Uvek imam dojam, kad se ljudi u ovoj zemlji - naglašavam, ovoj, jer nemam argumente za druge - dokopaju vlasti; kao da ih pri ulazu u kakvu lokalnu samoupravu, skupštinu ili šta god; dočekuje lice ovlašteno lice da lupa motkom u glavu. Nakon toga, a bez obzira kakvi su, eventualno, bili pre, oni gube svaki dodir s realnošću. Više nemaju pojma kolko košta paradajz na pijaci, ni kakva je situacija s gradskim prevozom, ni kolko treba sudstvu da sprovede u delo bilo koje rešenje donese. One koje uopšte donese.
Ne, kao da obole od amnezije, i sve o čemu više mogu da mrče, jeste kako da primenimo šveCke zakone na zemlju srbiju, i finsko školstvo na naše. Izglasavaju i donose kretenske zakone koji veze sa životom nemaju, naročito sa životom u ovoj zemlji. Kažu, to tako rade na Islandu, pa ćemo i mi. Saćemo koliko oma da napravimo JP Železnice Srbije da budu ko japanske, a ne sete se da se japanski mašinovođa onomad samoubio kad mu je voz kasnio. To nema veze, jer zakon koji se pokaže fukcionalan u jednoj, ima da bude takav i u ovoj zemlji.
Mada mi nismo ni Islanđani ni, pomozibože, Japanci.
E sad, ja to znam, i jasno mi je, i jasno je i vama. I možda je bilo jasno i onom mamlazu kojeg su birali za narodnog poslanika. Ali kako pređe prag skupštine, odjednom ko da su mu svi đedovi bili samuraju, a ne uskoci i hajduci. Odjednom je pun prose.ravanja. I svašta bi nešto, a ništa što je realno izvodljivo.
Ima dva odgovora: ili uvek dovodimo samo kretene na vlast, ili vlast od ljudi pravi kretene. Nema trećeg.
Toliko o moći na globalnom. Privatna (moć) je malo drukča priča.
