Zašto je Vuk Karadžić uspio ?

[Urvan Hroboatos]

Ta tema nije najbolje obrađena u literaturi. Ili ga se hvali neumjereni, ili
isto tako kudi.
Pa da vidimo, možda će ovaj moj mali prilog nješto pomoći.

+ važno je što je imao potporu Beča, ali mu to ne bi bilo dovoljno da je
imao jaču oporbu, t.j. kvalificiraniju

+ nije stvar u slavenosrpskom, nego u sporom tempu kojom je taj jezik ponarođivan

+čak je i narodni jezik drugačiji od njegovoga (Sterijin, Njegošev) VK u dobroj mjeri
odbacivao. A Sterija, Lazić i ostali koji su 1810-1850 pisali na narodnome jeziku-nisu
uspostavili niti impozantan korpus (što VK jest u zbirkama pjesama, poslovica, priča, u prijevodu NZ-a), niti su dali išta na gramatičkom i rječničkom polju.

I tako- ni Vojvođani s Milošem Svetićem i Vidakovićem, ali i pisci uglavnom narodnog srpskog jezika uz nješto cksl. (Petranović, Njegoš, Sterija,..) nisu stvorili korpus. Njegoš jest, ali je ostao na rubu, a i on nije bio strog oko glavnih stvari.

Izgubilo se previše vremena na slovopis i jerove, a pustilo se padeže i glagolske pridjeve niz vodu, bez puno buke.

 

[Nznm]

Uspio vala nije mogao sve da je hteo!!!

 

[Urvan Hroboatos]

Evo, Dositejev jezik je razumljiv, a drugih i više...

 

[Mrkalj]

Evo, Dositejev jezik je razumljiv, a drugih i više...

Spojler

Hrobo, dao si uzorak teksta izdavača Sevastijana Ilića. No, svejedno, jezik Dositejev jeste razumljiv:

 

[Mrkalj]

- Jačanje srpskog vukovskog pokreta. Svojim sakupljačkim, etnografskim, a rekao bih i popularizatorskim radom Vukovo delo postalo je veoma omiljeno u narodu. Mnogi pisci već odavno pišu po Vuku - kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta. U momentu prihvatanja Vukove reforme u Srbiji, većina je bila "za".

- Vukova reforma je kompletan, gotov,"user friendly" paket. Vuk je standardizovao srpski jezik, a to (ortografija tj. grafija + gramatika + rečnici) nije niko do njega uradio tako opsežno i studiozno s jedne i tako praktično i funkcionalno s druge strane. Dodatna potvrda značaja ove teze za one koju su odluku donosili leži u činjenici da na Vukovom standardu nije izvršena gotovo nikakva intervencija - ni u grafiji, ni u jezičkoj strukturi. Jednostavno, knjige su već bile naštampane, i to je sagledavano kao ogroman plus.

- Unutrašnjopolitički prozor. Bez prihvatanja reforme 1868. u Kneževini postojale su sve šanse za kulturno cepanje srpskog naroda (Daničić u Zagrebu već je bio zasnovao kapitalni vukovski projekat Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika JAZU, 1867). Takođe, bilo je izvesno da će katolici institucionalno prihvatiti (već su prihvatili) Vukov standard što je srpska Crkva videla kao potencijalno ozbiljno ugrožavanje tržišta.

- Spoljnopolitički prozor. Ne znam da li već u doba prihvatanja Vukove reforme u Srbiji 1868. dolazi do zahladnjenja odnosa sa Rusijom koja će kasnije proširiti Bugarsku na štetu Srbije (morao bih još da vidim kako stoje odnosi sa Rusijom), pa je udaljavanje od ruske pismene tradicije iz političke perspektive moglo da bude olakšano... ili ne.

- Ne verujem da je na opredeljenje za Vukov jezik i grafiju uticalo poklapanje Vukovog idioma sa najrasprostranjenijim srpskim dijalektom jer elite onog vremena nisu razmišljale o opismenjavanju širokih slojeva srpskog naroda, niti su govorioci istočnohercegovačkog dijalekta činili većinu u Kneževini.

