Zabranjena_Arheologija
Aktivan član
- Poruka
- 1.104
Svetlost razgoni tamu - osim što je reč o jednostavnoj fizičkoj činjenici, ova tvrdnja je osnovna postavka ljudskog verovanja. Svetlost, kao dar bogova, razgoni tamu zla i neznanja. Ljudima je potrebna svetlost. Kao jedna od glavnih karakteristika, svetlost je rangirana na treće mesto - odmah posle hrane i skloništa. Traganje čovečanstva za čistim, dugotrajnim izvorom svetla započinje sa prvom, grubo zapaljenom vatrom i traje do danas. Baš kao što su ljudi sanjarili o slobodnoj energiji koja će obaviti taj posao - neprekidnom kretanju - sanjali su i o stalnom, večnom svetlu.
Srednji vek je često nazivan periodom mračnjaštva, u kome se nauka i učenje nisu mnogo cenili. Malo je učinjeno da se sačuvaju evropska znanja o paganskoj prošlosti. Medjutim, neke priče o postojanju večne svetlosti su ipak sačuvane. Pisac Markus Grekus (oko 1300.g.) napisao je Liber Ignium (Knjigu vatre) u kojoj tvrdi da se neiscrpna svetlost može dobiti pomoću smese samlevenih svetlećih crva i glista. Markus očigledno nije pravio razliku izmedju jednostavne luminiscencije i neke vrste večno gurućih lampi koje su opisivali Herodot i Plinije.
U petnaestom veku, Evropa postaje svesna svoje intelektualne i kulturne prošlosti. Renesansa je razvila nezasitu glad za drevnom umetnošću i naukom. Proučavani su spomenici prošlosti i njihove arhitektonske tajne, iskopavane su statue, kopirani kipovi. Grobovi Grka i Rimljana su prekopavani u potrazi za blagom. Kao rezultat ovog opsesivnog kopanja po prošlosti, otkrivene su i večno goruće lampe koje su u pojedinim grobnicama, na primer, neprestano gorele tokom nekoliko hiljada godina.
Grob Palasa, sina kralja Evandera iz trojanskog perioda, otkriven je 1401. godine. Grobnicu je osvetljavala lampa koja je još uvek gorela. Ovo je bilo zapanjujuće otkriće, ako se uzme u obzir da je Palas umro u 12. veku p.n.e. ali je još više šokirala činjenica da lampu nije bilo moguće ugasiti ni na koji način! Duvanje u plamen ga nije pomeralo, baš kao ni potapanje u vodu. Tek kada je ispuštena "tečnost" iz kugle lampe, ona se ugasila. Pri tom je gorela neprekidno 2600 godina!
Veronski biskup Ermalao Barbaro (1410-1471.) je najpoznatiji kao prevodilac Ezopovih basni. On je dosta pisao o brojnim otkrićima lampi koje večno gore. Posebno je zanimljiv detaljni opis jedne ovakve lampe, otkrivene 1450. godine. Neki je seljak, kopajući u polju u blizini Padove, otkrio veliki kovčeg. Ubeđen da je otkrio blago, nestrpljivo ga je otvorio. Unutra je bila velika glinena urna. Sa jedne strane urne nalazila se mala vaza od zlata, a sa druge strane vaza od srebra. Obe vaze bile su pune nekakve tečnosti potpuno nepoznatog sastava. Unutar glinene urne bila je keramička vaza u kojoj je gorela drevna lampa. Na spoljašnjoj strani glinene urne je pisalo na latinskoma: Ovaj je dar namenjen Plutonu. Lopovi, ne dodirujte ga! Ovo mesto je nepoznato jer ga skriva zemlja. Maksimus Olibius je ovaj uredjaj pohranio na ovom tajnom mestu, prinevši odgovaraju}e žrtve. Ovo je darežljivi zaštitnik njegovog života i bogatstva. Tečnost nije toliko vredna koliko sve ostalo. Poslednja rečenica je pomalo neiskrena, ukoliko se odnosi na gorivo za večno goreću lampu. Dalje piše: Odlazite odavde! Idite u dubine, lopovi! Vi, čija su lica i odeća lopovski. Odlazite brzo poput Merkura koji nosi kapu putnika i palicu glasnika. Ostavite veliki dar Maksimusa Olibiusa, odanog velikom Plutonu.
