Književnost Zanimljivosti i anegdote o piscima i knjigama

[Nina]

Još jedna velika trojka za Istoriju

 

[Baudrillard]

Posle sednica Udruženja književnika, obično bi svi sišli u Klub književnika. Ivo Andrić bi svima, diskretno, platio piće. Jednom prilikom mu je prišao Ivo Kusalić, vlasnik kluba i pitao: “Druže Andriću, večeras imamo divnu kolenicu, mladu jagnjetinu, sjajne bifteke, hladnu guščiju džigericu...“
Andrić ga je gledao zbunjeno: „Imenjače, ja danas pre podne nisam istovarao ugalj na železničkoj stanici. Donesite mi, molim vas, jedan čaj“.

 

[Nina]

Stevan Raičković,Branko Čopić i Andrić

 

[Lule]

Još jedna velika trojka za Istoriju
Pogledajte prilog 1558947

Čehov , Gorki i Tolstoj

 

[Baudrillard]

Luis Kerol je sve detalje iz svog života zapisivao u svoje dnevnike. Posle njegove smrti porodica je spalila sve dnevnike, jer nije želela da se uništi njegova reputacija. Inače, neki istraživači su ubeđeni da je upravo onbio čuveni Džek Trbosek. Kao što je poznato, on nikad nije bio pronađen.

 

[Nina]

Branislav Nušić je više puta sedeo na optuženičkoj klupi, jer mnogi nisu hteli da trpe njegove komentare i uvrede.
Jedared je završio na sudu zbog toga što je jednu gospođu nazvao kravom.
Pošto je platio sudsku kaznu, Nušić je pre izlaska iz sudnice postavio jedno pitanje.
- Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kaženjen?
Pošto mu je sudija rekao da u tom slučaju ne bi bio kažnjen, Nušić se okrenuo ka ženi koja ga je tužila i odlazeći jednostavno izgovorio:
- Doviđenja, gospođo.

 

[Nina]

Džejms Džojs se deset godina borio da nađe izdavača za svoju zbirku pripovedaka „Dablinci“. Izdavači su odbijali da je odštampaju zato što su je smatrali nemoralnom i bogohulnom.O tome on piše u jednom pismu: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepirci oko Dablinaca. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca. Svi su odbili da mi pomognu – osim g. Paunda. “

 

[Nina]

"Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen" (Starac i more)

Tokom svog života, Ernest Hemingvej je preživeo izlaganje antraksu, malariju, rak kože, upalu pluća, kao i dijabetes, dve avionske nesreće, napad bubrega, hepatitis, pucanje slezine, povrede lobanje i pršljenova, a jedina stvar koja ga je zaustavila je on sam.

Na kraju je presudio sebi omiljenom puškom nakon puštanja sa klinike. Novine su objavile da je događaj bio slučajan, ali pet godina nakon toga, njegova supruga Meri javno je otkrila uzrok smrti – samoubistvo.

 

[Nina]

Muzicar je nije pisac ali je zapisivao note

Ludvig van Betoven je ušao u jednu kafanu u Beču u kojoj je često ručavao. Pošto je neko vreme čekao kelnericu, izvukao je iz svoje tašne notni papir i počeo da zapisuje melodiju koja mu je upravo pala na pamet.Napokon je došla kelnerica. Videvši da je gost sasvim zauzet komponovanjem, udaljila se ne želeći da ga prekida. S vremena na vreme je pogledala u njegovom pravcu, ali činilo se da on niti šta vidi niti šta čuje. Nakon malo više od sat vremena, Betoven je zadovoljno podigao pogled sa svojih nota i uziknuo: „Želeo bih da platim, molim Vas, donesite račun!“

 

[Nina]

Džordž Bernard Šo, veliki irski pisac koji je dobio i Nobelovu nagradu smatrao je da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu i jedan zaokružen i logičan sistem. U svom testamentu ostavio je novčani iznos od 367 hiljada funti Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedno slovo jedan glas).

 

[Nina]

Džordž Bernard Šo, koji je bio jako mršav, i pisac Džilbert Česterston, koji je bio neobično debeo čovek, svakom prilikom su izazivali jedan drugoga.
Jednog dana reče debeli Česterston mršavku:

- Kad god vas čovek pogleda pomislio bi da u ovoj zemlji vlada glad!
- A kad čovek pogleda vas, pomislio bi da ste za to krivi vi! - uzvrati Šo.