 

[gost 246399]

То йе врло занимљиво питање, како Вук успѣ у свойих намѣрах.
Врло важан разлог за прихватање Вукових замисли йе непостояње избора: у земљи слѣпаца слабовид йе краљ. У Войводини под окриљем наше Цркве у то врѣме бѣше започео рад на уобличавању србскога йезика, али изгледа то не бѣше одрађено до края.
Рекао бих да йе главни чинилац за Вуков успѣх подржка аустрийских власти и сплет неповољних повѣстних околности. Као што противници пуковника у Либийи без подржке НАТОа ништа не би могли постићи, не би могао ни Вук наметнути говор свойега села без яка страна покровитеља. Не трѣба никако сметнути са ума да Вук за свой рад на йезику свойега села бѣше плаћан и потпомаган моћном и новчано добро стойећом страном владом, што не бѣше случай са Србима вѣрнима свойему народу и вѣри. Вук се уз то подпомагаше и крађом и прѣпродайом црквених књига, ако не и другима противзаконитима дѣлатностима.

Vukova reforma je kompletan, gotov,"user friendly" paket. Vuk je standardizovao srpski jezik, a to (ortografija tj. grafija + gramatika + rěčnici) nije niko do njega uradio tako opsežno i studiozno s jedne i tako praktično i funkcionalno s druge strane.

Тврдња да йе Вук усагласио србски йезик йе чиста лаж. Вук се никада не бављаше србским йезиком, него само йезиком свойега села. Свако ко гледаше и читаше Вукова "дѣла" то сам могаше ясно и лако уочити. Граматика Вуком написана и наметана србскому народу йе граматика његова села. Поновићу по ко зна койи пут, йедина мноме уочена нетршићка особина у његовой граматици су датељни икавски облици мени, теби, себи (< менѣ, тебѣ, себѣ) прѣузети из шумадийско - войвођанских говора. И то Вук наравно не учини свойевољно него по наредби Йернея Копитара. Словенац се с правом не могаше сложити са йеднакошћу датељних и винитељних облика. Вук се томе противљаше наводећи да "народ тако говори" (Србе Войвођане наравно никада не рачунаше у народ), али не могаше одбити наређење свойега послодавца.

Шта би било да у исто врѣме постояше йош "гениялаца" и "великих научника" сличних Вуку, са схватањем да се "прави, чисти и опћенито правилни" србски йезик говори само у њихових селах и околини? Такав из околине Новога Сада би тврдио да србски йезик има седам падежа (за разлику од Вукових шест), и попут Вука би говорио да се "найчистийи србски йезик говори у северном Срему и йужной Бачкой". Други "научник" вуковскога кова, родом из Трстеника би слично томе тврдио да србски йезик има шест-седам падежа и да "найчистейи србски йезик се говори около доњега тока западне Мораве, на Копаонику, у Александровачке Жупе и у Левчу, али найлепше на пола пут међу Крушевцем и Врњачкем Бањом". Трећи, родом из околине Лесковца би тврдио да "србски йезик има три падежи, и то само у йеднину. Найчист србски се говори около Йужну Мораву, али найубаво између Лесковац и Власотинце. Правилно йе да се вика "идем са брата", како прави Србин говори, а не "идем са братом" како говорив неки искварени, што видеше у црквене књиге."
Све у свем, схватање да йе правилно само онако како се говори у свойем селу йе ускогрудо и простачко и нема никакве везе са науком, осим можда са психиятрийом. Да йе било више таквих, имали бисмо данас више различитих србских йезика и Србийе не би ни било.

... i tako praktično i funkcionalno s druge strane.

О каквой "практичности" и "функционалности" се овдѣ говори? Како се о том може говорити у граматички унакаженом йезику имайућем шест падежа у йеднини а само четири у множини?