I zaista je to veoma zgodan dar mitološkom vladaru podzemnog sveta i bogu obilja. Načinjeni su neki pokušaji da se analizira nepoznata tečnost iz metalnih vaza, ali nauka tog vremena definitivno nije bila dorasla takvom zadatku. Na kraju, zaključeno je da se radi o nekoj vrsti "alhemijskog likvora". Upotreba termina "likvor" ukazuje na isparljivu supstancu, za razliku od stabilnijeg goriva kakvo je ulje.
Italija je prava riznica večno gorućih lampi otkrivenih u grobnicama. Gvido Panciroli opisuje početkom šesnaestog veka otvaranje groba Tulije, kćeri rimskog državnika Markusa Tulija Cicerona. Uprkos činjenici da je od sahrane Tulije do otvaranja njenog groba prošlo tačno 1550 godina, u grobnici je pronadjena lampa koja je i dalje gorela. Medjutim, za razliku od one pronadjene u Palasovoj grobnici, ova se lampa ugasila u trenutku kada je svež vazduh prodro u pogrebnu odaju.
I drugi su italijanski istraživači otkrivali slične artefakte. Ludoviko Vives je 1520. g. otkrio grobnu lampu koja je gorela 1050 godina. Djovani dela Porta beleži otkrće slične lampe u rimskom grobu na ostrvu Nezis. Grob je prethodio hrišćanskoj eri, pa ipak, lampa je još uvek gorela u trenutku kada je 1500. godine otkrivena. Lampa sa ostrva Nezis je zanimljiva i zbog jednog neobičnog detalja - gorela je unutar staklene boce. Ovo je već na prvi pogled poprilična misterija, s obzirom da svako sagorevanje zahteva kiseonik. Ukoliko je zapis tačan, da bi se plamen održao unutar zatvorene staklene posude potrebno je snabdevati ga svežim vazduhom, ili ukoliko gorivo koje se koristi uključuje kiseonik kao integralnu komponentu, što podseća na savremeno raketno gorivo.
U drugim delovima Evrope koji su svojevremeno pripadali rimskoj imperiji, takodje su otkrivene večno goreće lampe. Engleski istoričar Kambden u knjizi Opis Jorkšira iz 1586. piše da je upaljena lampa otkrivena u grobnici Konstanciusa Hlora. Hlor, otac imperatora Konstantina Velikog, umro je u Jorkširu 306.g. Još jedna večno goreća lampa je u Engleskoj otkrivena u vreme vladavine Henrija VIII. Kada je Henri prekinuo sve odnose sa Vatikanom i katoličkom crkvom, naredio je 1539. godine raspuštanje velikih manastira u Engleskoj. Tokom tih ozakonjenih pljački drevnih manastira, u jednoj tajnoj niši je otkrivena večno goreća lampa. Dokazi su potvrdili da je neprekidno gorela 1200 godina. Medjutim, lampa je proglašena papskom relikvijom i uništena. Druge lampe su sačuvane. Tvrdi se da dve poseduje kolekcija Univerziteta u Lajdenu.
Kako objasniti fenomen
Sredinom sedamnaestog veka mladi švajcarski vojnik iz Berna, Du Pre, služio je u blizini Grenobla u Francuskoj. U to vreme, Švajcarska je bila na glasu po plaćeničkoj vojsci koja se mogla iznajmljivati. Jednom prilikom, dok se šetao, Du Pre je otkrio ulaz u drevnu grobnicu. Počeo je da kopa, nadajući se da će otkriti zlato, medjutim, umesto toga je ugledao neobičnu lampu od stakla kako osvetljava do tada zapečaćenu grobnicu. Du Pre je svoj nalaz odneo u obližnji manastir, gde čak ni najučeniji medju kaludjerima nisu mogli da dokuče kako je lampa mogla da gori toliko dugo. U manastiru je lampa gorela i dalje i verovatno bi nadživela i svog pronalazača, da je neoprezni monah nije ispustio nekoliko meseci kasnije. Krhko staklo uredjaja se razbilo i večni plamen se ugasio. U svojim poznim godinama, Du Pre je ovu neobičnu priču ispričao Johanu Helfriku Jungkenu koji ju je objavio u svojoj raspravi iz 1681. g. pod naslovom Zanimljiva eksperimentalna hemija.