 

[Nina]

Lu Salome - najmudrija žena svoga vremena. Bila je psihoanalitičar, pisac, veoma cenjeni intelektualac. Neophodna mnogim misliocima sa kraja 19. i početka 20. veka. Žena koja je uticala na Ničea, Vagnera, Rilkea, Frojda i Junga. Još u detinjstvu mala Lu ispoljavala je svoju neverovatnu tvrdoglavost; po svojevoljnosti teško da joj je bilo ravne u celoj prestonici velike Ruske imperije. Svi autoriteti morali su da pokleknu pred snažnom voljom ove devojčice. Pričalo se da je upravo osećanje prema Lujzi, njegova ogromna želja da je osvoji, podstakla književnički potencijal Ničea. Filozof je ne jednom govorio da je ona bila najumnija od svih ljudi koje je poznavao. Na njene stihove Niče je napisao muzičku komediju “Himna životu” i smatra se da je upavo lik Lu Salome on iskoristio u “Zaratustri”.

 

[kalis]

Ima onaj stih iz narodne epske poezije što kaže :
"jao mene, do Boga miloga
gde pogubih od sebe boljega",

e, nešto poput toga ima pričica o pogibiji ruskog pisca, pesnika, gardijskog oficira M. Ljermontova.
Ljermontov je nastradao u 27oj godini, u dvoboju, za koji su mnogi sumnjali da je namešten, tj da su mu namestili protivnika koji će ga odstreliti, jer je bio u nemilosti vlasti. Bivsi mu kolega, oficir Martinov, iako je Ljermontov pucao u vazduh, nije odustao, terao je do kraja i ubio pesnika.
Na osnovu te priče u posthumno objavljenim "Sveskama" naš Ivo Andrić navodi sledeće:

“Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom. Opasno je ubijati pesnike.”

" Ljermontov je do svoje dvadeset sedme godine postao gardijski oficir, vodeci romantičarski pesnik svog vremena, začetnik psihološkog romana, sve to do 27-e! Na žalost u dvoboju je poginuo. A nisu mu cvetale ruže, nije se valjao po krevetu do 27e ne znajući šta će od života. Rano je ostao bez majke, i rođena baba je isplatila njegovog oca sa 20. 000 rubalja, da se ovaj više ne meša u njegovo odrastanje! Pa kakvo je njegovo detinjstvo bilo bez oba roditelja, a bolešljiv? Predak njegov je Tomas Lermont, škotski bard, pesnik, prorok, interesantna istorijska ličnost, od kojeg je, šuškalo se po ruskim krugovima i sam Ljermontov nasledio proročki dar, i pesnički. A pretka je,tog Tomasa, kažu, KIDNAPOVALA vilovnjačka kraljica na 7 godina i podarila mu tajna znanja!!! Hahaha, ne iz filma, nego vila iz Škotske! I bio je vrlo cenjen kao prorok i pesnik tog vremena. Dok, Ljermontov, ogranak aristokratske loze Lermonta koji su iz Škotske došli u Rusiju, nije imao ni Aurora kao zaštitnika, ni vilovnjačku kraljicu, išao je kud ga noge nose, a bio je opčinjen Kavkazom, kako i ne bi!? Uspeo je šta je uspeo.
U dvoboju koji je kažu bio namešten,
Ljermontov je nastradao u 27oj godini, tj da su mu namestili protivnika koji će ga odstreliti, jer je bio u nemilosti vlasti. Bivsi mu kolega, oficir Martinov, iako je Ljermontov pucao u vazduh, nije odustao, terao je do kraja i ubio pesnika.
Na osnovu te priče u posthumno objavljenim "Sveskama" naš Ivo Andrić navodi sledeće:

“Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom. Opasno je ubijati pesnike" "

 

[Nina]

Neke od njegovih misli

-Dobro vaspitanje nije u tome da ne prospeš sos na stolnjak, nego u tome da ne primetiš ako to uradi neko drugi.

-Kako je lepo sedeti kod kuće kada kiša dobuje po krovu, i kada znaš da u tvom domu nema dosadnih ljudi.

-Stvar nije u pesimizmu, i nije u optimizmu, već u činjenici da devedeset devet pojava nemaju mozak.

-Ako ne znaš sta osećaš prema čoveku – zatvori oči, i zamisli da ga nema. Nigde. Nema ga, i neće ga ni biti. Onda će vam sve biti jasno.

 

[Baudrillard]

Američki dramaturg Tenesi Vilijams, najpoznatiji po drami „Tramvaj zvani želja“, umro je zadavivši se malim plastičnim poklopcem kakve obično imaju sprejevi za nos ili kapi za oči.

 

[Nina]

Američki dramaturg Tenesi Vilijams, najpoznatiji po drami „Tramvaj zvani želja“, umro je zadavivši se malim plastičnim poklopcem kakve obično imaju sprejevi za nos ili kapi za oči.

Pa šta je radio sa tim malom poklopcem kada se zadavio

 

[Baudrillard]

Pa šta je radio sa tim malom poklopcem kada se zadavio

Najverovatnije je tako izvršio samoubistvo.

