Ово је још једна теме око које се ми Срби и данас расправљамо јесте и питање Гаврила Принципа и сарајевског атентата. Е сад, ту постоји више нијанси приче.
Наиме, није спорно оно што тврде браниоци Гаврила Принципа да би рат свакако избио. Да, ситуација у Европи тада јесте била таква да се све ишло ка новом рату. Прилике општеевропске су биле такве, а највише је томе допринела у то време, агресивна и експанзионистичка политика Немачке и кајзера Вилхелма који су хтели нови рат. Има једна одлична анализа европских прилика у књизи Лазара Вркатића ,,Конзервативна политичка идеја у Србији" у којој су описане све економске, геополитичке и друге прилике у Европи које су водиле ка новом рату.
Дакле, није спорно да је ситуација у тадашњој Европи водила ка рату.
Што се унутрашњих прилика тиче, питање Босне је било питање које је стварало јаз између Србије и Аустро-Угарске. То питање се одавно поставило на сто, још од анексије Босне од стране Аустрије. Управо је то питање било разлог непријатељства Аустрије према Србији. Јер, нова српска политика је, за разлику од старе обреновићевске, имала паролу српског ослобођења и уједињења, тако да није чудно што се Аустрија бојала могуће побуне Срба у Босни и акција Србије у том правцу. Зато се ослањала на немачку политику која јој је чврсто обећала да ће стати уз њу уколико Срби нешто покушају. Наравно, Немачка никада то није радила из љубави према Аустрији, већ из својих интереса јер су само чекали да нешто пукне и да крену у рат.
Е сад, долазимо и до самог атентата који је послужио као повод. Иако дефинитивно није узрок рата, иако је тачно да се чекало да нека варница оукне, опет а што баш ми да дамо тај повод и да се тај рат сломи преко наших леђа? Из тог разлога, не подржавам и не сматрам да треба величати Гаврилов чин. Иначе, видим да то величају овде многи српски националисти, антикомунистички и антијугословенски оријентисани, што ми дође мало нелогично, јер сам Гаврило Принцип је био анархиста бакуњиновског типа (дакле, много ближи левици и комунизму), а и био је југословенски националиста, како је сам изјавио на суду. Био је клинац, залуђен једном идеологијом, није он мислио много о последицама својих дела, не може се рећи ни да је размишљао рационално. Својим пувњем је дао повод непријатељима свога народа да свом силином ударе на њега. Нико не оправдава аустријске злочине и њихову политику, али сматрам да није требало да им дајемо повода да то ураде.
И сама држава Србија (њена званична влада и политика) није хтела рат. Били су итекако свесни да Србија у том моменту није била спремна за рат са Аустријом. Тако да је нетачна тврдња да је званична држава Србија стајала иза атентата. Међутим, неодговорни елементи из једног дела српских институција (Апис и екипа) неоспорно јесу помогли тај атентат, тако да су и они послужили политици српских непријатеља да нас нападну. Не верујем да су и они били свесни тренутка и да су рачунали какве последице то може да има по Србе и Србију.
Све у свему, последице су биле и катастрофалне- слом државе, егзодус народа и огроман број погинулих. Један од узрока демографске катастрофе коју данас имамо јесу свакако и бројни ратови у којима је изгинуо огроман број Срба. Треба мислити и о томе.
