jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
Владимир Димитријевић: Зашто хоће да нас чипују?
Sunday, 14 July 2013
Када се погледа историјат увођења чипова у лична документа, јасно је да крајњи исход овог процеса представља чиповање људи из „безбедносних“ разлога, како се сада ради са стоком.
Овај чланак сам написао и објавио 2010. године, када су новине кренуле да пишу о чипованим здравственим књижицама. Идеја није престала да важи: отишли „жути“, дошли ови са паролом „Напред, па у кречану!“ а ствар се нимало није променила. Разлог? Па, иста је то екипа –исто схватање политике. Народ је за њих стока коју треба варати и обмањивати и, на крају, као у Домановићевој причи „Данга“, свима лупити жиг на чело. Пошто се у нашој Србијици ништа није променило – иста мета, исто одстојање – ево текста на увид. Да Србија зна шта јој спремају! И да се бори!
На шта нас ово подсећа?
Uploaded with ImageShack.us
На кампању за жигосање стоке у Србији, спровођену од стране нове власти у јесен 2005. Ево чланка из „Вечерњих новости“: Свака крава у компјутеру:
„У Србији почело бесплатно обележавање говеда. До краја минђуше се добити 1,2 милиона грла и направиће се база података доступна свима. Сељаци неће плаћати обележавање, а новац обезбеђује ЕУ и Влада Србије.
Пројекат финансирају Европска унија и Влада Србије и то представља увод у нову еру подршке у заштити здравља потрошача и развој пољопривреде на домаћим газдинствима. Европска агенција за реконструкцију и српска влада уложиће, у односу пола пола, око три милиона евра у ту акцију, што значи да је обележавање за власнике стоке бесплатно. Она поред обележавања подразумева и прављење базе података, што значи да ће свако грло бити у компјутеру, а подаци о њему и његовом кретању доступни свим заинтересованима.“
Шта је коначни циљ чиповања свих личних докумената?
Убацивање чипа у људе (за шта постоји већ доста при-мера), што је до сада углавном био случај са псима и стоком. Ево о томе чланак из „Блица“: Микрочип у телу сваког државника
„Вртоглави развој науке унео је у наше животе, раније него што су многи очекивали, ствари које смо гледали само у научнофантастичним филмовима. Жеља за потпуном сигурношћу достигла је највиши ниво у Мексику, где је врховном државном тужиоцу и његовој екипи од 160 нај-ближих сарадника уграђен микрочип помоћу којег ће моћи да прати њихово кретање 24 сата дневно.
Уз помоћ микрочипа, који није већи од зрна пиринча, њима ће бити омогућен и приступ у постројења са максималном безбедношћу.
Овај пионирски подухват из савремене технологије до сада се често примењивао на животињама, док је ово прва у јавности обелодањена примена чипа на људима.
’Мексичком савезном тужиоцу и екипи његових истра-житеља микрочип је уграђен у руку још у новембру прошле године. Намера нам је била да уз његову помоћ они добију несметани приступ забрањеним деловима зграде у којој се налази штаб врховног тужиоца’, рекао је Антонио Ацевес, генерални директор компаније „Солусат“, која врши дистрибуцију микрочипова у Мексику.
Предност микрочипа је и у томе што ће полиција у случају отмице увек моћи да прати траг тужиоца Рафаела Маседа де ла Конча и 160 људи из његове службе. Ова безбедносна мера коштала је мексичке пореске обвезнике 150 долара по чипу.
Према плану, микрочипови ће у наредних неколико месеци бити утрађени и највишим званичницима мексичке армије, полиције и особљу из кабинета председника Винсента Фокса.
Позивајући се на ’сигурносне разлоге’ из канцеларије врховног тужиоца Мексика нису желели да коментаришу наводе генералног директора компаније ’Солусат’. Међутим, сам Марседо је пред новинарима споменуо микрочип, рекавши да му је имплант утрађен у руку и да је то било неопходно како би имао неометан приступ новом информационом центру за борбу против криминала.
„То је само због приступа, због сигурности“, рекао је Марседо. Чип ће надлежнима омогућити увид у то ко је од званичника и у које време имао информације о сваком посебном случају, што ће умногоме решити до сада највеће безбедносне проблеме мексичких власти, које до сада нису успеле да се обрачунају са корупцијом.“ („Блиц“, 16. 07. 2004.)
Како се нешто такво, иротивно основним људским правима и здравом разуму, може спровести?
У часопису „Toronto Star“ 12. децембра 2006. објављен је текст Кевина Хагертија „Једна генерације је све што им треба“, из кога се све види:
„До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде по-знавао имати трајно уграђен микрочип. Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању. Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји. Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали иден-тификациони микрочип. Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих (RFID) чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.
Један одабран број људи је већ „чипован“ са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса. Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета Кевин Ворвик; Ворвик је водећи заговорник скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.
Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуб у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.
Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање. Према томе, свака реална препрека масовном „чиповању“ грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.
Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења, али се обзири могу, и вероватно хоће, мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века. Неће бити куцања на врата у 3 сата ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела. Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података. Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила. То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.
Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.
Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност. Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.