1. Како може бити употрѣбљив и сврсисходан йезик имайући датељни падеж, йедан од найважнийих косих, ако не и найважнийи, у йеднини а немайући га у множини?
Таква граматичка наказа може бити погодна за људе бавеће се чувањем свиња и сличнима работама, али не и за изражавање озбиљнийих мисли.
Таквом наказном и непотпуном граматиком се слѣдеће мисли у множини не могу изразити без коришћења више додатних рѣчий,
"Кунем се свойим сином", "Људи се прилагођавайу промѣни", "Измамите осмѣх беби", "Почистих под свойему противнику", "Дѣцу учимо књизи".
Молио бих обожаваоце тршићке граматике да прѣведу прѣдходне рѣченице у множину без губљења смисла. Да видимо да ли йе толико "практична" и "функционална" или йе то само испразно и ничим основано самохвалисање.

2. Како може бити употрѣбљив и сврсисходан йезик не разликуйући йеднину од множине у стотинах рѣчий у родитељном падежу?
Како на тршићки прѣвести прост наслов енглеске књиге "Гаме оф тхронес"?
Како схватити слѣдеће наслове у новинах:
"Амерички војници мета револвераша на фракфуртском аеродрому"
"Општа туча верника и свештеника због непеченога меса"
"И даље има тајни око погибије радника РТС-а"

3. Йе ли правилност неразликовање множине од йеднине у трећем лицу садашњега врѣмена йеднога од найважнийих глагола, "он хоће", "они хоће"? Дан данас у већем дѣлу Србийе народ их и ту разликуйе (чак и у Шумадийи се може чути "они хоћейу"), али йе то по Вукових залуђеницих "неправилно" пошто йе њим йедино мѣрило "правилности" да ли се тако говораше у Тршићу или не.

4. Йесте ли неразликовање мушкога од женскога рода у творитељном падежу йеднине "опћенита правилност" койом се Вук стално хваљаше? Како знати на койи се род мисли у примѣрах "Са Драганом", "Са унуком"? Да не грѣшим душу, за овай недостатак он не сноси одговорност, али свейедно нашему йезику не служи на част.

 

[Mrkalj]

Praktično u smislu implementacije, odnosno, fizibilitija.

Како на тршићки прѣвести прост наслов енглеске књиге "Гаме оф тхронес"?

Igra tronova.

 

[gost 246399]

Praktično u smislu implementacije, odnosno, fizibilitija.

Чега????

Igra tronova.

Очекивах такав одговор. Али то нѣйе ни србски ни тршићки, него енглеско-срПски писан хрватскими слови.

 

[Mrkalj]

Чега????



Очекивах такав одговор. Али то нѣйе ни србски ни тршићки, него енглеско-срПски писан хрватскими слови.

Grč. thrónos: sedište. To je, naravno, skraćeno od srpskog tronožac.

 

[Mrkalj]

Чега????



Очекивах такав одговор. Али то нѣйе ни србски ни тршићки, него енглеско-срПски писан хрватскими слови.

Znam ja ovo dobro, da se ovi nauk sklada veoma s našimi serbskimi slovi i da ga ja nijesam pokupio, nego s velicim razlogom, imajući naš jezik potrebu od veće slova nego latinski ali talijanski.

 

[gost 246399]

Znam ja ovo dobro, da se ovi nauk sklada veoma s našimi serbskimi slovi i da ga ja nijesam pokupio, nego s velicim razlogom, imajući naš jezik potrebu od veće slova nego latinski ali talijanski.

Честитам Мркаљу, коначно и ти почињеш користити све падеже!

 

[Mrkalj]

Честитам Мркаљу, коначно и ти почињеш користити све падеже!

Hvala Nevski. Bilo bi mi drago kada bih se mogao pohvaliti da sam savladao starosrpski padeški sistem.

 

[gost 246399]

Hvala Nevski. Bilo bi mi drago kada bih se mogao pohvaliti da sam savladao starosrpski padeški sistem.

Нѣйе уопште тешко научити све падеже Мркаљу, само трѣба бити добре воље према њим и без прѣдрасуда.

 

[Bastiani]

"Кунем се свойим сином", "Људи се прилагођавайу промѣни", "Измамите осмѣх беби", "Почистих под свойему противнику", "Дѣцу учимо књизи".
Молио бих обожаваоце тршићке граматике да прѣведу прѣдходне рѣченице у множину без губљења смисла. Да видимо да ли йе толико "практична" и "функционална" или йе то само испразно и ничим основано самохвалисање.