 

[Nina]

Anegdote Branislava Nušića , najduhovitijeg čoveka Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika, ali i tragedija posle koje idu njegova najbolja dela koja su ga ustoličila u najpopularnijeg jugoslovenskog pisca tog vremena:

1. Pričalo se, da je kao dete bio vrlo nemiran u školi, ali otresit i veoma bistar. Jednom kada su na času srpskog jezika obrađivane poslovice,
Nušić je bio nestašan i nije pazio šta nastavnik govori. Za kaznu ga je profesor prozvao da kaže primer neke poslovice.
Na to mladi Nušić kao da je već imao spreman odgovor: Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: Da čujem još jedan primer, Nušiću.
Pametnom je dovoljna i reč, mirno će Nušić.
Nakon što je shvatio da ga Nušić začikava pred razredom, razljućeni nastavnik ode po direktora škole, pa još s vrata reče: Da te čujem sada Nušiću!
Nesreća nikad ne dolazi sama, i na ovo doskoči Nušić.


2. Jednom je, čak, na sudu završio zbog upućene uvrede nekoj gospođi, koju je nazvao kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu, Nušić ju je platio, a pre nego što su iz sudnice otišli postavio je sudiji jedno pitanje u svom maniru: – Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen? – Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrenu ka ženi koja ga je tužila i reče: Doviđenja, gospođo.

3. Jednom je za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih poslova. Kada ga je portir Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!”
Svemu je pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ, tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana, smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik knjigom “Devetstopetnaesta” i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara. Tada su i nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”, “Ožalošćena porodica”, “Dr”, “Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac. ( preuzeto sa fejsa)

 

[Nina]

Jedna zanimljivost iz naše kulturne istorije i gotovo neverovatna priča kaže da je književnik, književni kritičar i akademik Milan Bogdanović (1892-1964), prešao je u islam kako bi pored svoje žene mogao da oženi još jednu. Samo dve godine nakon što je sa samo 25 godina umrla njegova tada velika ljubav, književnica Selena Dukić, Milan Bogdanović, (iako oženjen i za vreme veze za Selenom Dukić) pronašao ženu svog života i poželeo da se ponovo oženi. Kako je javila Politika 15. septembra 1937. godine, Bogdanović je otišao u Niški imamat i kod hodže predao molbu da pređe u islam. Od hodže je dobio potvrdu da je zvanično postao musliman i tom prilikom je dobio muslimansko ime Mefail. Politika je javila da je Bogdanović je posle toga otišao u Šerijatski sud gde se venčao sa gđom Milkom, bivšom ženom g. Vukote Božovića iz Požarevca. G. Bogdanović se sa gospođom Milkom oženio 10. juna...brak je mešovit jer je žena ostala u pravoslavlju.

 

[Nina]

Ernest Hemingvej i F. Skot Ficdžerald u Parizu, 1925.

 

[Nina]

 

[Nina]

Fotografija iz Mrtvog doma.
Dostojevski u zatvoru, levo.

 

[Nina]

Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita:
„Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”?
A pesnik odgovori: „Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”.

 

[Nina]

Ernest Hemingvej Marleni Ditrih:
“Svaki put kad bih te zagrlio, osećao bih se kao da sam kod kuće."

Američki pisac Ernest Hemingvej bio je zaljubljen u Marlen Ditrih. Sreli su se 1934. godine na francuskom brodu. U to vreme ovaj daroviti pisac je bio oženjen sa Meri, a Ditrih je bila razvedena i u vezi sa cenjenim muškarcima toga vremena Erih Marija Remark, Žan Gaben, Džordž F. Kenedi…
Ernest je Marlen slao pisma koja su bila napisana na pisaćoj mašini. Pisao joj je sa Kube, iz Pariza, Venecije, Madrida..’
“ Zaljubio sam se u tebe tako snažno, a ti si uvek sa nekim drugim“, ovo pismo pisac je poslao Marlen 1950. godine.
Pisac i glumica nikada nisu bili u vezi.

 

[Nina]

'Maksim Gorki i Sergej Jesenjin susretali su se više puta u životu. Jedan od njihovih susreta desio se 1922. godine u Berlinu.
Tada je Gorki zamolio Jesenjina da izrecituje svoju poznatu ,,Pesmu o keruši''. O tom susretu zapisao je:

„Zamolio sam ga da mi izrecituje pesmu o keruši, kojoj su oduzeli sedmoro štenadi i bacili u reku.
- Ako se niste umorili…
- Mene stihovi ne umaraju – reče on, i nepoverljivo upita: Zar vam se dopada ,,Pesma o keruši''?

Rekoh mu da je, po mom mišljenju, on prvi u ruskoj literaturi koji piše tako lepo i s iskrenom ljubavlju o životinjama.
- Da, ja veoma volim životinje – reče Jesenjin zamišljeno i tiho… Kada je izgovorio poslednje stihove – pale su i njene oči pseće/
kao zlatni sjaj zvezda u sneg – i u njegovim očima takođe zablistaše suze.

Tad sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu
tugu vanjskog sveta, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek“

Inače, ,,Pesma o keruši'' opisuje istiniti događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova.