Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu

[ZvezdanKa]

Na brzinu:

A kakvo treba da bude, nesrećno? I kako to psihologija obogaljuje roditelje I decu? Ne preporučuje batine?
(Normalni) roditelji uglavnom žele da im deca budu srećna. Prezaštićenost dece je, moguće, krajnost, ali je I dalje bolja nego zanemarivanje ili zlostavljanje deteta. Postoje I roditelji koji:
- Nisu imali lepo detinjstvo pa se trude da svojoj deci obezbede ono što sami nisu imali … što je sasvim u redu, izuzev u situaciji kada se prvobitno dobra roditeljska namera prevori u ambiciju da se dete pošto-poto oblikuje u pravcu koji je roditelj zamislio ne razmišljajući o ličnosti svog deteta I zanemarujući njegove mogućnosti I želje;
- Nisu informisani ili se informišu o univerzalnom obrascu vaspitanja preko raznih instant-priručnika i “dragih Saveta”, a znamo da univerzalni obrazac ne postoji, kao što ne postoji ni univerzalni tip deteta.
U navedenom tekstu mi je zasmetalo potenciranje vrlo ozbiljnog poremećaja – narcizma (u tekstu “narcisoidno samopouzdanje”). Pre bih rekla da su deca, koja se kasnije ne snađu u životu usled prezaštićenosti, narodnim jezikom rečeno: RAZMAŽENA. Razmaženost I narcizam nisu ista stvar. Razmaženo dete se takođe oseća I ponaša kao da je centar svemira, I uopšte ne mora da doživi debakl kada se prvi put suoči sa svetom koje ga ne doživljava kao najvažnije biće. To zavisi od mentalne strukture deteta.
Japan je, npr, zemlja sa najvećim brojem samoubistava među maloletnicima. (Dozvoljavam mogućnost da možda više nije tako, jer ovaj podatak datira od pre nekoliko godina.) Da li to znači da su sve mlade japanske samoubice pale u depresiju “usled narcisoidnog samopouzdanja” …. Iako se zna da se u japanskoj tradicionalnoj kulturi roditelj smatra neprikosnovenim autoritetom koji itekako svom detetu govori “ne”?



Gle, zamisli, učiteljica ima problem da kontroliše vrlo problematičnu igru autićima! Ako nije u stanju da se izbori sa decom tog uzrasta, onda I ne treba da radi taj posao. Vrlo dobro je poznat sistem nagrađivanja/kazni, delom predočen u knjizi “Emocionalna inteligencija”: ako želiš da razviješ socijalnu I emocionalnu inteligenciju kod deteta, prvo razvijaš sopstveni autoritet pa tek onda uslovljavaš dete – I to vrlo sofisticirano, kroz inteligentne igre, a ne pretnjama .
Naravno da MORA da razgovara sa njima. Kamo sreće da ovdašnje učiteljice/pedagozi razgovaraju sa decom. Bilo bi manje maltretiranja dece po školama, i više pravovremene psihološke intervencije u slučaju agresivne dece.

Nije svako roditeljsko “ne” pravedno (baš kao i obrnuto - nije svako aminovanje korisno). Nije svaki roditelj u pravu; nije dete robot kome usadiš odgovore u glavu i onda zahtevaš od njega d ate nemo i slepo prati. Odrastanje deteta podrazumeva I prestanak idealizacije roditelja, što ne znači da će dete – shvativši da mu je roditelj nesavršen – prestati da ga poštuje I voli.
Vreme klečenja na kukuruzu i šibanja ruku odavno je prošlo. Danas bi edukacija trebalo da podrazumeva I edukaciju roditelja, kao i (školskih) vaspitača. Samo je pitanje ko je zadužen za edukaciju roditelja I vaspitača.

druga krajnost ne opravdava prvu krajnost.

