Агресивност потиче од мањка културе и писмености.
За мене је нормално да рекламирам то за шта сам за, барем у једнакој мери у односу на критиковање других опција, које сматрам погрешним.
Не позивам на истребљење конкуренције - то се чини у диктатури.
Диктаторским режимима није ни важна снага конкуренције, да ли је то 49% или само 5%... Њихов кукавичлук и несигурност чине да хоће да обришу конкуренцију, да постоји само њихова група / странка / шта већ...
На то треба додати напомену да је за просторно (и по броју становника) велике државе природно стање некаква полу-диктатура, просто као средство одржавања свих крајева заједно.
Кина или Америка ће, без обзира који "изам" је код њих увек имати строгу "централу", зато што морају да је имају.
Веће европске земље не морају толико да се труде, а у неком Сан Марину или слично се може имати чак и директна демократија старогрчког типа.
Други веома значајан фактор је квалитет политичара - колико они добро воде своје земље? Да ли се прво брину о квалитету живота свог становништва или јуре неке спољнополитичке циљеве по сваку цену?
Колико видим, већина ЕУ и америчких политичара слепо јуриша према спољнополитичким циљевима - иако нико никада није изјавио да ће их напасти, увести им санкције или било шта слично.
Сведочимо у скоријем времену о разним изборима у земљама ЕУ где странке које су историјски чврсто присутне губе подршку. Њихов народ не занимају тамо неки спољнополитички циљеви, народ гледа у свој новчаник и тањир. Даље инсистирање на слепој политици ће направити још веће последице по те странке и политичаре.
Америка је поново изабрала Трампа... Што говори да немају добре кандидате. Између неоконзервативне секте и нечег другог, народ је изабрао нешто друго. Неоконзервативна политичка секта ће окривити све по списку, осим себе, што је једино чињенично тачно.
То што руску политику запад назива агресивном треба читати као - самосталном. Руси се неће покорити западу. Неће ни Кинези.
Прочитао сам једну занимљиву реченицу... Отприлике, да ће продиктаторски режими увек наћи кривца у иностранству.
Није важно како се режими зову (који "изам" је у питању).
Само је иронија да они који се позивају на слободу и равноправност - користе сву своју снагу да остатак света поравнају на своју меру.
А ако неко једноставно неће, јер има право избора, зар не? Онда се друго мишљење назива свакојако.
Хладни рат је запад добио највише радом на својим способностима. Тада нису претежно гунђали. Сада раде сасвим другачије.
Evo ga klasicni udbaski narativ, koji nema veze sa mozgom, i kome nedostaje mogucnost da razume bilo sta o udbaskim diktaturama.
