Jedna kompilacija ranijih (13-16. st.) tekstova na srpskom narodnom jeziku:
NARODNI SRPSKI JEZIK
1. Povelja Stefana Uroša, kralja srpskog
iz druge polovine trinaestog veka, o naredbi da se trgovcima koji prolaze kroz Brskovo ništa ne naplaćuje:
Da hode po zemlji kraljevstva mi svobodno i nikto da im ne ispakosti ništa. Ni im zabavi ništa. I koji kupci gredu mimo Brskovo a ne svraćaju se u Brskovo da im nikto ne ima zabavljati.
(Ljub. Stojanović, Kralj Stefan Uroš (Milutin), Povelja da se trgovcima koji samo prolaze kroz Brskovo ništa ne naplaćuje (posle 1282), Stare srpske povelje i pisma knj. 1, Beograd / Sr. Karlovci, 1929, str. 35.)
2. Dušanov zakonik,
1349-1354Transkript bistričkog prepisa (skenirao krinka5):
O ljudjeh crkovnih (transkript)
34. Ljudie crkovni, koi drže crkovna sela, i zemlje crkovne a prognali su merophe crkovne, ili vlahe ot njizi koji su razgnali ljudi, da se svežu i da im se uzme zemlja i ljudije, i da ih drži crkva, dokle skupe ljudi koje su razgnali.
Dubrovački molitvenik,
oko 1400. (poznat i kao Assemanov ili vatikanski molitvenik):
Psalam 22
Gospod brani mene i ništa meni ne udi. U mjesto paše ondi me shrani. Svrhu vode oslađene izvede mene i dušu moju obrati. Izvede mene svrhu slijeda pravde zaradi imena svoga. Jere ako hodu posrjed sjeni smrtne, no boju se zla jere si ti sa mnom, prut tvoj i štap tvoj kojizi me utješa. Pripravio si prid očima mojima trpezu prima onima koji usiluju mene. Opritilio si uljem glavu moju i pitje tvoje opojilo me je koliko prosvijetljeno jest. I milosrdje tvoje slijedi mene sve dni života moga, da pribivam u domu Gospodinovu u duge dni.
...
Psalam 129
Iz dubina uzazvah k tebi, Gospodi: “Gospodi, usliši glas moj! Budita uši tvoje otvorene na glas molitve moje! Jere ako budeš liobe naše gledati, Gospodine, Gospodine, kto će moći trpiti? Da zašto jest pri tebi milosrdje i krozi zakon tvoj potrpih te, Gospodine. Potrpila jest duša moja riječ tvoju, ufala je duša moja u Gospodina.” Od straže jutarnje deri do noći da ufa Izdrael u Gospodina zašto pri Gospodinu jest milosrdje i u njem jest obilje iskupljenja. I on će iskupiti Izdraela od svijeh zlob njegovijeh."
4. Pomen srpskog jezika
iz 1412. godine; izvor - potvrda Bokeljanina Nikole Miroševića iz 1412. godine o selu Šušanj kod Budve. Na kraju svojeg pisma Nikola Mirošević je napisao:
Ja Nikola Mirošević, kanžalijer, pisah sarpskijem jezikom u Kastio od Budve u carkvu svete bogorodice ljeta od porođenija Hristova tisućja i četiri stotine i dva na deset mjeseca žuna na šest, u subotu.
Testament Jelene, ćerke kneza Lazara Hrebeljanovića, Balšine majke i žene Sandalja Hranića, pisan je narodnim jezikom
25. novembra 1442. godine u Gorčanima. Evo primera:
Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.
I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jerozolimskomu Nikandru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 12 dukat. I vladikam - Ruže i sinu joj 30 dukat, i Kataleni, kćeri Nikolenoj 30 dukat. I Dobrko ako bi se tada primeril na samrti mojej, da mu se da dukat 30. I koje se zgode na samrti mojej devojke, da im se da prićija koliko se može z govorom kako da se udome. A ostala čeljad da se pomiluje z dogovorom koliko se uzmože.
A što je postaljeno u trg, u Lavra Šigovića u Baru še-sat dukat, ti-zi dukati da stoje crkvi novoj u Gorici, što sam učinila Presvetoj Bogorodici moj greb, i po meni i da ima dobit od tijehej dukat čim se okrmljati. I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj. I po mojej samrti da bude tomuj ktitor i okrmitelj moja unuka, gospođa Jelena vojevodina i njih knez Vladislav - ili bi njih gospoctvo ili čije ino, oni o tome popečenje da imut.
I na moje samrti ako se bi koji sudi obreli srebrni, da uzme gospođa Jelena i Vladisav. I što im se svidi od njih da postave u crkvu novu. Na njih rasuždenje da bude, što bi koji nedostatak crkvi, a oni tijem da naprave. A što bi koje pokućje bilo, ili knjige ili što ljubo ino, da se priloži u obe crkve, gde što prestoji.
A što si mi rekal, Vojo, po starcu Radinu u Sveto-Troice crkvi Korčanske, što ću gospostvu vi dati, što li komu inomu, da pišu i obimenju, - da, ovo, što mi moj samisao prinese, Boga moleće i Prečistu Bogorodicu, uimenih i upisah sa rukom duhovnjago mi otca, starca Nikandra Jeruzalimca, što će biti gospostvu vi i inem tvojem, i duše našoj. A jednako je vse Božje i tvoje, i u tvoju kuću prehodi, i na službu duše našoj![/SIZE]
6. Ruggiero di Pazienza je u okviru svojeg speva Balcino zapisao pesmu koju je
1. maja 1497. godine izvela grupa iz slovenske kolonije u mestu Gioia del Colle. Pesmu su pevali pred napuljskom kraljicom Izabelom del Balco (Isabella del Balzo).
Orao vija se nad gradom Smederevom
Orao vija se nad gradom Smederevom.
Nitkore nećaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
"Molim ti se, orle,
Siđi malo niže
da s tobom progovorim.
Bogom te (kumim), brate zmaju,
pođi do smederevske (gospode)
Da se mole slavnomu despotu
da me otpusti iz tamnice smederevske.
I ako mi Bog pomože
i slavni Despot pusti iz tamnice smederevske,
Ja te ću napijati crvene krvce turske,
Beloga tela viteškoga."
7. Petar Hektorović
1555, "srpski način" ...
Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,
Da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,
Vitez Marko Kraljeviću i braćen mu Andrijašu, mladi vitezi
Tuj si Marko potrže svitlu sablju pozlaćenu
I udari Andrijaša brajena u srdašce.
On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku
Tere knezu Marku potihora besijaše:
Jeda mi te mogu, mili brate, umoliti,
Nemoj to mi vaditi sabljice iz sardašca, mili brajane,
Dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.
Kada dojdeš, kreže Marko, k našoj majci junačkoj,
Nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,
I moj dil ćeš podati, kneze Marko, našoj majci,
Zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.
Ako li te bude mila majka uprašati, viteže Marko:
Što mi ti je, sinko, sabljica sva karvava?
Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati
Ni naju majku nikako zlovoljiti,
Da reci to ovako našoj majci junačkoj:
Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac
Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti, junačka majko,
Ni on meni, mila majko, ni ja njemu.
I tuj stavši potrgoh moju sablju junačku
I udarih tihoga jelenka u srdašce,
I kada ja pogledah onoga tiha jelenka
Gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti.
...
Itd.
