Ово није тема, ово је атентат на Миту. Убиће га срчка.
Форумске
цукуне ће побити Дајана Џонстон:
Odlomak iz knjige:
“Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada”
dr Dajanа Džonston, IGAM
Prvi krstaški rat 1096-1099. proklamovala je crkva. Krstaški rat 1999. protiv Srba proklamovan je sa najsvetijeg od svih mesta današnjeg sveta, Holocaust Museuma u Vašingtonu.
Bilo je to 23. februara 1999. godine, kada je Džejms Huper, izvršni direktor Balkan Action Councila (Saveta za akciju na Balkanu), održao govor pred trustom mozgova koji okuplja najistaknutije jastrebove Vašingtona, kao što su Zbignjev Bžežinski, Frenk Karluči, Džin Kirkpatrik i Pol Volfovic. Huper je govorio na poziv “Komiteta savesti” Muzeja holokausta. Ovaj glas oficijelne savesti objasnio je da je “Balkan područje od strateškog interesa za Sjedinjene Države, novi Berlin, ako hoćete, probni kamen rešenosti NATO i vodeće uloge Sjedinjenih Država”.
"Milošević mora da plati za zločin “uspešne deobe” SAD od njegovih saveznika. Administracija (Klinton) bi trebalo da bude na nivou američkog naroda i da im kaže da ćemo mi verovatno biti vojno prisutni na Balkanu na neodređeno vreme, u najmanju ruku dok se ne postavi demokratska vlada u Beogradu.”
Prema tome, među iskazanim i neiskazanim razlozima rata SAD protiv Jugoslavije, bila je i želja da se postavi vlada u jednoj stranoj zemlji, famozna “promena režima” postala je jedan od novih prerogativa Imperije. Pridev “demokratski”, u ovom kontekstu, izvesno, ne znači vladu koja je pobedila na višestranačkim izborima, nešto što je Milošević postigao više puta. Čak ni pustiti ga da izgubi na izborima nije dovoljno dobro. On mora da bude “zbačen od narodnog ustanka”, da se jasno vidi da je reč o “diktatoru”.
A jugoslovenski predsednik je zakazao prevremene izbore u 2000. godini i svoj položaj stavio na probu. Bio je to rizik koji bi svaki pravi diktator izbegao. Nije bila nikakva tajna da su mnogi Jugosloveni okrivljavali Miloševića za nesreće koje su zadesile Jugoslaviju, uključujući i de facto gubitak Kosova. Štaviše, konstantna poruka od “međunarodne zajednice” da će Srbija da bude međunarodna parija sve dok je Milošević na vlasti bila je moćan vid ucene. I prvi put glasačima se nudila prihvatljiva alternativa kandidovanjem Vojislava Koštunice, jednog konzervativnog pravnika sa retkom reputacijom poštenog rodoljuba.
Iza scene, Sjedinjene Države su ubedile nesložnu koaliciju osamnaest stranaka koje su se nazivale “demokratskom opozicijom Srbije” (DOS), da stane iza Koštunice. SAD su otvoreno prosipale novac po bombardovanoj zemlji ne da poprave štetu (naprotiv, materijal za opravke ostao je pod embargom), već da se podrže protivnici Miloševića, kakav je bio notorno poznati oportunista i nepopularni vođa Demokratske stranke Zoran Đinđić. U. S. National Endowment for Democracy (Nacionalna zadužbina SAD za demokratiju, NED, koja je finansirala Albance na Kosovu) i International Republican Institute obezbedili su milione dolara i obuku u “metodama nenasilne akcije” za mrežu mladih aktivista koji su sebi dali ime “Otpor”, bez drugog političkog programa sem da “budu normalni” u očima Zapada, to jest Zapada iz američkih filmova.
Između 31. marta i 3. aprila 2000. u jednom hotelu de lux kategorije u Budimpešti, vođe ove mlade avangarde dobijale su obuku u “metodama akcije nenasilja” od pukovnika američke armije Roberta Helveja.
Priručnik je pisao Helvejev kolega Džin Šarp, navodeći 198 metoda nenasilja. Ključ je provokacija. Akcija ima za cilj da isprovocira represiju koja kompromituje režim na vlasti. Srbija je poslužila kao poligon za isprobavanje tehnika koje imaju za cilj “promenu režima”, koje su američki stratezi kopirali od autentičnih narodnih pokreta iz prošlosti da bi se njima služili u budućnosti.
