samoubistvu odmah pobijaju. O visokoj motivaciji Slobodana Miloševića u danima pred smrt u prisustvu vlasti medijima su svedočili Stiven Kej, nametnuti advokat koga nije prihvatao, a s kojim je očito komunicirao (Kej izjavljuje da je bio težak); Milorad Vučelić, koji je ispričao medijima da se s njim čuo telefonom i da je Slobodan Milošević rekao: "Spreman sam da ih sve počistim." O motivisanosti govore i izjave Milutina Mrkonjića, koji se s njim čuo nekoliko dana pre smrti, zatim njegovog brata Borivoja, koji se s njim čuo nekoliko dana pre smrti i rekao da je njegov brat bio "energičan i rešen da se bori", pa i supruge Mirjane, kojoj je navodno pred spavanje u petak uveče uobičajeno poželeo laku noć i rekao da će se čuti ujutru.
Koliko je poznato, Slobodan Milošević je i u sudnici ponavljao da on ne želi da pobegne ili da se ubije, već da optužuje NATO, kada se svojevremeno žalio zbog toga što mu u ćeliji u toku noći ostavljaju upaljeno svetlo. Slobodan Milošević je boravio, kao i drugi, u standardnoj zatvoreničkoj sobi od 15 metara kvadratnih, u jednoj od 12 ćelija na spratu, a zbog toga što se sam branio imao je specijalnu kancelariju sa telefonom, kompjuterom, kao i prostoriju za obavljanje poverljivih razgovora. U toku dana mogao je da se druži sa ostalim zatvorenicima. Ranija svedočanstva predstavnika zatvorske uprave (koja ima 75 stražara) govore da je poštovao kućni red, a od raznih advokata koji su tamo išli moglo se čuti da je imao dobre odnose sa svim zatvorenicima, o čemu, uostalom, svedoče i čitulje u beogradskim medijima koje potpisuju 34 haška optuženika različitih nacionalnosti. Advokat Kej svedoči da je bio nezadovoljan što kao bivši šef države ima običan tretman, što nema priliku da se brani sa uslovne slobode.
Od početka suđenja pred Haškim tribunalom, 12. februara 2002, proces protiv Slobodana Miloševića prekidan je 15 puta, najčešće zbog njegovog krvnog pritiska, zbog čega je njegov boravak u sudnici ograničen na tri dana u sedmici.
Slobodan Milošević je bolovao od visokog krvog pritiska i hipertrofije mišića srčane pretkomore, a sudeći po jednoj izjavi advokata Tome File ta dijagnoza je postojala još dok je bio predsednik Jugoslavije, a potvrđena je i 2001, kada mu je jednom pozlilo u beogradskom Centralnom zatvoru pa je uz posredovanje Čedomira Jovanovića odveden na VMA.
Prijatelj suda Branislav Tapušković pričao je na RTS-u i na TV B92 da posle 293 dana koliko je proveo u sudu nije iznenađen smrću Slobodana Miloševića. On tvrdi da se o zdravstvenim izveštajima nije vodilo dovoljno računa. Na primedbu da su Slobodana Miloševića vodili u klinuku Bronovo u kojoj se leči i holandska kraljevska porodica, Tapušković precizira da je to učinjeno samo radi dijagnostike, ali ne i radi lečenja, a da tužilaštvo nije ozbiljno shvatalo njegovo zdravstveno stanje. Takva ocena mogla se čuti i od nekih beogradskih lekara, na primer od Miodraga Ostojića, kardiohirurga Beogradskog kliničkog centra.
S druge strane gledano, odluka da se sam brani ličila je pomalo na onu nepromišljenu fatalističku samouverenost s kojom je vladao ("znam, bombardovaćete nas") i u kojoj je pokazivao takozvano slepilo pilota, fenomen da se ne vide pojedinačne žrtve, a na kraju ispada ni sebe kao žrtvu.
Pri kraju, Slobodan Milošević se u sudnici žalio na glavobolje i pritisak, imao je prigovore na tretman lekara pritvorske jedinice u Ševeningenu Paulusa Falkea, koji je, prema njegovim rečima, dva meseca ignorisao njegove srčane tegobe i dijagnostikovao iscrpljenost.
