Književnost Zanimljivosti i anegdote o piscima i knjigama

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
U sobi Stendala pronađena je škrinja puna rukopisa u potpunom haosu.
Nisu znali šta da rade s tim , pa je škinja sa rukopisima poslata u njegovo rodno mesto Grenobl , gde je godinama čamila u arhivi bibliotke u nekom
zabačenom uglu.Sasvim slučajno prašnjavu škrinju je otkrio neki poljski student i , pročitavši nasumice nekoliko strana , bio zapanjen lepotom njihovog stila.
Između ostalog , bile su tu i stranice “Crvenog i crnog”.
 
Emil Zola je 1886. objavio roman Remek-delo čiji glavni junak,neuspešni slikar Klod de Lantilije, na kraju izvršava samoubistvo.
Objavljivanje romana doprinelo je kraju piščevog dugog prijateljstva sa impresionistima Polom Sezanom i Klodom Moneom
koji su smatrali da promašeni slikar iz Zolinog romana previše podseća na njih.
 
Uhapse ruskog pisca Maksima Gorkog zato što je išao bez dokumenata i dovedu ga pred šefa policije.

- Vi ste taj Gorki, poznati skitnica! – započe ovaj s vrata.
– Treba da se stidite… A kažu da umete da pišete lepe pripovetke… Nego, kako bi bilo da mi napišete jednu, možda ću vas pustiti na slobodu…

Gorki u svojoj ćeliji napisa za dva dana pripovetku i zatim zatraži od čuvara da ga odvede šefu policije.
Ovaj pročita pripovetku, zadovoljno se osmehnu,stavi je u svoj pisaći sto i reče piscu: – Slobodni ste!

Nekoliko dana kasnije Gorki je bio iznenađen kad je u lokalnim novinama pročitao svoju priču. Potpisan je bio, naravno, šef policije.
 
149533650099246153_cytfunuh_c.jpg
 
Engleski istoričar Tomas Mekoli (1800-1859) imao je neverovatnu moć zapažanja i još neverovatnije pamćenje.
Bio mu je dovoljan samo jedan pogled pa da shvati sadržinu cele stranice u knjizi.
A kad bi pročitao prvo poglavlje zapamtio bi ga od prve do poslednje reči.
Jednom je Mekoli za opkladu za jednu noć naučio napamet ceo Miltonov “Izgubljeni raj”.
 
Najskuplja knjiga na svetu je "Ptice Amerike", američkog ornitologa i slikara Džona Džejms Odibona
Knjiga je objavljena 1827. godine i u Americi uživa status nacionalnog spomenika.
Visoka gotovo jedan metar, sadrži 435 ručno oslikanih ilustracija ptica sa Američkog kontinenta u prirodnoj veličini zajedno sa detaljnim naučnim opisima
 
Naljutio se Dučić na svog mlaćeg druga i kolegu Jovana Markovića, zvanog Golubar, koga nije mario i ljutito mu je doviknuo:
"Slušajte, Jovo.Posle Vaše smrti, vaš prvi komšija reći će: „Ama kako se zvaše onaj što nedavno umre?"
A Dučić odgovori; "Ali će vaši unuci, znajte, pasti na maturi ako ne budu znali godinu rođenja Jovana Dučića.
 
Francuski pisac Marsel Prust (1871-1922) bio je očajan kada je dobio pismo u kom poznati izdavač Mark Humbolt
odbija da objavi njegovo životno delo, roman „U traganju za izgubljenim vremenom”.

„Dragi moj prijatelju”, započeo je svoje pismo izdavač, „možda sam ja potpuno bez mozga, ali ne vidim zbog čega bi
nekoga zanimalo da pročita trideset strana samo da bi saznao kako se pripovedač vrti u krevetu jer ne može da zaspi!”