Мислим да ово не разумем.

Кунем се својим сином, вероватно Невски хоће да каже да би Кунем се својим синовима звучало накарадно због двосмислености, и у праву је. Али ја никада нисам чуо да неко тако каже. Ако баш хоће да се заклиње у децу, рекао би "Тако ми мојих синова" или "Деце ми моје".

У осталим реченицама не видим у чему је проблем. Евентуално последња "Децу учимо књизи" у смислу "Описмењавамо децу" или "Учимо децу да читају". "Учити књизи" је фразеологизам који се појављује само у том облику те би пребацивање у множину "учимо књигама" било смешно и бесмислено.

 

[Mrkalj]

Мислим да ово не разумем.

Кунем се својим сином, вероватно Невски хоће да каже да би Кунем се својим синовима

To je upravo dobar primer nepoželjne istoznačnosti (jednina=množina) u starom padeškom sistemu, zar ne?

 

[gost 246399]

Мислим да ово не разумем.

Кунем се својим сином, вероватно Невски хоће да каже да би Кунем се својим синовима звучало накарадно због двосмислености, и у праву је. Али ја никада нисам чуо да неко тако каже. Ако баш хоће да се заклиње у децу, рекао би "Тако ми мојих синова" или "Деце ми моје".

У осталим реченицама не видим у чему је проблем. Евентуално последња "Децу учимо књизи" у смислу "Описмењавамо децу" или "Учимо децу да читају". "Учити књизи" је фразеологизам који се појављује само у том облику те би пребацивање у множину "учимо књигама" било смешно и бесмислено.

Изгледа да ћу морати пояснити сваку рѣченицу пойединачно. Па онда кренимо редом:

1. Примѣромъ из йеднине "Кунем се свойим сином" и "Кунем се свойему сину" одговара у множини исти израз, изражено општим падежем ""Кунем се свойима синовима". Иначе, овай примѣр саставих по двосмисленом примѣру виђеном у прѣводу из серийе "Рим", гдѣ глумичино казивање бѣше прѣведено са "Кунем се духовима свойих прѣдака ...".

2. Йеднинским примѣромъ "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном", са очигледно различитима значењима, у множини одговара само двосмислено "Људи се прилагођавайу промѣнама" (овай примѣр, у дословном множинском облику видѣх у стрипу, и из садржая не могах разумѣти о чем се ради, на койе значење писац мишљаше). Друго значење се може изразити у множини помоћу преласка на други, родитељни падеж "Људи се прилагођавайу помоћу промѣна", и са творитељним йеднине рѣчи "помоћ".

3. Примѣромъ "Измамите осмѣх беби", и "Измамите осмѣх бебом" у множини опет одговара двосмислено "Измамите осмѣх бебама". Прву рѣченицу "Измамите осмѣх беби" видѣх у великой продавници, стаяше на полици као реклама.

4. Примѣромъ "Почистих под свойему противнику" и "Почистих под свойим противником" такође у множини одговара двосмислено "Почистих под свойима противницима".

5. И послѣдњим примѣромъ "Дѣцу учимо књизи" (ово видѣх негдѣ, не сѣћам се гдѣ) и "Дѣцу учимо књигом" у множини одговара двосмислено "Дѣцу учимо књигама".

Е сада мало о узроцих немогућности лака изрицања прѣдходних мисли у множини. Све ове мисли можемо у йеднини изразити на лак и природан начин, свойствен словѣнским йезикомъ, йер у йеднини постойе и датељни и творитељни падеж, са койима наведени глаголи имайу различито значење.
У множини то не можемо йер наведени падежи тамо не постойе! Умѣсто њих и трећега, мѣстнога од Вукова прѣображая нашега йезика користи се само општи падеж потекавши из двойине. Због тога се, као што добро уочи Бастияни, наведене мисли често покушавайу изразити на други, словѣнским йезикомъ несвойствен начин, свођењем на друге расположиве падеже.
Тако на примѣр рѣченицам у йеднини са творитељним падежом "Људи се прилагођавайу промѣном" и "Дѣцу учимо књигом" у множини одговарайу изрази састављени од твор. йеднине рѣчи "помоћ" и родитељнога падежа множ. одговарайуће именице "Људи се прилагођавайу помоћу промѣна" и "Дѣцу учимо помоћу књига".