Sunday, 14 July 2013
Када се погледа историјат увођења чипова у лична документа, јасно је да крајњи исход овог процеса представља чиповање људи из „безбедносних“ разлога, како се сада ради са стоком.
Овај чланак сам написао и објавио 2010. године, када су новине кренуле да пишу о чипованим здравственим књижицама. Идеја није престала да важи: отишли „жути“, дошли ови са паролом „Напред, па у кречану!“ а ствар се нимало није променила. Разлог? Па, иста је то екипа –исто схватање политике. Народ је за њих стока коју треба варати и обмањивати и, на крају, као у Домановићевој причи „Данга“, свима лупити жиг на чело. Пошто се у нашој Србијици ништа није променило – иста мета, исто одстојање – ево текста на увид. Да Србија зна шта јој спремају! И да се бори!
На шта нас ово подсећа?
Uploaded with ImageShack.us
На кампању за жигосање стоке у Србији, спровођену од стране нове власти у јесен 2005. Ево чланка из „Вечерњих новости“: Свака крава у компјутеру:
„У Србији почело бесплатно обележавање говеда. До краја минђуше се добити 1,2 милиона грла и направиће се база података доступна свима. Сељаци неће плаћати обележавање, а новац обезбеђује ЕУ и Влада Србије.
Пројекат финансирају Европска унија и Влада Србије и то представља увод у нову еру подршке у заштити здравља потрошача и развој пољопривреде на домаћим газдинствима. Европска агенција за реконструкцију и српска влада уложиће, у односу пола пола, око три милиона евра у ту акцију, што значи да је обележавање за власнике стоке бесплатно. Она поред обележавања подразумева и прављење базе података, што значи да ће свако грло бити у компјутеру, а подаци о њему и његовом кретању доступни свим заинтересованима.“
Шта је коначни циљ чиповања свих личних докумената?
Убацивање чипа у људе (за шта постоји већ доста при-мера), што је до сада углавном био случај са псима и стоком. Ево о томе чланак из „Блица“: Микрочип у телу сваког државника
„Вртоглави развој науке унео је у наше животе, раније него што су многи очекивали, ствари које смо гледали само у научнофантастичним филмовима. Жеља за потпуном сигурношћу достигла је највиши ниво у Мексику, где је врховном државном тужиоцу и његовој екипи од 160 нај-ближих сарадника уграђен микрочип помоћу којег ће моћи да прати њихово кретање 24 сата дневно.
Уз помоћ микрочипа, који није већи од зрна пиринча, њима ће бити омогућен и приступ у постројења са максималном безбедношћу.
Овај пионирски подухват из савремене технологије до сада се често примењивао на животињама, док је ово прва у јавности обелодањена примена чипа на људима.
’Мексичком савезном тужиоцу и екипи његових истра-житеља микрочип је уграђен у руку још у новембру прошле године. Намера нам је била да уз његову помоћ они добију несметани приступ забрањеним деловима зграде у којој се налази штаб врховног тужиоца’, рекао је Антонио Ацевес, генерални директор компаније „Солусат“, која врши дистрибуцију микрочипова у Мексику.
Предност микрочипа је и у томе што ће полиција у случају отмице увек моћи да прати траг тужиоца Рафаела Маседа де ла Конча и 160 људи из његове службе. Ова безбедносна мера коштала је мексичке пореске обвезнике 150 долара по чипу.
Према плану, микрочипови ће у наредних неколико месеци бити утрађени и највишим званичницима мексичке армије, полиције и особљу из кабинета председника Винсента Фокса.
Позивајући се на ’сигурносне разлоге’ из канцеларије врховног тужиоца Мексика нису желели да коментаришу наводе генералног директора компаније ’Солусат’. Међутим, сам Марседо је пред новинарима споменуо микрочип, рекавши да му је имплант утрађен у руку и да је то било неопходно како би имао неометан приступ новом информационом центру за борбу против криминала.
„То је само због приступа, због сигурности“, рекао је Марседо. Чип ће надлежнима омогућити увид у то ко је од званичника и у које време имао информације о сваком посебном случају, што ће умногоме решити до сада највеће безбедносне проблеме мексичких власти, које до сада нису успеле да се обрачунају са корупцијом.“ („Блиц“, 16. 07. 2004.)
Како се нешто такво, иротивно основним људским правима и здравом разуму, може спровести?
У часопису „Toronto Star“ 12. децембра 2006. објављен је текст Кевина Хагертија „Једна генерације је све што им треба“, из кога се све види:
„До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде по-знавао имати трајно уграђен микрочип. Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању. Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји. Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали иден-тификациони микрочип. Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих (RFID) чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.
Један одабран број људи је већ „чипован“ са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса. Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета Кевин Ворвик; Ворвик је водећи заговорник скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.
Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуб у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.
Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање. Према томе, свака реална препрека масовном „чиповању“ грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.
Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења, али се обзири могу, и вероватно хоће, мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века. Неће бити куцања на врата у 3 сата ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела. Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података. Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила. То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.
Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.
Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност. Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.
Poslednja izmena:
Има сами да тражимо да нас чипују.
