- Poruka
- 50.084
... у време када су пси кућни љубимци били реткост.
-
- Popularno:
- Odlazi li zbog levog skretanja...
- Mašine za izgradnju metroa u završnoj...
- Cvetkova pijaca u Bulevaru pre 60...
- Tipovi muskaraca koji se najbolje...
- Zašto Andrei, Rumun sa interneta, mrzi...
- Vučić: Umoran sam i iscrpljen od toga...
- Maslac u Nemačkoj dzabe.
- Da li je glupo trošiti novac i vreme na...
- Da li je naša dužnost da se...
- Ko to krade uz pomoc AI muzike?
Zanimljivo o Beogradu
- Začetnik teme Nina
- Datum pokretanja
- Poruka
- 404.950
Koliko god da je Beograd nakon Drugog svetskog rata munjevito rastao, podizanje pojedinih (za ono vreme) modernih zdanja i te kako je umelo da se otegne.
Jedan od tih (za ono vreme) rekordera bio je i Dom sindikata. Iako su prve cigle postavljene 1947. godine, svoj završeni oblik je dobio tek 1955. Još dve su godine prošle do okončanja konačnih radova, te je dvorana svečano otvorena u junu 1957.
„Čedo“ arhitekte Branka Petričića je odmah okićeno naj-epitetima. Najlepša, najveća, najmodernija i najudobnija sala – Beograđani bi pomislili da nije imala baš nijednu manu. Ali, pukotine su počele da se naziru
Pojedini nedostaci tada najmodernije sale u Beogradu nisu se ni mogli uočiti na prvi pogled. Moralo je da se odsvira nekoliko koncerata, pa da publika (a i svirači) shvate da se nešto čudno dešava sa akustikom.
Uši su isprva nekako trpele, pa je problemu trebalo nekoliko godina da eskalira. Onda je početkom ’60-ih pokušao da mu se utvrditi razlog, ali su u te svrhe morale da budu angažovane čak dve komisije. „Dijagnoza“ je, pak, bila jednoglasna: greška u akustici. Zvuk su, kako se ispostavilo, ubijale prevelike drvene površine i veliki broj sedišta.
Struka je to preciznije pojasnila – na jednog slušaoca je moralo doći 6-7 kubnih metara prostora, a u sali Doma sindikata je taj prostor iznosio 4,9 m³. Reprodukcija je, osim toga, stradala i zbog odbijanja zvuka o drvene lamperije, što je posebno kvarilo ugođaj ljubiteljima klasične muzike.
Naravno, rešenje je podrazumevalo još jednu turu radova: zamenu drvenih površina gipsom i sasecanje broja sedišta. Za ovo poslednje je postojao i praktičniji razlog: naime, prolaz između redova u sali je bio preuzan, pa su se posetioci tiskali i pravili „čep“ dok ne izmile napolje. Otuda je sa leve i desne strane uklonjena po jedna loža u parteru, a umesto tih loža su izgrađene stepenice. Sada se komotnije izlazilo, bar u mesecima kada je sala primala publiku.
Jedan od tih (za ono vreme) rekordera bio je i Dom sindikata. Iako su prve cigle postavljene 1947. godine, svoj završeni oblik je dobio tek 1955. Još dve su godine prošle do okončanja konačnih radova, te je dvorana svečano otvorena u junu 1957.
„Čedo“ arhitekte Branka Petričića je odmah okićeno naj-epitetima. Najlepša, najveća, najmodernija i najudobnija sala – Beograđani bi pomislili da nije imala baš nijednu manu. Ali, pukotine su počele da se naziru
Pojedini nedostaci tada najmodernije sale u Beogradu nisu se ni mogli uočiti na prvi pogled. Moralo je da se odsvira nekoliko koncerata, pa da publika (a i svirači) shvate da se nešto čudno dešava sa akustikom.
Uši su isprva nekako trpele, pa je problemu trebalo nekoliko godina da eskalira. Onda je početkom ’60-ih pokušao da mu se utvrditi razlog, ali su u te svrhe morale da budu angažovane čak dve komisije. „Dijagnoza“ je, pak, bila jednoglasna: greška u akustici. Zvuk su, kako se ispostavilo, ubijale prevelike drvene površine i veliki broj sedišta.
Struka je to preciznije pojasnila – na jednog slušaoca je moralo doći 6-7 kubnih metara prostora, a u sali Doma sindikata je taj prostor iznosio 4,9 m³. Reprodukcija je, osim toga, stradala i zbog odbijanja zvuka o drvene lamperije, što je posebno kvarilo ugođaj ljubiteljima klasične muzike.
Naravno, rešenje je podrazumevalo još jednu turu radova: zamenu drvenih površina gipsom i sasecanje broja sedišta. Za ovo poslednje je postojao i praktičniji razlog: naime, prolaz između redova u sali je bio preuzan, pa su se posetioci tiskali i pravili „čep“ dok ne izmile napolje. Otuda je sa leve i desne strane uklonjena po jedna loža u parteru, a umesto tih loža su izgrađene stepenice. Sada se komotnije izlazilo, bar u mesecima kada je sala primala publiku.
- Poruka
- 404.950
- Poruka
- 404.950
Prilikom posete Beogradu 1892. godine Tesla je javno priznao da je zanesen poezijom Zmaja i da se ta ljubav javila još u mladosti, kao i kod svih nas.
Tada je Zmaj izrecitovao svoju pesmu "Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku u Beograd", a Tesla ga je poljubio u ruku!
Tada je Zmaj izrecitovao svoju pesmu "Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku u Beograd", a Tesla ga je poljubio u ruku!
- Poruka
- 25.869
Ovo stara fontana?
- Poruka
- 404.950
Javni konkurs za izgradnju prvog drumskog mosta preko Save raspisan je 1930. godine, a 4 godine kasnije, otvoren je Most kralja Aleksandra Karađorđevića. Do tada je u Beogradu preko Save postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine.
Otvaranje je bilo 16. decembra 1934. godine, a mostom je prvo prošla svečana kraljevska konjica sačinjena od 700 konjarnika. Most je otvorio princ Pavle Karađorđević, a godinu dana nakon otvaranja prošao je i prvi tramvaj broj 14 za Zemun, po čemu je u narodu prozvan Zemunski most.
Ovaj most je srušen 12.04.1941. godine u toku Drugog svetskog rata. Most je u vazduh digla vojska Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu. Ono što je interesantno je podatak da je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, koji su onda nekih godinu dana vozili na liniji Staro sajmište – Zemun.
Na mestu ovog mosta, 1957. godine podignut je Brankov most, a o ovoj lokaciji postoji mit o prokletstvu. Viseći most je izgrađen na ostacima nekadašnje Liman džamije, odnosno noseći stub na desnoj obali Save je tačno na mestu džamije. Kako postoje dve teorije i nijedan tačan podatak o sudbini muslimanskih porodica u ovoj džamiji, već godinama se priča o prokletstvu mostova sagrađenih na ovoj lokaciji.
Otvaranje je bilo 16. decembra 1934. godine, a mostom je prvo prošla svečana kraljevska konjica sačinjena od 700 konjarnika. Most je otvorio princ Pavle Karađorđević, a godinu dana nakon otvaranja prošao je i prvi tramvaj broj 14 za Zemun, po čemu je u narodu prozvan Zemunski most.
Ovaj most je srušen 12.04.1941. godine u toku Drugog svetskog rata. Most je u vazduh digla vojska Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu. Ono što je interesantno je podatak da je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, koji su onda nekih godinu dana vozili na liniji Staro sajmište – Zemun.
Na mestu ovog mosta, 1957. godine podignut je Brankov most, a o ovoj lokaciji postoji mit o prokletstvu. Viseći most je izgrađen na ostacima nekadašnje Liman džamije, odnosno noseći stub na desnoj obali Save je tačno na mestu džamije. Kako postoje dve teorije i nijedan tačan podatak o sudbini muslimanskih porodica u ovoj džamiji, već godinama se priča o prokletstvu mostova sagrađenih na ovoj lokaciji.
- Poruka
- 404.950
- Poruka
- 404.950
Zašto je Spasovdan slava Beograda ?
Spasovdan spada u pokretne praznike, odnosno uvek se obeležava u četvrtak, 40 dana posle Vaskrsa, a 10 dana pre Duhova, pa se datum svake godine pomera. Jedna je od najznačajnijih slava kroz istoriju Srbije, najveći istorijsko-pravni dokument srpske srednjovekovne države, čuveni Dušanov zakonik objavljen je na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan pet godina kasnije.