Са примѣрима у датељном падежу йеднине ствари стойе йош горе: я не знам како би се они боље могли прѣвести у множину од "Људи се прилагођавайу бройу промѣна већему од йедан", "Дѣцу учимо бройу књига већему од йедан", "Измамите осмѣх вишечланой скупини беба", "Почистих под више него йедному противнику". Ако неко зна боље исправне (недвосмислене) прѣводе у множину, молим нека каже.

Овакво стање неусаглашености йеднине и множине се у нашем званичном йезику назива "опћенита правилност".

To je upravo dobar priměr nepoželjne istoznačnosti (jednina=množina) u starom padeškom sistemu, zar ne?

Мркаљу, не знам на койу йеднакост множине и йеднине иста падежа у неисквареном србском йезику мислиш? Тога нема.
Прѣдпостављам да мишљаше на облике попут "учеником, примѣром, войником"... односно на йеднакост творитељнога йеднине и датељнога множине код именица срѣдњега рода и дѣла именица мушкога рода?

 

[Bastiani]

Sada sam razumeo. Ne znam, moguće je da je Nevski u pravu, da bi bilo bolje i lepše da je ova podudarnost u jednini i množini izbegnuta, makar to predstavljalo i dodatnu komplikaciju u inače prlično komplikovanom srpskom. Ipak, biće da nije toliki problem, jer da jeste, jezik sam bi već bi našao načina da to ispravi.

Možda su te nejasnoće u nekom obimu neizbežne, verovatno toga ima i u drugim jezicima.

To me podsetilo da južnjaci (jug Srbije) uprkos pojednostavljenom padežnom sistemu vole u šali da kažu da je njihov jezik superiorniji od književnog srpskog, jer kako biste književnim jezikom rekli "Daj tri jabuke na tri deteta"? I stvarno, ne može nikako da se kaže ono što u Leskovcu eto kažu tako prosto.

 

[gost 246399]

To me podsetilo da južnjaci (jug Srbije) uprkos pojednostavljenom padežnom sistemu vole u šali da kažu da je njihov jezik superiorniji od književnog srpskog, jer kako biste književnim jezikom rekli "Daj tri jabuke na tri deteta"? I stvarno, ne može nikako da se kaže ono što u Leskovcu eto kažu tako prosto.

Сяян примѣр Бастияни!

Ова немогућност потѣче од неправилности множине именице дѣте.
Наиме, у србском йезику постойе укупно четири именице мѣњайуће се у множини по йеднинском образцу, и то као именице женскога рода на самогласник ("а").
То су "господин - господа", "властелин - властела", "брат - браћа" и "дѣте - дѣца".
Пошто се мѣњайу као да су у йеднини, и у множини имайу шест падежа, а међу њима чак и зватељни (браћо!, дѣцо!, господо!, властело!)!
Е сад, именице женскога рода йеднине се никако не слажу са бройевима!
Срѣдњи род се некако слаже са бройевима два и три.
Налажах на примѣре, чак и у дѣлах Павла Ивића попут "...тога двога", "...томе двоме...".

Я бих ово рекао йеднински, "Дай три ябуке трому дѣтету" и мислим да ми ово већина људий не би узела за зло.
Е сада, можда би се могло казати и йеднинско-множински "Дай три ябуке тройой дѣци"?.
Циљ оправдава срѣдство, вѣруйем да би и ово свако разумѣо. А мислим и да би било у складу са духом нашега йезика, без обзира што нико не употрѣбљава овакве облике.

Али мислим да би се већина људий, када би овако нешто морала казати, снашла и рекла "Дай три ябуке трима дѣцама", као што би казао Радашин у "Село гори"-йу. И то само зато што знайу брой "три" мѣњати по падежих само множински, па би и именицу "дѣца" оваквом приликом прѣбацили у праву множину, односно у њен општи падеж.

