Lorens i Čarli su stigli, rame uz rame, u crno-belom zagrljaju epohe...
Jedan sa pogledom britanske ozbiljnosti, drugi sa obrvama koje pitaju svet “Zašto ne plešeš?”.
Ako pogledamo sliku, možda ćemo čuti kako Olivier šapuće stihove Šekspira, dok Chaplin u
pozadini pokušava da ukrade scenu sa jednim kikotom i pokvarenim satom.
Ovo nije portret - ovo je susret dve senke koje nikad nisu sedele zajedno, ali sad jesu, jer smo
mi to tražili...
Olivije:
Znaš, Čarli, ja sam proveo život u rečima. U stihu. U pozorištu koje traži da se govori.
Ali ti... ti si govorio bez ijedne reči.
Čaplin:
Reč je često preglasna. Tišina zna da pogodi pravo u srce.
Kad sam ćutao, ljudi su se smejali. Kad sam ćutao duže - počeli su da plaču.
Olivije:
A ja sam vikao “To be or not to be” dok su me gledali kao kralja.
Ali nikad nisam znao da li su me čuli - ili samo slušali.
Čaplin:
Ti si bio kralj u pozorištu.
Ja sam bio prosjak u bioskopu.
Ali obojica smo tražili isto - da nas neko vidi, ne samo gleda.
Olivije:
Možda je umetnost upravo to - da se vidi ono što nije rečeno.
I da se ćuti ono što svi viču.
Čaplin:
A tišina?
Tišina je moj monolog.
Jedan sa pogledom britanske ozbiljnosti, drugi sa obrvama koje pitaju svet “Zašto ne plešeš?”.
Ako pogledamo sliku, možda ćemo čuti kako Olivier šapuće stihove Šekspira, dok Chaplin u
pozadini pokušava da ukrade scenu sa jednim kikotom i pokvarenim satom.
Ovo nije portret - ovo je susret dve senke koje nikad nisu sedele zajedno, ali sad jesu, jer smo
mi to tražili...
Olivije:
Znaš, Čarli, ja sam proveo život u rečima. U stihu. U pozorištu koje traži da se govori.
Ali ti... ti si govorio bez ijedne reči.
Čaplin:
Reč je često preglasna. Tišina zna da pogodi pravo u srce.
Kad sam ćutao, ljudi su se smejali. Kad sam ćutao duže - počeli su da plaču.
Olivije:
A ja sam vikao “To be or not to be” dok su me gledali kao kralja.
Ali nikad nisam znao da li su me čuli - ili samo slušali.
Čaplin:
Ti si bio kralj u pozorištu.
Ja sam bio prosjak u bioskopu.
Ali obojica smo tražili isto - da nas neko vidi, ne samo gleda.
Olivije:
Možda je umetnost upravo to - da se vidi ono što nije rečeno.
I da se ćuti ono što svi viču.
Čaplin:
A tišina?
Tišina je moj monolog.
