Šef uhvati mačku jednom rukom za vrat, stavi joj vrh makaza na grudi, vešto i brzo raseče krzno uz vrat i razdvoji ga obema rukama. Belasajući se kao oljušteni luk, pojavi se bela utroba. Izgledalo je kao da neki odrani, dražesni vrat, sa maskom mačke, leži pred njima. Mačka je bila samo nešto spoljašnje taj život izdavao se za mačku. Međutim, ispod toga ležala je glatka, bezizrazna utroba, blistavo bela, potpuno ista kao utroba Noborua i ostalih. Osećali su kako njihova kao gar crna, zamršena, još uvek živa utroba stoji naspram ovog spokojnog postojanja i - slično brodu koji se ogleda u vodi - baca na njega svoju senku. Sada su, konačno, dečaci i mačka - ili, bolje rečeno, ono što je nekad bilo mačka -čvrsto međusobno povezani. Malo-pomalo, endoderma je bila ogoljena. Svojom poluprovidnom sedefastom lepotom, ona nimalo nije odbijala. Kroz rebra, dečaci sad ugledaše trbušnu maramicu, a ispod nje treperilo je, toplo i prisno, debelo crevo. "Šta mislite, zar ne izgleda suviše razgolićeno? Ne znam sme li nešto da bude tako golo.
Na neki način mi to izgleda nepristojno", reče šef i svojim rukama u rukavicama navuče krzno i s jedne i s druge strane. "Da, strahovito je golo", saglasi se broj Dva. Noboru je upoređivao ovaj leš, koji se tako razgolićen otkrivao svetu, sa potpuno nagom telima majke i onog muškarca, kako ih je video u noći. Ali, u poređenju sa ovom stvari ovde, oni nisu bili dovoljno goli. Imali su još uvek svoj omotač od kože. Šta je to, u stvari, što ovde počinje? - razmišljao je Noboru pritiskujući maramicu na nos i dišući na usta da bi se odbranio od sve nepodnošljivijeg mirisa. Mačka nije gotovo uopšte krvarila. Kada je šef rasekao jednu tanku kožicu, ukazala se velika, tamnocrvena jetra. On, potom, odvoji čisto, belo tanko crevo i izvuče ga napolje. Podiže se para i poče da se skuplja oko gumenih rukavica. Šef iseče crevo u tanke komade, istisnu kao limun žutu tečnost i pokaza je dečacima. "Ova materija se seče lako kao flanel." Noboru je veoma pažljivo posmatrao svaku
sitnicu, dok je srce tonulo u snove, mačkine mrtve zenice, ljubičaste sa belim tačkicama, njušku u kojoj se skupila iscurena krv, zgrčeni jezik, koji se video među zubima. Čuo je kako su zapucketala rebra kada su ih presekle od sala požutele makaze. Napregnuto je posmatrao kako šef, pipajući, stavlja ruku u rasečeni otvor, vadi malu srčanu kesu i odvaja majušno ovalno srce. kada je stisnuo srce prstima, prsnu iz njega zaostala krv i crveno oboji gumene rukavice. Šta se tu, u stvari, događalo? Noboru je izdržao taj prizor od početka do kraja. Njegov upola ošamućeni mozak zamišljao je kako se toplota raskomadane utrobe, krv sakupljena u trbušnoj duplji, svaki pojedini delić velike, trome duše mrtve mačke pretvaraju u nešto savršeno. Jetra, koja je mlitavo visila iz tela, preobražavala se u meko poluostrvo, zgnječeno srce u jedno maleno sunce, petlja izvučenog tankog creva u beli atol, a krv u trbušnoj duplji u mlake vode nekog tropskog mora. Smrt je pretvorila mačku u jedan savršen, u sebe zatvoreni svet. Ja sam je ubio, razmišljaše Noboru, i u svom snu ugleda jednu ruku, ispruženu prema njemu iz daljine da bi mu predala cvetnobelu povelju za njegove zasluge. Polazi mi za rukom da uradim i najgore stvari! Šef svuče zgužvane rukavice i spusti svoju lepu belu ruku na Noboruovo rame. "Dobro obavljen posao! Možemo sad s pravom da kažemo da si postao čovek. O, kako je to osvežavajuće videti svu ovu krv!"
Jukio mišima
Mornar koji je izneverio more
.