 

[Mrkalj]

Е сада, можда би се могло казати и йеднинско-множински "Дай три ябуке тройой дѣци"?.

 

[Urvan Hroboatos]

Da se ne ide picajzlski:

1. Vidaković je dobio od Dobrovskoga negdje 1810-ih ili 1820-ih amen da je ovaj
za "srednji štil", što bi bilo između pučih govorah i nerazumljivoga kaosa slavenoserpštine.

Zapravo, treća struja se nikad nije dobro organizirala ni shvaćala o čemu je riječ.
To je bila struja Popovića, Petranovića, Njegoša, eventualno Mrkalja, i još nekih.
Oni su bili za starije oblike i ne za radikalnu osiromašenu novoštokavštinu
kao i za integraciju cksl. riječi i frazema u srbski jezik.

Svetić, Vidaković,..njih se stalno spominje, a vrijeme ih je pregazilo.

Karadžić je izgradio korpus, rječnik, pravopis, skupio narodno blago,..i time
se doveo u golemu prednost.

A treće je struja, jedina koja je realno mogla baštiniti starije oblike i bogatiju frazeologiju, te koja ne bi tek tako prekinula s prošlošću- bila je razdrobljena i polusvjesna što se tu uopće zbiva.

Zato je VK pobijedio.

 

[Bastiani]

Питање кој је постављено је врло добро. Без обзира што мислим да је на сва та питања мање-више дат одговор и да оно што се о томе може учити у школи пружа сасвим задовољавајуће објашњење.

Настојања Вука Караџића су била конвергентна са политичким приликама. Централна Србија се појављивала као нуклеус око којег ће се спровести национално окупљање, па и шире од тога, окупљање свих Јужних Словена који говоре језиком узајамно разумљивим. Логично је дакле да говор централне Србије буде афирмисан на одговарајући начин.

У наставку приче је да у централној Србији једва да је неко и био писмен, а о наметању славеносербског ("славјанског") језика, није могло бити ни говора. Примарни задатак је било елементарно образовање и ја мислим да то јесте тада сматрано као ствар од највећег политичког интереса. Логично је, дакле, да у циљу тог основног образовања морате користити неки језик и то језик који је тим најширим слојевима најприступачнији. Дакле, тзв. народни језик. Нисте могли том послу приступити користећи језик школоване војвођанске елите, који ем је скоро неразумљив, ем се говори у туђој земљи, ем је - а то није небитно - у географском смислу периферно позициониран. Аналогно томе је доцније биран и фамозни "источнохерцеговачки", као распрострањен говор и средишњи. Да не заборавимо и да је у конституисању језика битно и постојање претходне књижевне традиције, а ослонац је био на народну књижевност и књижевност старог Дубровника.

Треба рећи да "славјански" јесте у извесној мери временом укључен у стандардни лексички фонд, само свакако много мање него што су присталице тога то желеле. Чак је и западна варијанта ("хрватски") претрпела такав утицај, само што се то данас више не осећа, као уосталом ни Срби што када данас кажу нпр. да је неко користољубив, не мисле о томе као о чистом, непатвореном, изворном славеносербском.

Затим, и томе се потпуно слажем са Мркаљем и Урваном Хробоатосом, Вук је обавио огроман посао и било је најопортуније преузети његов готов "пакет", тиме пре што других одговарајућих пакета није ни било у понуди.

Заправо данас уопште немамо јасну представу о невероватно великом послу који је Вук Караџић урадио, нарочито имајући у виду прилике, а при томе је поседовао управо генијално разумевање тога чиме се бавио. Ја се најежим када видим да нека његова запажања подразумевају знање из антропологије и етнологије до којих се дошло тек у следећем веку.

Разуме се, у томе преузетом "пакету" је сасвим могуће било и решења која су могла бити и боља, али опет и тада треба мислити да је су та решења превасходно (упс, славјанизам ) руковођена политичким потребама, па тек затим неким чисто језикословним разлозима. Све то, разуме се, гледано у политичком хоризонту времена у којем је Вук живео.

Извињавам се што претабавам познате ствари и школска знања, али то што нека питања изнова постављамо још увек не значи да је потребно да мењамо одговоре.