Srednji vek je često nazivan periodom mračnjaštva, u kome se nauka i učenje nisu mnogo cenili. Malo je učinjeno da se sačuvaju evropska znanja o paganskoj prošlosti. Medjutim, neke priče o postojanju večne svetlosti su ipak sačuvane. Pisac Markus Grekus (oko 1300.g.) napisao je Liber Ignium (Knjigu vatre) u kojoj tvrdi da se neiscrpna svetlost može dobiti pomoću smese samlevenih svetlećih crva i glista. Markus očigledno nije pravio razliku izmedju jednostavne luminiscencije i neke vrste večno gurućih lampi koje su opisivali Herodot i Plinije.
U petnaestom veku, Evropa postaje svesna svoje intelektualne i kulturne prošlosti. Renesansa je razvila nezasitu glad za drevnom umetnošću i naukom. Proučavani su spomenici prošlosti i njihove arhitektonske tajne, iskopavane su statue, kopirani kipovi. Grobovi Grka i Rimljana su prekopavani u potrazi za blagom. Kao rezultat ovog opsesivnog kopanja po prošlosti, otkrivene su i večno goruće lampe koje su u pojedinim grobnicama, na primer, neprestano gorele tokom nekoliko hiljada godina.
Grob Palasa, sina kralja Evandera iz trojanskog perioda, otkriven je 1401. godine. Grobnicu je osvetljavala lampa koja je još uvek gorela. Ovo je bilo zapanjujuće otkriće, ako se uzme u obzir da je Palas umro u 12. veku p.n.e. ali je još više šokirala činjenica da lampu nije bilo moguće ugasiti ni na koji način! Duvanje u plamen ga nije pomeralo, baš kao ni potapanje u vodu. Tek kada je ispuštena "tečnost" iz kugle lampe, ona se ugasila. Pri tom je gorela neprekidno 2600 godina!
Veronski biskup Ermalao Barbaro (1410-1471.) je najpoznatiji kao prevodilac Ezopovih basni. On je dosta pisao o brojnim otkrićima lampi koje večno gore. Posebno je zanimljiv detaljni opis jedne ovakve lampe, otkrivene 1450. godine. Neki je seljak, kopajući u polju u blizini Padove, otkrio veliki kovčeg. Ubeđen da je otkrio blago, nestrpljivo ga je otvorio. Unutra je bila velika glinena urna. Sa jedne strane urne nalazila se mala vaza od zlata, a sa druge strane vaza od srebra. Obe vaze bile su pune nekakve tečnosti potpuno nepoznatog sastava. Unutar glinene urne bila je keramička vaza u kojoj je gorela drevna lampa. Na spoljašnjoj strani glinene urne je pisalo na latinskoma: Ovaj je dar namenjen Plutonu. Lopovi, ne dodirujte ga! Ovo mesto je nepoznato jer ga skriva zemlja. Maksimus Olibius je ovaj uredjaj pohranio na ovom tajnom mestu, prinevši odgovaraju}e žrtve. Ovo je darežljivi zaštitnik njegovog života i bogatstva. Tečnost nije toliko vredna koliko sve ostalo. Poslednja rečenica je pomalo neiskrena, ukoliko se odnosi na gorivo za večno goreću lampu. Dalje piše: Odlazite odavde! Idite u dubine, lopovi! Vi, čija su lica i odeća lopovski. Odlazite brzo poput Merkura koji nosi kapu putnika i palicu glasnika. Ostavite veliki dar Maksimusa Olibiusa, odanog velikom Plutonu.
I zaista je to veoma zgodan dar mitološkom vladaru podzemnog sveta i bogu obilja. Načinjeni su neki pokušaji da se analizira nepoznata tečnost iz metalnih vaza, ali nauka tog vremena definitivno nije bila dorasla takvom zadatku. Na kraju, zaključeno je da se radi o nekoj vrsti "alhemijskog likvora". Upotreba termina "likvor" ukazuje na isparljivu supstancu, za razliku od stabilnijeg goriva kakvo je ulje.
Italija je prava riznica večno gorućih lampi otkrivenih u grobnicama. Gvido Panciroli opisuje početkom šesnaestog veka otvaranje groba Tulije, kćeri rimskog državnika Markusa Tulija Cicerona. Uprkos činjenici da je od sahrane Tulije do otvaranja njenog groba prošlo tačno 1550 godina, u grobnici je pronadjena lampa koja je i dalje gorela. Medjutim, za razliku od one pronadjene u Palasovoj grobnici, ova se lampa ugasila u trenutku kada je svež vazduh prodro u pogrebnu odaju.
I drugi su italijanski istraživači otkrivali slične artefakte. Ludoviko Vives je 1520. g. otkrio grobnu lampu koja je gorela 1050 godina. Djovani dela Porta beleži otkrće slične lampe u rimskom grobu na ostrvu Nezis. Grob je prethodio hrišćanskoj eri, pa ipak, lampa je još uvek gorela u trenutku kada je 1500. godine otkrivena. Lampa sa ostrva Nezis je zanimljiva i zbog jednog neobičnog detalja - gorela je unutar staklene boce. Ovo je već na prvi pogled poprilična misterija, s obzirom da svako sagorevanje zahteva kiseonik. Ukoliko je zapis tačan, da bi se plamen održao unutar zatvorene staklene posude potrebno je snabdevati ga svežim vazduhom, ili ukoliko gorivo koje se koristi uključuje kiseonik kao integralnu komponentu, što podseća na savremeno raketno gorivo.
U drugim delovima Evrope koji su svojevremeno pripadali rimskoj imperiji, takodje su otkrivene večno goreće lampe. Engleski istoričar Kambden u knjizi Opis Jorkšira iz 1586. piše da je upaljena lampa otkrivena u grobnici Konstanciusa Hlora. Hlor, otac imperatora Konstantina Velikog, umro je u Jorkširu 306.g. Još jedna večno goreća lampa je u Engleskoj otkrivena u vreme vladavine Henrija VIII. Kada je Henri prekinuo sve odnose sa Vatikanom i katoličkom crkvom, naredio je 1539. godine raspuštanje velikih manastira u Engleskoj. Tokom tih ozakonjenih pljački drevnih manastira, u jednoj tajnoj niši je otkrivena večno goreća lampa. Dokazi su potvrdili da je neprekidno gorela 1200 godina. Medjutim, lampa je proglašena papskom relikvijom i uništena. Druge lampe su sačuvane. Tvrdi se da dve poseduje kolekcija Univerziteta u Lajdenu.
Kako objasniti fenomen
Sredinom sedamnaestog veka mladi švajcarski vojnik iz Berna, Du Pre, služio je u blizini Grenobla u Francuskoj. U to vreme, Švajcarska je bila na glasu po plaćeničkoj vojsci koja se mogla iznajmljivati. Jednom prilikom, dok se šetao, Du Pre je otkrio ulaz u drevnu grobnicu. Počeo je da kopa, nadajući se da će otkriti zlato, medjutim, umesto toga je ugledao neobičnu lampu od stakla kako osvetljava do tada zapečaćenu grobnicu. Du Pre je svoj nalaz odneo u obližnji manastir, gde čak ni najučeniji medju kaludjerima nisu mogli da dokuče kako je lampa mogla da gori toliko dugo. U manastiru je lampa gorela i dalje i verovatno bi nadživela i svog pronalazača, da je neoprezni monah nije ispustio nekoliko meseci kasnije. Krhko staklo uredjaja se razbilo i večni plamen se ugasio. U svojim poznim godinama, Du Pre je ovu neobičnu priču ispričao Johanu Helfriku Jungkenu koji ju je objavio u svojoj raspravi iz 1681. g. pod naslovom Zanimljiva eksperimentalna hemija.
