Први контакти између партизанске и немачке војске успостављени су у августу 1942. после борби око Ливна, када је заробљена једна група немачких војника и официра. Разговарало се о размени заробљеника. Главни немачки преговарач био је инжињер Ханс От, резервни официр. Он је 14. и 15. августа допутовао у Загреб и немачком посланику у НДХ Зигфриду Кашеу и генералу Глезу фон Хорстенауу, немачком опуномоћеном генералу при НДХ, детаљно изложио ситуацију. Преговори су настављени у Ливну и Гламочу, а От је поново отишао у Загреб. Овога пута са њим је кренуо и Маријан Стилиновић, један од најважнијих кадрова КП Хрватске. Стилиновић се у Загребу састао са Хорстенауом. Немачки генерал је понудио партизанима једну територију на којој би их Вермахт толерисао, а они би за узврат дозволили Немцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх. Затим су током септембра почеле прве размене заробљеника. У два наврата, 5. и 17. септембра, фон Хорстенау је упутио писмо Врховном штабу и предложио узајамну примену прописа међународног ратног права, као и примирје када се врши размена заробљеника. Немачки одговорни људи у НДХ хтели су да постигну неки договор са партизанима из, пре свега, економских разлога и обустављања саботажа на прузи Загреб - Београд.
Прва већа размена заробљеника (5. септембра) извршена је посредовањем усташке Велике Жупе Хум, са седиштем у Мостару. О томе је Коча Поповић, тада командант Прве пролетерске бригаде, обавестио генерала Хорстенауа 8. септембра. Из овог писма уочљиво је да су преговори почели почетком лета 1942. и то преко једног партизанског изасланика и да се, осим о размени заробљеника, разговарало и о неким питањима политичке природе: "Што се тиче предлога стављеног нашем изасланику приликом његовог разговора са представницима немачке власти и раније, преко господина Ханс Ота, обавештавамо Вас да смо примили упутство нашег Врховног штаба у којима нам је одобрено да поведемо разговоре са Вашим представницима о питањима која су изнета са Ваше стране. Стога предлажем хитну успоставу [везе] између нашег и Вашег представника, у циљу утаначења састанка представника обеју заинтересованих страна. Нема никакве запреке да ови разговори отпочну".
Према информацијама које су немачке полицијске снаге прикупиле од Немаца који су били у партизанском заробљеништву, третман према њима био је више него коректан. Чак су били позвани на недељни ручак у партизански Врховни штаб. У једном немачком извештају се каже: „Стол је био покривен бијелим столњаком и сервирало се као у неком прворазредном ресторану. А и јеловник је био у складу са тим. Значајне су политичке изјаве партизанског врховног команданта Тита. Заступао је гледиште да би морали постићи, успркос садашњем страховито пролијевању крви на Источном фронту, споразум између Њемачке и Русије. Иначе би постојала опасност да Енглеска и САД, на крају, поново изађу из рата као побједници а побједа тих режима представљала би пропаст и подјармљивање радног дијела народа“.
Генерал Хорстенау је заступао становиште да се рат против партизана не може добити само применом војничких средстава, већ и политичких, јер ни партизански покрет није био само обичан герилски покрет. Имао је на уму његову политичку суштину која је све више јачала и добијала све већу подршку, посебно у Босни. О партизанској понуди разговарао је у Софији 17. септембра са генералом Александером фон Лером, командантом немачких снага на југоистоку Европе: „Представници партизана у последње време у више наврата су послали поруку немачком генералу у којој предлажу да дође до разговора између представника немачког генерала у Загребу и вође партизана у Босни, који је познат под надимком Тито. Овај предлог је природна последица претходних успешних преговора око питање размене заробљеника, који су се водили код Ливна. Та врста разговора не значи да немачка признаје партизане као ратујућу страну, али је корисна за нашу страну, јер нам омогућује да добијемо увид у будуће намере партизана. Истовремено, могли бисмо да видимо под којим условима су партизани спремни да прекину оружану борбу против нас“.
Преговори су настављени у време “Бихаћке републике“. Владимир Велебит, предратни адвокат из Загреба и послератни шеф југословенске дипломатије, један од најближих Титових сарадника, у Загребу је са генералом Хорстенауом разговарао о закључивању општег договора о размени заробљеника. Велебит је пренео Титову жељу да их Немци не нападају на простору Бихаћке регије, а партизани би обуставили све непријатељске акте према немачкој војсци и њеним интересима. Преговори су настављени 17. новембра 1942. код Ливна, када је одржан састанак коме су присуствовали двојица немачких официра и један цивил. Велебит је предложио признавање партизанске војске као регуларне, а први пут је експлицитно наговештено да би се партизани борили против Енглеза уколико се они искрцају на Јадранску обалу. Ови предлози нису прихваћени. Партизански делегати (састанку је, осим Велебита, присуствовао и капетан Миховил Тартаља) уручили су писмо Врховног штаба генералу Глезу.
Основни узрок неспоразума између Немаца и Италијана током операције „Вајс“ био је у томе што Италијани нису веровали у непосредну опасност савезничке инвазије. Они су процењивали да се у предстојећим војним операцијама крије немачка жеља да се заузме подручје Бихаћ – Дрвар - Гламоч - Ливно и цела Херцеговина како би се изашло на Јадран. Немачка уверавања да је, осим привредног и саобраћајног, једини интерес Рајха да се спречи искрцавање а да НДХ остаје у италијанској интересној сфери, губила су снагу пред све већим војним присуством и увођењем немачке окупационе власти у операцијским подручјима, као и формирањем неких окупационих институција северно од немачко-италијанске демаркационе линије. Itалијани су сматрали да не треба истовремено ударити и на партизане и на четнике и сугерисали су да их треба окренути једне против других, па ако партизани буду уништени, биће лако разоружати четнике. На другој страни, партизани су послали веома јасне сигнале Немцима да се неће борити на простору северно од италијанско-немачке демаркационе линије, тј. у немачкој окупационој зони, већ да ће наступати само преко Неретве, како би тамо потукли четнике који су се припремали да се прикључе англоамеричким инвазионим трупама.
Најуже партизанско руководство страховало је, слично као и Немци, од отварања другог фронта у Европи преко Балкана. Едвард Кардељ је 17. јануара 1943. писао Титу да је најважнији задатак за КПЈ да "разбије још тешке отворене или прикривене интервенције међународне империјалистичке реакције. Јако је вероватно да ће доћи до енглеске интервенције на Балкану". Кардељ је био убеђен да би Енглези сигурно подржали "домаћу реакцију", а можда би покушали и да ликвидирају партизанске снаге: "Држим да ми нисмо народних маса у свим земљама Југославије, а нарочито не у две главне земље, у Србији и Хрватској, довољно захватили својим политичким радом. Наши војни успеси могу се сутра показати као врло привремена ствар, ако истовремено нећемо да створимо потребне политичке базе". За Кардеља је најважније било да комунисти у Хрватској од ХСС-а преузму "широки хрватски национално-ослободилачки фронт", а у Србији да сломе "великосрпске хегемонисте који ће, свакако, остати језгро реакционарног отпора у будућности". Очекивао је и сукоба Запада и Совјетског Савеза, па би и отпор евентуалној англосаксонској инвазији требало функционализовати као одбрану интереса Совјетског Савеза на овом простору.
...i podmladio jos vise....o ostalom da ne govorim...