 

[Bastiani]

Bilo je reči o dvosmislenim konstrukcijama. Evo jedne od juče: Zračenje stvorilo endemsko bilje koje pogoduje lečenju ljudi

Ko je koga tu stvorio? Šta je subjekat? Da li bi nam staroslovenski Nevskoga ovde pomogao?

Napomena: ovo je novinski naslov pa je rečenica skraćena. Normalno bi bilo "Zračenje je stvorilo endemsko bije..." ali svejedno rečenica nije ništa jasnija.

Predviđam odgovor: Kada bi subjekat bio "endemsko bilje", rečenica bi glasila "Zračenje je stvoreno endemskim biljem..."

 

[gost 246399]

Bilo je reči o dvosmislenim konstrukcijama. Evo jedne od juče: Zračenje stvorilo endemsko bilje koje pogoduje lečenju ljudi

Ko je koga tu stvorio? Šta je subjekat? Da li bi nam staroslovenski Nevskoga ovde pomogao?

Napomena: ovo je novinski naslov pa je rečenica skraćena. Normalno bi bilo "Zračenje je stvorilo endemsko bije..." ali svejedno rečenica nije ništa jasnija.

Predviđam odgovor: Kada bi subjekat bio "endemsko bilje", rečenica bi glasila "Zračenje je stvoreno endemskim biljem..."

Одлично одговори мѣсто мене, Бастияни. Тако би се у овом случайу добила недвосмислена рѣченица.
Значи: "Зрачење йе створено биљем" или "Биље йе створено зрачењем".

Е сада мало о узроку уочене появе. Узрок йе што су у овом случайу обѣ именице у срѣдњем роду, а познато йе да срѣдњи род не разликуйе именитељни и винитељни (и зватељни) падеж.

И то нѣйе у србском йезику ништа ново, тако бѣше и у прасловѣнском, што йе наслѣђено из древних врѣмена, из праиндоевропскога йезика.

Наиме, наше именице срѣдњега рода граматички потичу од такозваних неживих именица ПИЕ йезика. Пошто неживе именице не могаху бити вршитељи радње (односно подмети), него само прироци (на њих се врши радња), оне йош тада не разликоваху наведена три падежа. Тако йе и у других ИЕ йезицих, тако йе и у других словѣнских.
Е сада, друго йе питање како пойедине именице прѣдстављайуће жива бића упадоше у срѣдњи род.
Тако добисмо друге познате неясне рѣченице:

"Дѣте уйело прасе" и "Лавице пойедоше тигрице".
Я бих ово рѣшио и написао без двосмислености прѣбацивањем прирока у родитељни падеж умѣсто у очекивани винитељни, па бих добио:
"Дѣтета уйело прасе" или "Дѣте уйело прасета", "Лавице пойедоше тигриц(а)", или "Лавиц(а) пойедоше тигрице".

И решисмо недоумицу. Мада йе одлично рѣшење и прѣвођење у трпни начин и употрѣбом творитељнога падежа: "Дѣте йе уйедено прасетом" или "Дѣтетом йе уйедено прасе"...
Овакви спойеви можда звуче чудно и неуобичайено у тршићком йезику, али у словѣнском свѣту нѣсу рѣткост.

 

[Игорь]

To me podsetilo da južnjaci (jug Srbije) uprkos pojednostavljenom padežnom sistemu vole u šali da kažu da je njihov jezik superiorniji od književnog srpskog, jer kako biste književnim jezikom rekli "Daj tri jabuke na tri deteta"? I stvarno, ne može nikako da se kaže ono što u Leskovcu eto kažu tako prosto.

Али мислим да би се већина људий, када би овако нешто морала казати, снашла и рекла "Дай три ябуке трима дѣцама", као што би казао Радашин у "Село гори"-йу. И то само зато што знайу брой "три" мѣњати по падежих само множински, па би и именицу "дѣца" оваквом приликом прѣбацили у праву множину, односно у њен општи падеж.

Дадох две, три, четири јабуке двома, трома, четверома деце.

 

[Mrkalj]

четверома

... i četvoroma.