Nastavak
Удари ханџаром овога шаха тај језид
И тако на Косову учини га шехидом
(падишах је још један од назива за османског владара, значи врховни шах-односно краљ, или краљ над краљевима, титула је сама по себи персијска. Овде се очигледно ради о убиству Мурата, вероватно од стране Милоша Обилића, који је за турског писца један од утицајних србских великаша. У наставку се цитирају стихови песника Бејта који наводи да је владар постао мученик за веру. Што се тиче назива за србског витеза, могућно Обилића, назив језид потиче од имена једног арапског владара Језида који је 680. године код Кербеле убио Ал-Хусеина, унука самог Мухамеда. На тај начин султан је упоређен са наследницима самог Посланика и приказан је као мученик и ратник за ислам)
Гази Мурат хан на том месту поста мученик за веру. (дакле, и сам аутор Мурата сматра шехидом, а у наставку приповеда како је Бајазит постао султан и о наставку битке). У том боју ухватише деспота Лаз-оглуа са сином и допремише их пред господара пред Његово величанство султана Бајазита. Бајазит изда наредбу. Обојицу погубише, учинише тамни пакао пребивалиштем тих грешника, лишених потомства. (османски хроничар је до краја овог дела узвеличао Бога. Не знамо на ког се Лазаревог сина мисли, јер нема података да је неки син кнежев погубљен у самом боју).
Шукрулах, турски историчар, је такође писао о косовском боју. Превод са персијског је приредио Фехим Барјактаревић и још 15. априла 1933. године објавио у листу Политика. Ево како је Видовдан и бој који се тога дана збио 1389. године изгледао код Шукрулаха.
Кад је он (султан Мурат) извршио све оно што се односи будућем животу преко гроба, подузме изнова пход у Румелију, предавши се светом рату с неверницима. Кренуо је овај пут у земљу Лаза. Владар Лаз чује за то, пошаље глас неверницима земље запада и заиште од њих помоћ. Из Влаха, Угара, Чеха, Србаља, Арбанаса, Улгара и Франака послаше му војску. Скупи се неверних више од сто хиљада и дођоше са различитим оружјем. Обе војске сусретоше се и учинише такав бој каквога небски свод, откако се непрестано окреће, није видео. Неизмерно мноштво људи изгибе и у једној и у другој војсци. Напослетку стиже милост Божија. Војници који исповедају ислам прогонили су их (мисли на србске војнике. За њега невернике) узастопце. У то време Гази шах оста са неколико лица, одређених за његову личну заштиту, на једном хуму, чекајући да се врати војска која је гонила непријатеља. Међутим, један неверник, будући рањен и укаљавши се крвљу, сакри се међу лешеве. Дигавши се са земље, падајући и опет се дижући, приђе худавендигјару Мурату, суверену Гази Мурату. Чауши му бранише, но победнички господар, помисливши да неверник има неку потребу и какву молбу, одврати чауше. Тада тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. Истога сата он (Мурат) удостоји се високог одликовања и мучеништва за веру. (Шукрулах је један од оних који веома претерују дајући фантастичне цифре о броју Срба и њихових наводних савезника. Он овде говори о 100000, једино Нешри претерује више, говорећи о пола милиона људи. И овде је јасна тежња мучеништва за веру. Али има и моменат који је доста карактеристичан за османске хронике. Наиме, Мурат је смрт нашао после битке, и његов убица израња из лешева и убија владара више његовом наивношћу и жељи да ''неверник'' му приђе и каже шта има. Видимо да се Срби називају Лазима. Није ново да хроничари из различитих земаља Србе називају разнима именима, али и друге народе, али чини се да турски хроничари Србе називају на основу имена њиховог владара)
Нешрија је један од најсликовитијих хроничара. Његово дело је из XVI столећа. Мула Мехмед Нешрија написао је о боју на Косову целу хронику, коју је Гриша Елезовић још 1940. превео и објавио у Политици. Овај хроничар као што рекосмо помиње пола милиона Срба и савезника са свих страна, очигледно преувеличавајући, са намером да још више истакне каснији тријумф своје стране. На почетку самом говори о сакупљању отоманске армије, а потом о почетку битке где су Срби разбили лево крило турске војске. Настављајући опис Мула Мухамед Нешрија вели, говорећи о турским војницима и њиховој борби са, по њему, надмоћном србском војском:
Нису се разбежали. Поломише се, изгинуше као мученици за веру. Кад виде да посао иде како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бозунџије почеше да довикују говорећи: ''о газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже.'' После тога Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром, па као вук у овце и соко у чавке што улази, кликнувши молитву ''Бог је највећи! '' и изговоривши ''О Господе'' поче као Хамза да кликће и удара. Тога часа поче он да растерује војску неверничку. Случајно тога часа коњ под Бајазит ханом од борбе стрмоглави се и паде. Једек је био у приправности. За час је био извучен. Бајазит као муња скочи и обрете се на коњу. Поче крхати неверника. То је запазила и војска која се беше повукла па видећи да је исламска војска надмоћнија над неверником, охрабри се и поврати, па поче ударати по неверницима. Уз помоћ ''Бог је највећи'' разбише невернике тако од Адама па на овамо такве битке и таквог пораза није било. И крв неверника ромејског потече као Нил и превазиђе Џајхун (Оксус) и Еуфрат.