Roman je kasnije objavio „Galimar” i to je jedno od najslavnijih dela francuske književnosti
 
Džordž Bernard Šo, irski književnik poreklom Englez, dobitnik Nobelove nagrade za 1925. godinu,
odlučio je dvadesetak godina pre toga da se sa suprugom skrasi u mestu Ajot Sent Lorens u Hertfordširu.
Kasnije je objasnio kako se odlučio na taj korak:

-Posetili smo seosko groblje i ugledali jedan lep nadgrobni spomenik na kom je pisalo:
„Džejn Evesli, rođena 1805. umrla 1895. godine. Njen boravak na ovom svetu bio je nažalost suviše kratak”.

Pomislio sam da je mesto u kom se smatra kako je devedeset godina života premalo pravo mesto za nas dvoje.
Bio je u pravu. Džordž Bernard Šo živeo je 94 godine. Od 1856. do 1950.
 
Jednom prilikom čuvenog engleskog pesnika Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) na večeru su pozvali poznanici kod kojih nikada ranije nije bio u kući. Tamo se okupilo veliko i ugledno društvo književnika. Na pitanje domaćina da li bi mu najpre prijala supa, Bajron je rekao glasno kako bi ga svi čuli:
- Ja nikada ne jedem supu!
- Volite li ribu?
- Ne, ja nikada ne jedem ribu!
- Možda bi vam prijalo pečenje?
- Ne, ja nikada ne jedem pečenje!
- A bar čaša vina?
- Nikada u životu nisam okusio vino! - grmeo je pesnik.

Nemajući više kud, domaćin je upitao pesnika šta obično jede za večeru.
- Samo dvopek i vodu! - odgovorio je pesnik. Na žalost, nisu imali dvopek, pa je popio vodu u koju je sipao malo sirćeta. Potom je ljutito otišao.

Zabrinuti domaćin sreo je posle nekoliko dana bliskog Bajronovog prijatelja i upiutao ga:
- Zašto me niste upozorili kako se hrani lord Bajron? Otkad je na onako strogoj dijeti?

- Otkako ste vi to počeli da primećujete! Njegovo ponašanje imalo je za cilj pre svega da privuče pažnju prisutnih.
I da znate: posle večere otišao je pravo u obližnju krčmu gde se najeo pečenja i napio vina.
 
Džek Keruak
„Imao sam ritual da pišem pod svetlom sveće. Kada počnem, zapalim je i ugasim kada završim. Iz jednog filma o Hendlu prihvatio sam i običaj da kleknem i pomolim se pre nego što počnem sa radom. A, sada prosto mrzim da pišem... Da li sam sujeveran? Počinjem da sumnjam na pun mesec i imam vezu sa brojem 9. Svakog dana u kupatilu radim stoj na glavi i devet puta stopalima dodirnem pod. To je ritual baš kao i molitva Isusu da mi sačuva energiju i razum za moju paralizovanu majku, moju ženu i ljubimce. OK?“, rekao je Džek Keruak u intervjuu 1968.
 
Suzan Zontag
„Početi sutra – ako ne danas. Ustaću svako jutro najkasnije u osam (ovo pravilo mogu da prekršim jednom sedmično). Ručaću samo sa Rodžerom (ne, ne idem da ručam negde napolju). Ovo pravilo mogu da prekršim jednom u dve nedelje. Pisaću svaki dan. Reći ću ljudima da me ujutru ne zovu telefonom ili se neću javljati kada zvoni. Trudiću se da ograničim večernje čitanje (mnogo čitam jer tako bežim od pisanja)...“ (deo je dnevnika Suzan Zontag iz 1977.)
 
Haruki Murakami
„Kada radim na romanu, ustajem u četiri. Pišem pet ili šest sati. Posle podne trčim 10km ili preplivam 1.5km (nekad i jedno i drugo). Idem u krevet u devet. Ovaj ritam pratim svakog dana bez izuzetka. Ponavljanje je veoma važno. Ono je forma hipnoze. Tako hipnotišem sebe kako bih dospeo do dubljih stanja uma...“
 
Branislav Nušić , najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika,izazivao je graju i smeh gde god bi se pojavio.
Tako je jednom za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih poslova.
Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!”