ja se licno delimicno slazem sa tekstom. a delimicno se salzem i sa borkom. roditelji moraju da budu autoriteti i moraju da stite i cuvaju svoju decu. to je roditeljska uloga. ljubav nije ni uloga ni moranje, vec prirodna stvar...i mislim da nema roditelja koji gresi, nema coveka koji nema komplekse iz detinjstva, sto ne znaci da smo svi mi nefunkcionalni zbog toga.

ali ono sto vidim u okolini jesu majke zrtve, koje mnogo vole svoju decu, kao da si nemajka ako ne predstavljas sebe kao zrtvu i kao da manje volis svoje dete zato sto zelis da imas svoj zivot. mnogo sam pojednostavila stvari ovde. ali generalno mislim da roditelji, prevshodno majke koje su zrtve za svoju decu, i kojima su jedini centar sveta deca, kako tako obogalje decu, bas u tom nekom narcistickom pogledu. Mislim da deca ne treba da budu prezasticnea, a ako su zapostavljena to je vec krivicno delo, pa ne treba ni pominjati.

Mislim da je tesko roditeljima da odrze autoritet nad detetom. meni je tesko. ja zelim da moje dete bude srecno, i nekad mi je tesko da mu kazem NE. nekad mi je tesko da se raspravljam, jer sam umorna i onda mu popustim....i pored svega toga, svi govore kako je moj sin sjajno vaspitano dete...a ja mislim da kod njega ima mnogo stvari na kojima treba raditi...

 

[muzjak]

I ovde kao i na sličnim temam se uočava jednostranost.
Ovo govori koliko je od same informacije bitnije tumačenje te informacije.

Onaj ko je pažljivo čitao uvodni tekst mogao je da pročita ovo:

Tokom školovanja, fokus je uvek bio na nedostatku roditeljsog razumevanja. Niko se nije zapitao, šta ako su roditelji suviše dobro usklađeni sa svojom decom?

Ovo je automatski shvaćeno kao negativna kritika obrazovanja. Ako i jeste kritika, ne može se reći da je kritika zato što je školovana za to da pomogne onima koji su žrtve roditeljskog nerazumevanja. Kritika za to je zato što je malo ili nimalo posvećeno pažnje prezaštićenoj deci. Očigledno da se radi o deci savremenog doba, jer nije bilo dovoljno vremena da se prezaštićenost prouči i pronađu terapeutske metode.

Dakle, nije problem u tome što roditelji nisu grubi prema deci i što žele da ih zaštite, već u krajnoistima i jedne i druge vrste.

Moderno društvo je opsednuto srećom i roditeljima je glavni cilj da njihova deca budu srećna. Posmatrajući ovaj fenomen, moje kolege i ja zapitali smo se, da li briga roditelja da njihova deca nikada ne budu nesrećna tokom detinjstva vodi tome da oni kada odrastu nikada ne budu srećni?

Želja da dete postane i ostane srećno je sasvim u redu. Pitanje je samo da li to pokušavaju da postignu na pravi način?
Ovaj tekst nije ništa revolucionarno. Odavno se zna da su frustracije uslov razvijanja ličnosti. Kada se kaže "frustracija", misli se na to da se terba potruditi da bi se došlo do cilja, preboleti nešto što je deo realnog sveta a bolno je, itd. Ako bi frustracije bile brevelike za psihičku konstituciju određenog deteta, došlo bi do sloma (čitaj, poremećaja). Sa time ne treba rizikovati pa je bolje ići ka nešto manjim frustracijama i posmatrati reakcije deteta. Dete ne sme da bude izloženo stresu non-stop, kao ni prejakom stresu.

Prezaštićena decaGetlibova navodi primer iz svog roditeljskog iskustva, kada je razmišljala da svom četvorogidišnjem sinu izbegne da kaže kako je njena prijateljica umrla od raka, nadajući se da neće ni primetiti da je više nema. Ipak, odlučila je da mu kaže i naravno, sačekalo ju je puno pitanja na koje je strpljivo odgovarala. Sigurna je da je postupila dobro jer mu je pokazala da ima poverenja u njega da će umeti da se izbori sa tim i na taj način učinila ga emotivno sigurnijom osobom. Da mu je prećutala, poslala bi mu sasvim drugu poruku – da ne veruje da je on sposoban da izađe na kraj sa lošim iskustvima. A upravo je to poruka koju današnji roditelji redovno šalju svojoj deci.

Ovde je čak i konkretan primer.

Prema tome, upravo treba da bude osnovni cilj stvoriti srećnog čoveka. To je najviše što se može poželeti svome detetu u životu. Ali je pitanje puta kojim se dolazi do toga. Očigledno da nije pravi put konstantna sreća deteta. Nije takođe ni prevelika i ili stalna frustracija. Pravi put je u stvari balans između ova dva. Takođe važno za malu decu je da ne budu sprečavana u razvijanju svojih motoričkih sposobnosti čiji razvoj utiče i na razvoj mentalnih sposobnosti. To znači, da skaču, da se vrte pa i da padaju.

I osnovna opšta pouka koju ovde iznosim je da se informacije ne primaju isključivo, već imati u vidu da bez obzira na naglašenost informacije postoje i drugi važni aspekti onoga o čemu se govori.

 

[OziOziOzi]

Ja mislim da svaka generacija roditelja ima svoje nasledje, svoje izazove i ono sto ostavlja u amanet svojoj deci.

Ja sam kao roditelj od svojih roditelja nasledila i lepo i ruzno... Lepo se trudim da prenesem, ruzno da ispravim time sto radim svoj roditeljski posao na drugaciji nacin.

Moj izazov, a i generalno izazov novih generacija roditelja je vreme kojeg nemamo da se posvetimo deci.

U amanet svojoj deci ostavljam moj nacin, i dobar i los, da oni proberu sta valja i odbace sta ne valja.

Ono sto je zagrebano je sto ja mogu svoje greske da vidim tek kada su napravljene. Da bi greske bile vidljive prolazi manje ili vise - ili puno vise - vremena.

 

[mina68]

Немам проблем да свом детету кажем "не", када знам да је то за њено добро.

Колико год она у том тренутку била "несрећна" због тога.

Моја мама је говорила да ћу неке њихове одлуке схватити тек када одрастем или кад будем имала своје дете, без обзира на то колико их сада "мрзим".

Неке ствари сам заиста схватила тек када сам одрасла, већину сада кад имам своје дете.

Детету не треба приуштити све, нешто мора да заслужи, нешто да добије као награду, а нешто мора да му буде забрањено.

И замислите, моје дете ме не воли мање јер јој нешто не дозволим или некада викнем на њу.

Трудим се да будем добар родитељ, савршен родитељ не постоји.

И за крај, једна арапска мисао: Родитељ дете треба да научи да хода, а не да корача уместо њега.

 

[muzjak]

Детету не треба приуштити све, нешто мора да заслужи, нешто да добије као награду, а нешто мора да му буде забрањено.

Ovo sam propustio kada sam pisao, a to je ovo što piše u citatu.
Da, generalno, dete treba da se formira tako da nešto učini (potrudi se) da bi bilo srećno.
Naravno ne ovoliko kruto i šturo kao što sada glasi moja rečenica.
To znači da postoje i razne druge varijacije. Da ne mora trud uvek da bude nagrađen, da ponekad neka nagrada dođe i bez truda, da nagrada nije uvek materijalna, da nauči da oseti zadovoljtvo i u tome što će nagrada da bude nečija zahvalnost (iskazana ali i neiskazana). Raznovrstan dijapazon modela gde je osnovno ono što sam šturo naveo.

 

[selena.crt]

Nije potrebno biti fantastican covek da bi se upropastilo sopstveno dete- ima puno nacina da se to ucini,a najcesci je tovarenje sopstvenih ambicija,
nesigurnosti i strahova detetu na pleca.

 

[Џорџи]

pazi kako sere nonstop ''izvan ustaljenih sablona'',koji su to ustaljeni sabloni,kako da se ne menjaju godinama,gde je to ona isla na praksu da potisne nebulozne teorije