Kada je 1403. godine Stefan Lazarević ustoličio Beograd kao prestonicu, Spasovdan je postao krsna slava našeg grada, u čast obnove i napretka. Ova slava izabrana je jer ukazuje na uzdizanje – vaznesenje Grada iz pepela. Predstavlja nadu i veru u budućnost i izraz snage naroda. Današnju formu slavskog obreda uspostavio je 1862. godine itropolit beogradski Mihailo Jovanović, tada i poglavar Crkve Kneževine Srbije, na čiji pregled je i sagrađane Vaznesenjska crkva. Ova crkva sačuvala je originalni barjak Uprave grada.
Spasovdan spada u pokretne praznike, odnosno uvek se obeležava u četvrtak, 40 dana posle Vaskrsa, a 10 dana pre Duhova, pa se datum svake godine pomera. Jedna je od najznačajnijih slava kroz istoriju Srbije, najveći istorijsko-pravni dokument srpske srednjovekovne države, čuveni Dušanov zakonik objavljen je na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan pet godina kasnije.
Kada je 1403. godine Stefan Lazarević ustoličio Beograd kao prestonicu, Spasovdan je postao krsna slava našeg grada, u čast obnove i napretka. Ova slava izabrana je jer ukazuje na uzdizanje – vaznesenje Grada iz pepela. Predstavlja nadu i veru u budućnost i izraz snage naroda. Današnju formu slavskog obreda uspostavio je 1862. godine itropolit beogradski Mihailo Jovanović, tada i poglavar Crkve Kneževine Srbije, na čiji pregled je i sagrađane Vaznesenjska crkva. Ova crkva sačuvala je originalni barjak Uprave grada.
- Poruka
- 404.950
Šta znači Bulbuder i gde je nestao najlepši zvezdarski potok ?
Beogradsko naselje Bulbulder nalazi se u zapadnom delu Zvezdare i često ga pogrešno izgovaraju Bulbuder. Prostire se između ulica Dimitrija Tucovića, prema jugu i Svetog Nikole prema severu.
Naselje nosi ime Bulbulder sastavljeno od dve turske reči – bülbül i dere. Bülbül znači slavuj, a dere dolina. Tako je ovo u bukvalnom prevodu Slavujeva dolina. Kada se uzme u obzir da se ovo naselje naslanja na Slavujev venac i park Slavujev potok, jasno je da je deo jedne velike celine. U pitanju je deo grada, koji je, kao što im i ime kaže bio poznat po velikom broju slavuja.
Nekada je kroz ulicu Dimitrija Tucovića i Cvijićevom (dalje prema Dunavu) tekao Slavujev potok. Istoričari kažu da je bio jedan od najlepših potoka i zelena oaza Beograda, sa voćnjacima. Urbanizacijom ovog dela grada, Slavujev potok je uveden u podzemnu kišnu kanalizaciju i ostao je samo park na Zvezdari koji nosi to ime
Beogradsko naselje Bulbulder nalazi se u zapadnom delu Zvezdare i često ga pogrešno izgovaraju Bulbuder. Prostire se između ulica Dimitrija Tucovića, prema jugu i Svetog Nikole prema severu.
Naselje nosi ime Bulbulder sastavljeno od dve turske reči – bülbül i dere. Bülbül znači slavuj, a dere dolina. Tako je ovo u bukvalnom prevodu Slavujeva dolina. Kada se uzme u obzir da se ovo naselje naslanja na Slavujev venac i park Slavujev potok, jasno je da je deo jedne velike celine. U pitanju je deo grada, koji je, kao što im i ime kaže bio poznat po velikom broju slavuja.
Nekada je kroz ulicu Dimitrija Tucovića i Cvijićevom (dalje prema Dunavu) tekao Slavujev potok. Istoričari kažu da je bio jedan od najlepših potoka i zelena oaza Beograda, sa voćnjacima. Urbanizacijom ovog dela grada, Slavujev potok je uveden u podzemnu kišnu kanalizaciju i ostao je samo park na Zvezdari koji nosi to ime