Svemu je pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ,tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana,smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik knjigom “Devetstopetnaesta”i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara.
Tada su i nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”,“Ožalošćena porodica”, “Dr”,“Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.
 
Zašto neke knjige imaju omot

Zbog zaštite i reklame * Zaštitni omot od debljeg papira ili plastične folije stavlja se na povezanu knjigu preko korica. U velikom broju slučajeva on je posebno grafički oblikovan i štiti korice knjige od oštećenja ili prljanja. Mnogi omoti, međutim, imaju i funkciju reklamiranja, jer posebnim sadržajem ukazuju na unutrašnjost dela i tako privlače kupce.
 
Henri Miler

„JUTRA – ako sam mamuran, pišem teze ili postavljam, a ako sam u dobrom stanju, pišem.

POSLE PODNE – radim po sekcijama i pratim plan po delovima bez forsiranja. Pišem dok ne završim deo u celini.

VEČERI – viđam se sa prijateljima i čitam u kafeima. Istražujem kvartove koje ne znam. Ako je vlažno, idem peške. Ako je suvo, vozim bicikl. Pišem ako sam raspoložen i slikam ako sam prazan ili umoran. Pravim planove, pišem beleške, korekcije. Trebalo bi preko dana da nađem vremena za muzeje ili šetnje kako bih pravio skice u vozu, parku ili kafeu.
 
Simon de Bovoar

„Ujutru sam uvek u nekoj žurbi iako generalno ne volim početak dana. Popijem čaj i počnem da radim oko deset. Radim do jedan. Onda se vidim sa prijateljima, a u pet se vraćam na posao do devet. Ako mi dobro ide, pola sata odvojim da pročitam što sam dan pre pisala i korigujem. Moram da pročitam ranije napisano da bih hvatala nit...“ (deo intervjua iz 1965.)
 
Ernest Hemingvej

Pisao je stojeći, u papučama većim nekoliko brojeva. Pisaća mašina i sto su mu bili u visini grudi.
„Kada pišem knjigu ili priču, počnem rano pre jutarnjeg svetla. Niko me ne uznemirava, hladno je i pisanje me zagreje. Pišem do momenta kada znam o čemu ću dalje pisati, kada sam „u materiji“. Stanem i do sutra „preživljavam“ to što ću staviti na papir. Kada stanem, prazan sam kao kada vodim ljubav sa nekim koga volim. I ništa me ne može povrediti i ništa se ne može desiti i ništa nema značenje do sutra kada ću opet pisati. Teško je samo sačekati do sutra...“, pisao je Hemingvej.
 
Don DeLilo

U intervjuu iz 1993. priča o svom dnevnom rasporedu:
„Pišem ujutru oko četiri sata, a onda idem na trčanje kako bih prodrmao jedan svet i u njega ubacio novi. Ptice, insekti, sitna kiša...pravi su intermeco. Vraćam se i pišem još dva-tri sata bez pauze za užinu ili kafu ili cigaretu. Ostavio sam cigarete. Kuća je mirna i prostor je čist. Volim da gledam u Borhesovu sliku na zidu koja me podseća na pisca koji nije gubio vreme radeći gluposti. Odvlači me od letargije i skretanja sa pravca i drži u svetu umetnosti i magije... „
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Dessree
Književnost 8 zanimljivosti o „Životinjskoj farmi“ Džordža Orvela
Odgovora
1
Pregleda
230
Van_Helsing
Van_Helsing
Nina
Zdravica i zdravičarenje
Odgovora
4
Pregleda
212
Plant
P
S
Pozorište Lorens Olivije & Čarli Čaplin - "Tišina i teatar"
Odgovora
2
Pregleda
219
Soradze
S

Back
Top