Zahvaljujući tome što su se infiltrirali u instance vlasti (jedan od metoda iz priručnika Džin Šarp), “Otpor” je unapred saznao datum izbora. Mladići i devojke iz “Otpora” oblepili su zidove posterima sa stisnutom pesnicom i pokušavali da budu uhapšeni kako bi mogli da žigošu režim kao tiranski. Njihova parola bila je “Puk’o je!”, ciljajući na Miloševića. Gradovi su bili oblepljeni sa nekih šezdeset tona materijala predizborne propagande.
U prvom krugu, 24. septembra 2000. godine, od pet kandidata, Milošević je bio drugi, posle Koštunice koji je dobio više od 48 odsto glasova. Izborni zakon Srbije propisuje drugi krug ako nijedan kandidat ne osvoji 50 odsto. Sa prednošću od deset poena Koštunica je mogao da računa sa sigurnom pobedom u drugom krugu.
Ali mirna izborna pobeda nije zadovoljavala. Trebalo je uneti više dramatičnosti. DOS je proglasio pobedu u prvom krugu i, tvrdeći da su rezultati “falsifikovani”, najavio bojkot drugog kruga, što je pojačalo tenziju i pružilo priliku agitatorima “Otpora” da uzmu stvar u svoje ruke. DOS je odlučio da odmeravanje snaga prenese sa “glasačke kutije” na “ulicu”, a ulica je već bila dobro pripremljena. Rezultat izlaska na ulicu bio je spektakl “demokratske revolucije” pred televizijskim kamerama, kada je masa pristalica DOS-a 5. oktobra 2000. provalila u Skupštinu Jugoslavije u centru Beograda.
Predstavljen vanjskom svetu kao spontan čin samooslobođenja, ovaj događaj je insceniran za televizijske kamere, koje su snimale i emitovale mnogo puta iste scene: mlade kako provaljuju u zgradu Skupštine razbijajući prozore, zastave koje se vijore, dim koji kulja iz Skupštine, gde su zapaljeni rezultati izbora koji nikad nisu prebrojani da bi se potvrdile optužbe o “krađi”.
Dok su “oslobodioci” podmetali požar u Radio-televiziju Srbije uništavajući dragocene arhive, televizijske stanice sveta prikazivale su samozadovoljno vandalske scene koje demonstriraju “pad jednog diktatora” kojeg je zbacio gnevni narod.
Da provali i vandalizuje slabo obezbeđenu Skupštinu, autobusima je iz Čačka stigla rulja siledžija, koje je predvodio antikomunistički gradonačelnik Velimir Ilić, koji se francuskoj agenciji AFP hvalio da je 2.000 njegovih naoružanih “komandosa” krenulo 5. oktobra da “preuzme kontrolu nad ključnim institucijama”, uključujući i zgrade parlamenta i televizije. “Naša akcija je unapred pripremljena. Među mojim ljudima ima bivših padobranaca, bivših armijskih i policijskih oficira, kao i onih koji su se borili u specijalnim jedinicama”, izjavio je Ilić uzbuđeno dopisniku AFP. On je dodao da su “neki od nas imali pancir košulje i bili naoružani”. neki od ovih specijalaca bili su veterani iz rata u Hrvatskoj i Bosni.
Vrhunac ironije jeste da su mediji Zapada spremno proglasili za heroje “demokratske revolucije” ove bivše pripadnike paravojnih jedinica, koji su u prvom redu odgovorni što su Srbi stekli reputaciju “etničkih čistača” i ratnih zločinaca.
Daleko od televizijskih kamera napadnuto je i demolirano sedište Socijalističke partije Srbije, bande “demokrata” prigrabile su najuspešnija preduzeća, a njihova rukovodstva premlaćivana i izbacivana sa funkcija. Bez ikakve veze sa novoizabranim predsednikom Jugoslavije, formirani su “krizni štabovi”, koji su bez demokratskog mandata redistribuirali imovinu i funkcije.
Još jedan dokaz da “demokratski režim ne definiše glasanje, već potvrda koju sponzoriše “međunarodna zajednica”.
I to nije sve.
Da bi se dobio pristup u “međunarodnu zajednicu”, nove vođe Srbije morale su da pomognu NATO alijansi da stekne opravdanje za bombardovanje njihove zemlje tako što će da isporuče svog ratnog predsednika u Hag na inscenirani sudski proces koji je postavio partner NATO alijanse, Haški tribunal.
Nije bilo dovoljno bombardovati Srbiju i odseći deo njene teritorije.
Srpski narod mora da se natera da veruje – ili da se pravi da veruje – da je to zaslužio. U Novom svetskom poretku mora da se počini zločin koji će lepo da pristaje unapred pripremljenoj kazni.
Звучи дебилно и гејасто