Овај историчар је најсликовитији у опису. Међутим, видимо да он не помиње као и други крај битке. За њега се после дугог и напорног војевања у коме су Срби (које он назива Ромеји, односно Римљани, Византинци) били надомак победе, уз помоћ Бога, Бајазит односи величанствену победу над неверницима.
Ашик-пашазаде је писао хронику у првој половини XV века. И он наводи да је са десне стране турске армије Бајазит, а са леве Јакуб. Он помиње да је Лаз (мисли наравно на Лазара) разбио османску војску на Јакубовом крилу. А ево шта он помиње о смрти Муратовој:
Међутим, с ове стране показа се један неверник, по имену Билиш Кобила. Пруживши копље доњим крајем увис, с капом у руци, пође право к хану. Газије закрчише му пут. Он говори: ''Уклоните се, дођох целивати руку и дођох такође јавити добар глас; Лаза са сином ухватише, ено онде, воде их''. То рече и газије престаше сметати му. Он у један трен стиже до хана, обрну кошље прободе хана.
Ашик-пашазаде даље говори о томе како је Јакуб убијен од стране Бајазита, а како је и Лаз ухваћен са сином. И овде се наводи да је кнез Лазар имао сина, иако је његов син и наследник деспот Стефан Лазаревић тада био малолетан и није учествовао у бици. Он је и први историчар који наводи да је султан убијен у току битке. Такође, овде се срећемо са именом тог јунака који је убио Мурата-врло слично имену Милоша Обилића. Његово име до сада историчари нису помињали. Али први помен његовог имена потиче већ после саме битке. Ферман самог новог султана Бајазита I издатог хиџретске 791. године, односно 1389. године после Христова Рождества, кадији града Брусе такође помиње султановог убицу. Наиме, и Бајазит наводи да је султан убијен после битке као мученик. Њега је у време највеће радости после тријумфа над неверницима убио Милош Копилић. Он се, по султану, послужио лукавством јер је иступио рекавши да жели да приђе победничкој армији и целива ногу падишаху. Потом је из рукава извукао отровни нож и неустрашиво га забо у тело најсветлијег султана.
Видимо да и Бајазид помиње да је Милош Обилић султана убио ПОСЛЕ саме битке, служећи се лукавством. Османска традиција се врло чврсто држи тога, па о томе говори и Сеадедин, још један отомански извор (кога цитира и Хамер у својој Историји османског царства). Једино у чему се разликују јесте о томе како је Милош убио султана. Сеадаедин наводи да се он пробијао силом, али такође устајући из гомиле мртвих и лешева.
Очигледно су турски историчари, песници, али и сам Бајазит сматрали да је нечасније напасти човека изненада, него га убити у двобоју. Нарано, уколико је његово израњање из лешева тачно. Опет, која год је опција тачна, не може се оспорити јунакова храброст да дође под сам султанов шатор, или лукавство да се пробије кроз лешеве, и елиминише непријатељског поглавара.
Заједничка црта хроничара је претеривање, религијска искључивост, као и преувеличавање противничке војске. То није нешто карактеристично само за турске хроничаре, готово сви средњовековни, али и доцнији писци склони су претеривању. Оно што је за нас занимљиво, то је што доста историчара и хроничара Отоманске империје Милоша Обилића наводи као угледног Србина, аристократу, без обзира што је он за њих неверник. Турске хронике, упркос манама, важан су извор и помажу осветљавању овог Светог дана, једног од камена темељаца васколиког Србства.
... po svim podacima Srbi(hrišćani) su na Marici imali mnogo veću vojsku nago na Kosovu 18 godina kasnije...
